Музичар већ пола века

МУЗИЧАР: ВЕЛИБОР ГЕРЗИЋ ГЕРЗА
Музика је за њега саставни део живота већ скоро пола века. Ужичанин Велибор Герзић Герза живео је у породици где се стално слушала музика. Његов отац, како каже Герза, слушао је тада њему неразумљиву музику попут Дјук Елингтона, Луј Армстронга, Еле Фицџералд…

– Имао сам од малена неко усмерење. Када сам полазио у основну школу „Нада Матић“ у породици је била дилема шта ће дете да свира. Ја сам лично хтео клавир, али стан у коме смо живели је био мали, па клавир није долазио у обзир. Родитељи су ми купили хармонику. Часове хармонике ми је држао покојни Мика Ракић. Он је био наставник музичког. Долазио је код мене кући, имао сам часове два пута седмично по сат времена и тако пуне четири године. Данима између часова непрекидно сам вежбао. Мика Ракић је био диван човек и диван музичар. Тада је најближа музичка основна школа била у Чачку, у Ужицу није ни постајала. Професори су долазили кућама и давали часове – каже Герза.

После те четири године Велибор се окренуо неким новим утицајима музике. То је била рок музика. Напустио је хармонику, уз коју је стекао класично образовање, које му је, ипак, касније помогло. Како је рок почео више да се слуша и свира у граду, Герза је пожелео да свира бас гитару и на крају четвртог разреда основне школе определио се за рок, а набавио је и своју прву бас гитару.

– Прву бас гитару сам купио од друга, коме је направио Чукало, који је живео уз Уремовачки поток. Тај човек је свирао хармонику и у тадашње време изнајмљивао инструменте. Учио сам се на тој гитари, а први озбиљан инструмент сам купио у Трсту. Била је то добра гитара. После сам и њу продао и набавио нову из Америке, без прагова тзв. фретлeс бас. То је било 1976. године и ту гитару и данас чувам – каже Герза.

Деци у то време није било лако научити да свирају гитару. Није било интернета, рок музика није била толико јавно заступљена, а нота скоро да нигде није било.

– Сналазио сам се када сам учио да свирам бас гитару. Није то као данас када децу седну за компјутер и на јутјубу нађу најбоље извођаче који објашњавају и где и како који прст ставити. Данас имају све на длану. А ја да бих видео и чуо како неко свира, морао сам да се сналазим, а касније да много вежбам. Све сам учио од људи који су већ свирали у граду. На пример, као клинци нисмо смели да уђемо у тадашњи Дом ЈНА, данашњи ГКЦ. Ту је тада долазио озбиљан свет. Мушкарци су морали да имају кравате, а није се смело ући у патикама. А ми као клинци стајали смо иза ограде иза баште дома и гледали тадашње ужичке бендове и музичаре. Пратили смо сваке њихове покрете и тако „крали“ то што су свирали. После код куће смо вежбали и тако мало-помало научили. Било је за тадашње време доста добрих музичара у граду. Свирали су ту Ђоко Васић, Мендо и други – сећа се наш саговорник.

Прве свирке имао је у основној школи са још двојицом другова. Направили су бенд и свирали су на школским игранкама и забавама. Како га је музика све више интересовала, тако је напредовао у свирању. И већ на самом почетку свог гимназијалског образовања продао је своју бас гитару из Италије и купио гитару из Америке, а касније је ширио је своју колекцију гитара.

– Први озбиљнији бенд који сам имао звао се „Искап“. Поред мене су били Бранко Ристић и Зец Соп, као и Вујчо. На жалост, сви су умрли. Имали смо неколико свирки у некадашњој „Рупи“. После се тај бенд распао, а ја сам упао у групу „Феникс“. Тадашњи њихов басиста Трле одлучио је да више не свира, па се за мене указало место. У Фениксима сам свирао све до њеног краја. Они су била четврта година у Гимназији, а ја друга. И група се растурила када су они кренули на факултете. Али, што је карактеристично за све нас из „Феникса“ је да смо једни другима кумови, а неки су постали и фамилије. Највише свирки смо имали у „Рупи“, а свирали смо доста и около Ужица, више пута у Београду… У „Рупи“ је било и 500 до 600 људи. На зајечарској гитаријади смо 1979. године освојили прву награду за текст. Може се рећи да смо били успешни – прича Герза о својим првим озбиљним корацима у музици.
После је дошло време за војску, а онда факултет. Уписао је Шумарски факултет, али није одустајао од свирке.
– На факултету је било доста свирке. Било је доста изванредних музичара и бендова. Први бенд са којим сам у Београду почео да свирам имао је неко чудно име „Маске бол“. Ту су били пар људи са којима сам касније свирао – Жарко бубњар, Станислав Митровић саксофониста (данас живи у Холандији и завршио је академију). Ту је практично почело неко џез дружење, почеле су моје џез свирке са озбиљнијим музичарима. Са њима двојицом Дарком Пертотом (клавириста) и певачицом Тањом Јовићевић, имао сам доста свирки. Касније сам био у још доста бендова. Био је један много добар бенд у коме је био одлични Бранко Нешковић, Владе Матес, Жарко бубњар (из претходног бенда) и Жарко Каонић клавириста. Требало је да идемо за Канаду са тим бендом, али нам је требала певачица. Пристала је Беби Дол и направили смо неколико снимака. Међутим, музичарска посла, бенд се распао и нисмо ишли у Канаду. Сви ти људи из бенда су отишли негде у друге земље, а Владе Матес и даље компонује. Иначе, доста се снимало по студијима. Углавном сам свирао џез – каже Герза и сећа се да је имао прилику да свира са ЕКВ, али да тада они још нису били познати и да му се није свидела свирка коју су свирали.

Као што је рекао доста се бавио џезом, који је успешно свирао и у Паризу. После факултета отишао је у Париз и провео две и по године.
– У Паризу сам свирао и радио. Био сам са још једним гитаристом из Новог Сада. Свирао сам и са Бојаном Карабашићем, Београђанином, који је у врху француског џеза. И онда се вратим у земљу. То је било у време када је почело да се кува у тадашњој Југославији, Словенија је већ отцепила, у Хрватској се већ спремао рат. Вратио сам се да завршим неке папире, да будем овде мало да се одморим, а и женио се мој рођак. Онда дође и ратно стање у Босни, па је било још теже изаћи из државе. Зато се нисам вратио у Париз, а планирао сам тамо да се бавим пејсажном архитектуром. Остао сам у Ужицу и углавном са свирао са неким тезгарошким бендовима. Свирали смо на Златибору, Врњачкој бањи, по многим хотелима. Тада се највише свирала та нека забавна музика и поп музика. После сам се запослио – додао је Герза.

Велибор Герзић Герза свирао је у свим ужичким групама које су успеле да изађу и постану популарне и ван Ужица. То су „Феникс“ које је већ поменуо, „Кило и по“, па и група „Тина“ у којој је био када је та група издала други албум.
Од 2008. године основао је бенд „Архивска забава“. Свирали су дуго заједно, до пре неколико година.
– После „Архивске забаве“ направио сам свој џез трио који се зове „Џез баланс“. Поред мене ту су Саво Бонџулић, који свира клавијатуре, Мирослав Остојић бубањ и, када је у Ужицу, са нама свира и пева Марија Лазић. Она је често по белом свету, а сада је ту па можда направимо неку заједничку свирку. Често наступамо у ГКЦ-у, Времеплову, Кући чаја, Билијар пабу. Не свирамо за новац, већ зато што волимо и што се лепо дружимо, а када нам Маја дође, онда је то право славље. Понекад сам свирао у групи „Луде жене“ и са њима сам још увек, али сада имају неко затишје, чекају боља времена – каже Герза.

Све похвале даје младим ужичким бендовима, за које каже да „има клинаца који добро свирају“.
– Ипак, ја слабо идем по тим свиркама, јер за то треба времена и расположења, а то иде с годинама. Нисам више за те клиначке свирке где се праши, већ ми више прија мало мирнији ритам. Растао сам у некој другој музици. Клинци у сваком случају добро свирају – закључио је ужички изврсни музичар.