„Париз“ срушен 9. марта

- Нисам се покајала што сам постала конобарица - Најпознатији гост кафане је Радомир Антић који ми је велики пријатељ -

remzija gaši

ПОЗНАТИ УЖИЧАНИ: РЕМЗИЈА ГАШИ, КОНОБАРИЦА
Ремзија Гаши рођена је 1961. године у Ужицу, где завршава основну школу у данашњој ОШ “Стари град“, а у Средњој економској школи „Младост“, угоститељско-туристички смер. Након завршеног четвртог степена редовно, ванредно, у истој школи, завршава и пети. Брат јој гине 1995. године у саобраћајној несрећи и преузима бригу о његовој шестомесечној ћерци Валентини коју је одгајила и њој се посветила.

Завршили сте 1981. године средњу школу. Када сте почели да радите?
– Да. И тада одлазим у Пулу на професионалну праксу у трајању од месец дана. Пошто сам се показала као једна од најбољих, остајем још четири месеца у Пули. У међувремену се отвара Хотел „Златибор“. Напуштам Пулу и долазим ту. Драго Бацетић, Љубиша Ојданић, Љубиша Поњавић, Љубиша Вукотић и Љубојевић били су кадровској комисији. Примају ме у „Слогу“ и почињем да радим 11. новембра 1981. Распоређена сам у „Експрес ресторан“, који је био на месту данашње „Ерсте банке“ и ту радим шест месеци. Потом одлазим на Златибор у ресторан хотела „Палисад“ и у „Златни бор“, где такође проводим шест месеци. Случајно срећем директора Љубојевића и питам га да ме пребаци у кафану, која се налази у Ужицу, да не путујем. Лепо је било што се тиче зараде и људи. Била сам млада, згодна, једна од најбољих риба у граду. Тако су ме маркирали. Једном речју „марка“. Он је рекао „Немам сада нигде места. Једино ако хоћеш у „Париз“ уместо Цаје, пошто иде у пензију.“ Кад ми је поменуо „Париз“, помислила сам, „где ћу ја сад тамо са 19 година?“

„Париз“ је био најбољи?
– Јесте. Он је био ковница новца. Али, за мене је структура гостију са којом сам до тада радила и та екипа ту, били много различити и мислила сам да то није кафана за мене. Причало се да је то кафана пијанаца, пијачара и мислила сам да због тога и још неких ствари нећу моћи да се снађем и уклопим. Али, мој отац, који је био позорник и покривао баш тај реон, каже мени „Прихвати ти то, ја мислим да ћеш умети да изађеш на крај с њима, јер си способна.“

Јесте ли прихватили?
– Јесам и никада се покајала нисам. Најлепше године живота и младости провела сам ту до 9. марта 1992, када је кафана срушена. Сад се најежих. Свирају трубачи, а ја и колеге плачемо, као да део нас нестаје. Разлог је тај што смо и ми, радници, били као породица. Није битно да ли је то покојни Стефка Циганин, који није имао за ракију. Ја му ипак дам ракију, па чим прими пензију, он ми донесе. Такво је време било. Ја и данас имам књигу у коју сам писала рецке, али никада ми нико није остао дужан, никоме нисам звала полицију, иако сам имала много прилика, нико ми није побегао, а да ми не плати. Имала сам однос према људима и ту где сам радила није могао да дође неки мој момак. Пословно и приватно не везујем. Долазили су људи у кафану збоге мене, то је истина. Није да се хвалим, али ја нисам била такав тип. Имала сам гард, па су мислили да сам уображена и препотентна, али то није истина. Једноставно, таква сам. Могао је да дође човек да ми каже „дај ми кафу немам да ти платим“ и није проблем. Дам му кафу, платиће. Или дође човек, попије, окрене се и оде, али после два дана дође и пита да ли је шта остао дужан и ако јесте измири дуговања. Нисам имала такве нелагодности или неке непријатне ситуације. Пијан гост није могао да ме ухвати за ногу, руку или сукњу. Са мојим понашањем мислим да сам постигла то да избришем људима из главе да је конобарица дроља и да то не може да буде свако. Мора човек да буде психолог и да се роди за то. Када ми гост први пут у животу уђе у кафану знам одмах да га проценим да ли је добар човек, закерало, да ли ће покушати да ми се удвара, остави бакшиш или не. Све кафане у граду су биле различите. Ту, првенствено, мислим на структуру људи, односно сталне госте, који су посећивали одређену кафану. Знали су у 4.00 ујутру да дођу у „Париз“ са пијанке или провода, чукају на врата, а ја још нисам ни отворила кафану. За 35 година стажа нисам имала непријатности од гостију. Више сам имала непријатности у последње две године, од појединаца који су купили фирму. Не од власника Милоша Челиковића, да будем прецизна, већ од његовог координатора, који не заслужује ни да га поменем. Никада нисам желела да ми неко приписује нешто што нисам урадила, погрешила и слично. Баш због таквих ствари „пукао ми је филм“ и напустила сам фирму, иако нисам имала услов за пензију, ни за неки други статус. Нисам више могла да издржим ту психичку тензију. У првих пет година од приватизације, било је у реду. Не знам зашто од тада није. Ако сам нешто погрешила не треба да ме разапну. Људи постану злобни, незајажљиви и онда себе величају и праве добрим и поштеним, тако што друге људе љагају, говоре што јесте и није. Рекла сам мојима кући да напуштам посао из личних разлога, јер ми је боље да одем, него да постанем психички болесник. Нисам примала плату, мада никада нисам живела од ње, јер моја породица има све што јој треба, како тада, тако и сада. Отац нас је учио да будемо поштени, као и ја моју Валентину. Убеђивали су ме да не напустим фирму, али сам хтела да одем, јер нећу да одем са неким етикетама. Веома тешко сам то поднела, јер ипак сам ту оставила младост, најлепше године. Нико ме на то није натерао. Ја сам одлучила тако, због мог менталног здравља. Врло сам осетљива особа, мада не делујем тако, емотивна, која никада мрава није згазила. Сваком сам помогла. Да ли причом, делом, овим, оним… Када би вратила време, опет бих се овим бавила, без обзира што није време за то.

remzija gaši 2

Где сте прво радили?
– Није било „Слогиног“ објекта где нисам радила. Када сам почела „Палисад“ је био у склопу „Слоге“. Увек смо ишли као испомоћ на Златибор и када ме директор или управник питају „да ли би хтела да идем“ никада нисам одбила. У Хотелу „Турист“ радила сам свадбе и забаве. Значи, били су кафане „Ракијска пијаца“ („Конго“), „Зелена пијаца“ и „Градска кафана“, ресторани „Багрем“, „Париз“ „Шумадија“, „Бреза“, „Крчма код Ере“, „Пролеће“ и „Плажа“, као и хотели „Палас“, „Палисад“, „Турист“ и „Златибор“. То су ти били „Слогини“ објекти, која је имала око 15 објеката. Када је приватизована 2007. године било их је 10, пошто су неки продати пре приватизације.

Где сте, војним речником написано, прекомандовани из „Париза“?
– У „Градску кафану“. Није могао свако да ради у „Багрему“, „Паласу“, „Паризу“ и „Градској кафани“, што довољно говори о томе колики је био мој реноме, с обзиром да сам радила у тим објектима. Када је „Париз“ срушен одем у „Градску“.

Радили сте са Дејом, Ралом, Ћебом, Зораном… Како је било бити једина жена међу њима и да ли Вам је сметало што сте мањина у тој екипи?
– Била сам једина жена, али касније долази и Рада. Управник је био Радосав Станковић – Ава. То је брко који је био добар човек и, на жалост, умро је млад. Мене је обожавао, као и ја њега. Никада нисам имала проблем са њим. Шефови су били Боле и Зоран Ћосић. Зоран је мој школски друг и добар човек, познати голубар. Волим га као рођеног брата. Радили смо заједно 15 година у „Градској кафани“ и никада се нисмо замерили једно другом. Након приватизације радимо заједно годину дана у „Багрему“ и шест месеци у „Шумадији“. После он одлази. Када сам правила свадбу Вањи дошле су ми све колеге. Њих 27 и то говори о свему. Са њима се чујем, идемо једни другима на славе, свадбе, нажалост и сахране, ако је некоме неко умро. Неки не раде, неки раде, неки су у пензији.

Како је бити конобар? Да ли сте имали каквих непријатности или погодности што сте жена?
– Нисам никада имала проблема. Сваки конобар мора да се постави тако да нема непријатности. Без обзира да ли је човек пијан, морам да се спустим на његов ниво. Не могу са пијаним човеком да се расправљам, јер ту нема краја. Имала сам ситуације где ми долази психички болесник. Залута. Откуд ја знам да је он психички болестан, али конобар мора да процени, види. Мора човек да се роди за сваки посао. Долазим у „Париз“ 26. маја 1982. године. Средила се за десет. Стојим са Миром Ђорђевић, чувеном Миром са пунђом. У једном моменту улази човек, господин са машном, и каже „А ти си та нова која је дошла уместо Цаје и тебе ћу водити код Ћитића Букве“. Ја немам појма ко и шта је он. Био је гост, шаљивиџија, боем, каваљер и директор ЕПС-а. Питам Миру шта му то значи. Према Љубањама постојала је буква у Ћитићима и ту су љубавни парови долазили колима мазили се, пазили и прелазили на „завршне радове“. Тај Рајевац је себи дао за право тако да каже. Кад сам сазнала шта је то, једва сам чекала да га видим. Када сам га срела ,приђем му и кажем „ко Вама даје за право да ми се тако обраћате. Имам оца кући и Ви ми не требате. Имам 19 година и не идем код Ћитића Букве, а Вас нека буде срамота и немојте да ми се обраћате више“. Човек се мени толико извињавао. Ја се нисам увредила, али то ми је тако засметало. Нисам желела да будем тема за било шта. Шта ће онда гости мислити о мени, али сад кад „вратим филм“ и није ми толико битно. Донео ми је цвеће и рекао „Много те ценим и поштујем. Твој став и приступ девојке од 19 година говори ко си ти.“

Волите ли свој посао?
– Ове генерације после мене, обично су уписивале угоститељство само да би нешто завршили. Наравно, има деце која су остала у послу и раде јер воле, а има и оних који су завршили тек да имају неку школу. То сам приметила када су деца долазила на праксу и видим да хоће само да обаве и да их то не интересује. И нису радили 10% онога како смо ми обављали праксу у ресторану „Багрем“. Волим свој посао и даље и иако не радим у „Слоги“, радим код великог пријатеља Драгана Јоксимовића и његове жене Цице, који су власници националног ресторана „Конак“. Много су дивни људи и пријатељи смо преко 30 година. Драган, звани Гуја, некада је држао познати ресторан „Сунце“ на Забучју. Када је била Омладинска радна акција, ја сам њему отворила тај локал у близини Бригадирског насеља. Одем код њега да му помогнем када има неки свечани ручак и то ми, на неки начин, дође као излазак и дружење. Била сам радница која на посао никада није закаснила. За 35 година можда сам била пет пута на боловању. Знала сам да дођем на посао и под температуром.

Да ли сте желели да будете нешто друго?
– Никада нисам сањала да ћу да будем конобар. Увек сам желела да радим у банци као службеник, али, силом прилика, тако се десило. Са овим позивом сам стекла много више пријатеља, познаника, што не бих имала да сам се бавила неким другим позивом. Искуство, познанство, све.

Да ли је било познатих људи из града и земље које сте служили?
– Како да не? Мој највећи и најбољи гост је био некадашњи селектор Србије Радомир Антић. Он је био стални гост у „Градској кафани“, мене је обожавао. Човек који ми је помогао у животу, не материјално, него као пријатељ, са речима утехе када ми је брат погинуо. Да ми треба било каква помоћ знам да могу да га позовем и да ће ми изаћи у сусрет. Ја сам била маскота „Градске кафане“. Њега бих издвојила, зато што је страшно добар човек и сваки пут када дође у Ужице, обавезно се видимо. Он је човек који ме цени, поштује, уважава… Као особу, а не као жену типа мушко-женски односи.

Прва летња башта и фонтана у граду појавила се у склопу „Градске кафане“. Ту је увек била присутна градска „елита“. Како сте се тада осећали?
– Нису ту долазили само они. Били су ту и познати људи. Од интелектуалаца са машном и ташном, спортиста, на пример Але, Лико, Србо, „жестоки момци“, Мијага је држао кладионицу. Никада нисам имала проблеме ни са њим, иако је био „жесток момак“.

Чесма на Главној улици, популарни „Лав“, пренета је на то место 1984. године. Какви су били коментари због тога и шта сте лично мислили о томе? Поред „Лава“ сада су ту и мермерне коцке за седење, где углавном седе људи који разговарају о политици, а о њој појма немају, па је тај део Малог парка добио име „Камени парламент“. Да кажете за млађе читаоце да ли је и он био до 1984. године на Тргу?
– Свака коцка на Тргу, његов део, корзо (шеталиште)… Са леве стране су била градска деца, а у средини старији људи и средња популација, поред „“Експреса“ људи који нису живели у граду. Међутим, никада нисам декларисала људе одакле су, ко су и где раде. За мене су били добри или лоши. Ја сам „Париз“ одболова, тако исто и ту чесму и Титов споменик, јер је моја генерација у Титово време имали мирно детињство. Могла сам да оставим џак новца на сред трга и нико ми ништа не би рекао… То је друго време. Тако је мој отац причао за његово време, тако ја сада причам Вањи, па ће она свом детету, итд. Свако време носи своје бреме.

Како је „Слога“ радила у време рата, санкција и бомбардовања 90-их година 20-ог века?
– Не желим да се сећам бомбардовања, јер сам га веома тешко поднела. Ја сам тада радила у „Градској“. Тераса је пуна и када су биле сирене. Народ то није доживљавао… Не могу да кажем да је то нормална ситуација, али је тако изгледало. Посла је увек било, некад више, некад мање, негде више, негде мање, не може да се прецизно одреди, јер „Градска“ је била на месту где се увек нешто дешавало. Све „Слогине“кафане су имале своје госте.

Прва кладионица у граду отворена је 1995. године у „Градској кафани“. Како сте то доживели и јесте ли се некада опкладили на коју утакмицу?
– Ха, ха, ха. Што се тиче ње, тадашње руководство „Слоге“ је принуђено да изда тај простор, јер су били већи расходи од прихода. Имали смо проблеме са станарима зграде, зато што нам није радила горња сала због музике, иако је извршено мерење и урађена изолација. Колико је то отерало и привукло госте? Има и једног и другог. Свако иде тамо где му прија. Запослене нико није питао. Битно је да има посао и да је плаћен за то. Мени је сметало у почетку, јер сам знала да ће то све бити упропашћено. Не што је газда упропастио, него што долазе људи који су презимљавали ту. Седи ту цео дан, мењам му пикслу, не попије ништа или једну кафу. У суштини газде кладионице, на пример Мијага, је био коректан према нама, каваљер, части нас. Био је човек. Не само према мени, него целом колективу. Колектив у „Градској кафани“ од 22 човека (конобари, кувари, точиоци) био је најбољи од свих објеката у целој „Слоги“. Били смо као један. Ту је пресудну улогу одиграо Зоран Ћосић. Он није дозволио да било ко напада раднике. Никада никоме није написао пријаву, јер није хтео, иако је могао. Увек је стао у заштиту радника, чак и кад је знао да је крив. Што се тиче кладионице, људи су увек знали да часте конобара. Тикете нисам играла, али смо скупљали паре и давали Деју, Ћебу и Ћосу да нешто улате. Дам паре, а други саставе. Нисам била опседнута. Наравно, догоди се да Ћебо и Дејо нешто и погоде.

Ја лично ћу да потпишем да су најбоље комплет лепиње биле код вас у „Градској кафани“ и у Ресторану „Шумадија“. Ко је био чувени кувар који је правио те лепиње?
– Ту није требао да буде „чувени кувар“. Ту су били људи који су завршили за кувара. Много значи за моју генерацију Миљко Марковић. Морам да га поменем. Он је предавао услуживање. Ту је била и професорица Љиља, која нам је предавала куварство. Много је битно. Они су пренели све знање нама ко је хтео да научи. Када спојиш праксу и теорију и желиш да се бавиш тим, мораш да успеш. Није ту требао да буде неки, Бог зна какав, професионалац. Лепиња се правила у тигању. На посебан неки начин што је измислила куварица Деса, па је потом научила Цаку, Јелу, Ружу, Кату, Јелицу и остале жене које су потом радиле. Није то нека математика. Најбоље су биле зато што нису прављене да се само „отаља“ него да гост буде задовољан и да опет дође. И да би ширио по граду. То је најбитније. Није циљ да гост дође једном.

Да ли се окупљате и дружите са некадашњим колегама из „Градске кафане“?
– Ја лично имам пар колега са којима се дружим. Поменућу Радмилу Јовић која је радила са мном. Када сам напустила фирму она ми је много помогла зато што ме је некако психички држала, звала ме, дружиле смо се, јер је видела да ја то тешко подносим. И даље се са њом чујем. Ми смо кућне пријатељице и идемо на славе. Чујем се и са другима. Чак и са онима који су радили са мном у „Паризу“. Са свима и даље говорим. Углавном се чујем са онима са којима мислим да треба да се чујем.

Како су на Вас гледале муштерије, с обзиром да нисте баш ситни?
– Све сам радила у контексту доброг. Има ме, хвала Богу шта, па можда тако делујем, али немам ништа негативно у себи. У Ужицу нема ни једна Ремзија, сем мене. Некада ми је то сметало. Можда је то и добро. Када се каже Ремзија зна се ко је то, а када кажеш Данијела или Радмила, има их по 250. Нисам имала проблема због имена… Мој отац је са саме косовске границе дошао у 14 години. Нисам имала толико проблема. Имала сам више проблема у основној школи. Ја сам добила име по баки. Није битно како се ко зове, одакле је, које је националности, битно је какав је човек. Може бити из Немачке, Хрватске, одакле хоћеш. Имала сам проблема 1983. године када сам се заљубила. Његови нису дали да опстане наша веза. Сметао је тај притисак који нисмо могли да издржимо и та веза је „пукла“. Можда је и боље тако.

„Слога“ је приватизована, а ускоро потом, „Градска кафана“ је привремено затворена. Како сте то доживели?
– Веома тешко. Приватизацију не толико, јер је била боља од стечаја. Како то сада звучи не знам. Људи су рачунали да, ако буде приватизација, радиће, иако смо знали да неће бити исто. Већина нас који смо остали смо радили и имали стаж и плате. Они који су се пријавили као технолошки вишак покајали су се, јер су тај новац брзо потрошили и ништа нису урадили. Пет година, док је газда отплаћивао фирму, било је супер. После тога опет је било супер, али неки људи, којима је газда веровао, урадили су то што су урадили. Многи су је напустили, међу њима и ја, без ичега.
Дочекивала сам управнике и шефове увек на ногама и за 27 година, до приватизације, није имала ни једна пријава против мене. Након пет година од приватизације, у хотелу сваки други дан имам пријаву и за шта јесам и за шта била крива. И то доприноси да одем из фирме. Не могу да кажем ни да је за тих осам година све црно. Није тачно. Имало је ту и лепих ствари, али ја сам особа која је увек на погрешном месту у погрешно време. Након приватизације радим редом у Ресторану „Багрем“ и хотелима „Палас“ и „Златибор“. Мислила сам да ћу дочекати 40 година у „Слоги“, али силом прилика нисам. Да ли сам направила праву одлуку или не, не знам.
Отишла сам из фирме као да никада ту нисам радила. Мислила сам се да ћу одатле отићи у пензију. Волим да се сећам само лепих ствари. Ове ружне сам заборавила. Ја сам особа која не живи од прошлости, него идем даље. Људи треба да размиљају позитивно, јер „црне“ мисли никоме не ваљају.

Имате ли неки хоби?
– Волим да правим слаткише, хеклам, плетем, читам. Некада сам писала песме, а у плану ми је да напишем књигу о мом животу и раду. Сада ми је главно што ћу у мају постати бака,. што једва чекам.

Шта радите у слободно време?
– Бавим се малинама, помажем мајци, радим код Гује у „Конаку“, шетам, дружим са колегиницом Радом, мамом, кумом Самарџијом. У већини случајева, када сам слободна и лепо је време, идем да шетам. Волим да одем у Врњачку Бању, где сам упознала љубав мог живота и тамо идемо сваке године на нашу годишњицу.
Ремзија каже да је испуњена емотивно и да је добра и позитивна особа. Жеља јој је да дочека пензију. Има Валентину и каже да је „једино није родила, али као да јесте“. „Није мајка она која ју је родила, него она која ју је подигла“, каже Ремзија.
Ово је била једна једина, најпознатија ужичка конобарица Ремзија Гаши.

Милан Ђокић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.