Muzičar već pola veka

MUZIČAR: VELIBOR GERZIĆ GERZA
Muzika je za njega sastavni deo života već skoro pola veka. Užičanin Velibor Gerzić Gerza živeo je u porodici gde se stalno slušala muzika. Njegov otac, kako kaže Gerza, slušao je tada njemu nerazumljivu muziku poput Djuk Elingtona, Luj Armstronga, Ele Ficdžerald…

– Imao sam od malena neko usmerenje. Kada sam polazio u osnovnu školu „Nada Matić“ u porodici je bila dilema šta će dete da svira. Ja sam lično hteo klavir, ali stan u kome smo živeli je bio mali, pa klavir nije dolazio u obzir. Roditelji su mi kupili harmoniku. Časove harmonike mi je držao pokojni Mika Rakić. On je bio nastavnik muzičkog. Dolazio je kod mene kući, imao sam časove dva puta sedmično po sat vremena i tako pune četiri godine. Danima između časova neprekidno sam vežbao. Mika Rakić je bio divan čovek i divan muzičar. Tada je najbliža muzička osnovna škola bila u Čačku, u Užicu nije ni postajala. Profesori su dolazili kućama i davali časove – kaže Gerza.

Posle te četiri godine Velibor se okrenuo nekim novim uticajima muzike. To je bila rok muzika. Napustio je harmoniku, uz koju je stekao klasično obrazovanje, koje mu je, ipak, kasnije pomoglo. Kako je rok počeo više da se sluša i svira u gradu, Gerza je poželeo da svira bas gitaru i na kraju četvrtog razreda osnovne škole opredelio se za rok, a nabavio je i svoju prvu bas gitaru.

– Prvu bas gitaru sam kupio od druga, kome je napravio Čukalo, koji je živeo uz Uremovački potok. Taj čovek je svirao harmoniku i u tadašnje vreme iznajmljivao instrumente. Učio sam se na toj gitari, a prvi ozbiljan instrument sam kupio u Trstu. Bila je to dobra gitara. Posle sam i nju prodao i nabavio novu iz Amerike, bez pragova tzv. fretles bas. To je bilo 1976. godine i tu gitaru i danas čuvam – kaže Gerza.

Deci u to vreme nije bilo lako naučiti da sviraju gitaru. Nije bilo interneta, rok muzika nije bila toliko javno zastupljena, a nota skoro da nigde nije bilo.

– Snalazio sam se kada sam učio da sviram bas gitaru. Nije to kao danas kada decu sednu za kompjuter i na jutjubu nađu najbolje izvođače koji objašnjavaju i gde i kako koji prst staviti. Danas imaju sve na dlanu. A ja da bih video i čuo kako neko svira, morao sam da se snalazim, a kasnije da mnogo vežbam. Sve sam učio od ljudi koji su već svirali u gradu. Na primer, kao klinci nismo smeli da uđemo u tadašnji Dom JNA, današnji GKC. Tu je tada dolazio ozbiljan svet. Muškarci su morali da imaju kravate, a nije se smelo ući u patikama. A mi kao klinci stajali smo iza ograde iza bašte doma i gledali tadašnje užičke bendove i muzičare. Pratili smo svake njihove pokrete i tako „krali“ to što su svirali. Posle kod kuće smo vežbali i tako malo-pomalo naučili. Bilo je za tadašnje vreme dosta dobrih muzičara u gradu. Svirali su tu Đoko Vasić, Mendo i drugi – seća se naš sagovornik.

Prve svirke imao je u osnovnoj školi sa još dvojicom drugova. Napravili su bend i svirali su na školskim igrankama i zabavama. Kako ga je muzika sve više interesovala, tako je napredovao u sviranju. I već na samom početku svog gimnazijalskog obrazovanja prodao je svoju bas gitaru iz Italije i kupio gitaru iz Amerike, a kasnije je širio je svoju kolekciju gitara.

– Prvi ozbiljniji bend koji sam imao zvao se „Iskap“. Pored mene su bili Branko Ristić i Zec Sop, kao i Vujčo. Na žalost, svi su umrli. Imali smo nekoliko svirki u nekadašnjoj „Rupi“. Posle se taj bend raspao, a ja sam upao u grupu „Feniks“. Tadašnji njihov basista Trle odlučio je da više ne svira, pa se za mene ukazalo mesto. U Feniksima sam svirao sve do njenog kraja. Oni su bila četvrta godina u Gimnaziji, a ja druga. I grupa se rasturila kada su oni krenuli na fakultete. Ali, što je karakteristično za sve nas iz „Feniksa“ je da smo jedni drugima kumovi, a neki su postali i familije. Najviše svirki smo imali u „Rupi“, a svirali smo dosta i okolo Užica, više puta u Beogradu… U „Rupi“ je bilo i 500 do 600 ljudi. Na zaječarskoj gitarijadi smo 1979. godine osvojili prvu nagradu za tekst. Može se reći da smo bili uspešni – priča Gerza o svojim prvim ozbiljnim koracima u muzici.
Posle je došlo vreme za vojsku, a onda fakultet. Upisao je Šumarski fakultet, ali nije odustajao od svirke.
– Na fakultetu je bilo dosta svirke. Bilo je dosta izvanrednih muzičara i bendova. Prvi bend sa kojim sam u Beogradu počeo da sviram imao je neko čudno ime „Maske bol“. Tu su bili par ljudi sa kojima sam kasnije svirao – Žarko bubnjar, Stanislav Mitrović saksofonista (danas živi u Holandiji i završio je akademiju). Tu je praktično počelo neko džez druženje, počele su moje džez svirke sa ozbiljnijim muzičarima. Sa njima dvojicom Darkom Pertotom (klavirista) i pevačicom Tanjom Jovićević, imao sam dosta svirki. Kasnije sam bio u još dosta bendova. Bio je jedan mnogo dobar bend u kome je bio odlični Branko Nešković, Vlade Mates, Žarko bubnjar (iz prethodnog benda) i Žarko Kaonić klavirista. Trebalo je da idemo za Kanadu sa tim bendom, ali nam je trebala pevačica. Pristala je Bebi Dol i napravili smo nekoliko snimaka. Međutim, muzičarska posla, bend se raspao i nismo išli u Kanadu. Svi ti ljudi iz benda su otišli negde u druge zemlje, a Vlade Mates i dalje komponuje. Inače, dosta se snimalo po studijima. Uglavnom sam svirao džez – kaže Gerza i seća se da je imao priliku da svira sa EKV, ali da tada oni još nisu bili poznati i da mu se nije svidela svirka koju su svirali.

Kao što je rekao dosta se bavio džezom, koji je uspešno svirao i u Parizu. Posle fakulteta otišao je u Pariz i proveo dve i po godine.
– U Parizu sam svirao i radio. Bio sam sa još jednim gitaristom iz Novog Sada. Svirao sam i sa Bojanom Karabašićem, Beograđaninom, koji je u vrhu francuskog džeza. I onda se vratim u zemlju. To je bilo u vreme kada je počelo da se kuva u tadašnjoj Jugoslaviji, Slovenija je već otcepila, u Hrvatskoj se već spremao rat. Vratio sam se da završim neke papire, da budem ovde malo da se odmorim, a i ženio se moj rođak. Onda dođe i ratno stanje u Bosni, pa je bilo još teže izaći iz države. Zato se nisam vratio u Pariz, a planirao sam tamo da se bavim pejsažnom arhitekturom. Ostao sam u Užicu i uglavnom sa svirao sa nekim tezgaroškim bendovima. Svirali smo na Zlatiboru, Vrnjačkoj banji, po mnogim hotelima. Tada se najviše svirala ta neka zabavna muzika i pop muzika. Posle sam se zaposlio – dodao je Gerza.

Velibor Gerzić Gerza svirao je u svim užičkim grupama koje su uspele da izađu i postanu popularne i van Užica. To su „Feniks“ koje je već pomenuo, „Kilo i po“, pa i grupa „Tina“ u kojoj je bio kada je ta grupa izdala drugi album.
Od 2008. godine osnovao je bend „Arhivska zabava“. Svirali su dugo zajedno, do pre nekoliko godina.
– Posle „Arhivske zabave“ napravio sam svoj džez trio koji se zove „Džez balans“. Pored mene tu su Savo Bondžulić, koji svira klavijature, Miroslav Ostojić bubanj i, kada je u Užicu, sa nama svira i peva Marija Lazić. Ona je često po belom svetu, a sada je tu pa možda napravimo neku zajedničku svirku. Često nastupamo u GKC-u, Vremeplovu, Kući čaja, Bilijar pabu. Ne sviramo za novac, već zato što volimo i što se lepo družimo, a kada nam Maja dođe, onda je to pravo slavlje. Ponekad sam svirao u grupi „Lude žene“ i sa njima sam još uvek, ali sada imaju neko zatišje, čekaju bolja vremena – kaže Gerza.

Sve pohvale daje mladim užičkim bendovima, za koje kaže da „ima klinaca koji dobro sviraju“.
– Ipak, ja slabo idem po tim svirkama, jer za to treba vremena i raspoloženja, a to ide s godinama. Nisam više za te klinačke svirke gde se praši, već mi više prija malo mirniji ritam. Rastao sam u nekoj drugoj muzici. Klinci u svakom slučaju dobro sviraju – zaključio je užički izvrsni muzičar.