На сеоској утрини изградио ресторан

- Пролазио сам поред овог места свакодневно. Увек сам застајао на овом месту и гледао у град. Прави видиковац - “Слога“ је можда у то време у Србији била међу најјачим угоститељским предузећима. Парирала је Врњачкој бањи -

ВЛАДАН МИТРОВИЋ – ХОТЕЛ „ПАРК“
Ужички угоститељ старог кова Владан Митровић идуће године, на Илиндан, прославиће пуне три деценије приватног рада. За то дуго време, од продавнице дошао је до хотела и ресторана под названим „Парк“.
На узвишењу изнад Ужица, на Татинцу, Владан по лепом сунчаном дану гледа ка Ужицу. У ствари, Ужице се не види од магле и смога, а он каже да лети пуца поглед на град.
– Пре скоро 30 година овде сам направио продавницу, а онда ресторан, па хотел. Живео сам у Ужицу, али баш због ове слике зими, када се не види Ужице, када сунце не може да продре у котлину, пре неколико година одлучио сам се да се са женом овде преселим. Овде је сада сасвим пријатно и напољу – каже Владан.


Владан је као дете одрастао недалеко од места где му је хотел.
– Моји Митровићи су са Метаљке, три километра одавде. Одатле сам ишао у основну школу „Душан Јерковић“, а потом и у Економску школу. Пролазио сам овуда свакодневно. Увек сам застајао на овом месту и гледао у град. Прави видиковац. Овде је била сеоска утрина, где смо стално играли фудбал, али није била равна као сада. Није било ни воде, а ни пута. Једини асфалтирани пут је био Ужице – Каран – сећа се Владан и додао је да отац купио плац на Царини, од тада чувених Пантовића.
За Татинац или Велику превију, Метаљку и Демир капију, која се налази недалеко одавде, наш саговорник каже да су та имена Турци дали. А испричао нам је и то да је скоро сазнао од мајке, да је Демирова улица понела име по његовом чукундеди Јовану Митровићу, који је, како каже, владао тим крајем у време турских ратова и био је главни који је давао сигнале Карађорђевићима. После су Владанови Митровићи били познати пекари, угоститељи, правници, а мајчина линија је позната по угоститељству.


И зато се Владан определио да настави традицију, да се бави угоститељством.
– Завршио сам угоститељску школу и одмах сам почео да радим у „Слоги“. Међутим, после седам година рада напустио сам и решио да се бавим приватним послом. Када сам хтео да кренем у приватлук, хтео сам на Царини, где ми је породица, да отворим продавницу, али ме је мој отац Драгутин посаветовао да дођем на Татинац, јер горе нема продавница, а увек се тражи нешто да се купи. И одмах сам помислио на сеоску утрину. То је било имање које је припадало Шумском газдинству. С обзиром да ми је ту било друштво са којим сам одрастао, комшије и пријатељи, пристао сам. Није било ни воде, ни струје, а ни овај асфалтни пут Ужице – Каран не би постојао да није било познатог трубача Миће Петровића, али сам ипак одлучио да ту почнем свој бизнис. Прво сам купио осам ари плаца, па полако проширивао. Сада имам 50 ари плаца. Плац сам купио 1987. године, 1988. напустио сам „Слогу“ и почео изградњу темеља за продавницу и 1989. године је отворио. Ресторански део сам саградио касније, а цели катастарску парцелу сам заокружио од 1991. до 1995. године. Сваке године сам по нешто додавао. Волим да инвестирам у објекте. А када сам почео градњу продавнице, отац ми је много помогао. Отац је био велики зналац у грађевини. Био је пословoђа у “Златибору“ и имао је кефало за грађевину, архитектуру, статику и све те грађевинске радове од тесарских, зидарских до молерских и свих других послова. Све је знао да ради и он ми је дао прве пројекте. Понудио ми три пројекта и ја сам одабрао један на који сам придодао нешто, тако да смо дошли до овога што се сада види – каже Владан.


Наш саговорник се радо сећа и рада у „Слоги“.
– Ја сам угоститељ по струци и то угоститељ оног старог кова. У „Слоги“ сам почео да радим за дочек Нове године 1980. године, у хотелу “Турист“. Тада је, а и после још две године узастопно, певала Вера Матовић. Бранко Нешковић и ја смо били најмлађи конобари у предузећу. И тада, обично те младе кадрове премештали су из објекта у објекат, па сам тако радио и у некадашњем Паризу, Шумадији, Ракијској пијаци, Јеловој Гори, на Палисаду… “Слога“ је можда у то време у Србији била међу најјачим угоститељским предузећима. Парирала је Врњачкој бањи. У бившој Југославији, а мени је много жао што је нема више, ми смо били раме уз раме са угоститељима из Опатије, Ријеке, Пуле и доле према југу. Тај север земље је био много јак. У то време професор Миљко Марковић учио нас је угоститељство, а било је европски и светски признато. Ми смо ишли на летње праксе у Пули, па смо обилазили хотеле Амбасадор, Опатија, Вердуела… Ту смо много научили. Оно што у Ужицу нисмо могли у сну да сањамо, тамо смо доживели. У то време нисмо знали, само теоријски, за ноћне барове, грил барове, а то у Ужицу нисмо имали прилику да видимо, а ни на Златибору. Ипак, напустио сам „Слогу“ када је била најјача. Моје колеге су ми замерале, говорили су “напушта државни посао и иде у неке приватнике“.


Када је кренуо приватни посао, била је ангажована цела породица, прво он и његова супруга Винка, а касније су се укључиле и три ћерке.
– Супруга и ја смо почели да радимо са продавницом. Радили смо дан и ноћ, 15 сати непрекидно. Али, тако мора у овој држави, ако желиш нешто да направиш. Послу сам био посвећен својим целим бићем. Не могу да се паре направе преко ноћи, ни за годину, ни три, ни пет година. Радим 30 година и немам много пара. Све сам улагао у капитал, па сада имам доста капитала. Нисам присталица да држим паре под јастуком, него да улажем. И ево види се мој рад – имам преко 700 м2 пословног и стамбеног простора. И све је опремљено.
Поред продавнице у објекту се налази ресторански део са 100 места, а потреби може да се прошири са још 20, затим терасу са 80 места, а по потреби и 100, и собе.
– Имам пет двокреветних соба и један апартман, а у поткровљу у завршној фази су још 4 собе, тако да ћу укупно имати 25 лежаја. Има интересовања, мада се нисам много рекламирао. Задовољан сам овако како радим. Сада радимо сви из породице, а када има неки већи обим посла, попут прославе рођендана, матуре, испраћаја у пензију, прославе предузећа или најаве било каквог већег дружења, онда ангажујем моје старе колеге, или неке нове.


Ипак, каже Владан, да је за њега много боље пословао и више пара остваривао раније, када је кренуо са послом.
– Била је тада још Југославија, био је Анте Марковић, имали је добрих кредита и јако жалим за том државом. Ја сам стари омладинац, комуниста и присталицама сам данас социјалистичке опције, мада се никада страначки нисам опредељивао, а имао сам доста понуда од свих странака. Долазили су и нудили послове, развој, али кажем им да ме не дирају, јер што могу на својим леђима да изнесем, толико ћу да радим. И зато се поносим сам собом, јер сам све ово створио својим рукама и помоћу оца, мајке и моје породице. Радимо непрекидно, а када треба да идем на одмор, ја морам унапред месец дана да организујем посао, док онај у државној служби добије одмор и крене одмах на море. Имам у Чању викендицу и доле летују неки моји пријатељи. Кажу ми, благо теби кад на мору имаш викендицу, да су они на мом месту не би долазили одоздо. Па, не бих ни ја долазио, да не морам да радим и да живим од нечега. Мора да се ради, не може другачије.


Хотел и ресторан има велику кухињу у којој је главни шеф Владанова средња ћерка.
– У кухињи могу да се спремају оброци за сва весеља до 300 особа, а и за кетеринге. У понуди свакодневно имам роштиљ, пошто сам ја велики стручњак спремање тих роштиљских специјалитета. То су: пљескавице, ћевапчићи, ражњићи, димљени пилећи батаци, домаћа кобасица, димљена вешалица, врат, пилећа џигерица у сланини, само сланина. У току летњег периода, односно од 1, маја па до Митровдана, петком и суботом имамо ражањ, односно вруће прасеће и јагњеће печење. То је прелепо лети када људи седе на тераси, пијуцкају пиће и чекају врућу јагњетину или прасетину. Печење зими радимо само у најави. Лети, такође имамо купус у земљаном лонцу, а када је дан моје фирме, гратис дајем купус и пиће свим гостима, заједно са златарским сиром. Спремамо и јела испод сача и дивљач. Моја жена је мајстор за спремање срнећег гулаша. Да би спремили срнетину и зечетину, нарочито срнетину, потребно је три дана да се припрема. Прво се срнетина се ставља до 15 вода, па онда се стави бели лук, црни лук, ловорово лист. И тако треба да одлежи у тој мирођији, па се премешта из мирођије у мирођију. Када се све то уради ваљано, онда је јело изванредно, а ако се не уради како треба, онда месо срнетине буде кисело. Иначе, најстарија ћерка је завршила вишу пословну школу и она води економски део фирме. Најмлађа је изузетан угоститељ и она иде мојим стопама.
Поред лепог ентеријера, у коме се чак налази земљана флаша стара 200 година, плакета и пехара са угоститељских такмичења, двориште хотела је опремљено љуљашкама, клацкалицама и сличним справама, као фудбалским и кошаркашким тереном.
– Љуљашке сам направио давно, још када је била само продавница. Овде су долазиле младе маме са малом децом и да би се деца забавила, решио сам да им направим угођај. Имам намеру да наредне године ставим већи акценат на проширење детаља који су интересантни за децу. Планирам да и за зиму направим за децу мини ски стазу, до 60м, са ски жичаром.
Владан је често спонзор многих манифестација у Рибашевини, Карану, Губином долу, Трнави, а у Економској школи редован је спонзор обележавања школске славе Свети Сава. А посебно драг гост му је атлетичарка Оливера Јевтић.
– Оливера Јевтић је најбоље успехе остваривала када је тренирала овуда, Мала превија – Демир капија. Када овуда пролази, она обавезно сврати на сок или чај. Исто тако долази и њен тренер Славко Кузмановић. Увек их услужим са задовољством, али не само њих, већ и остале атлетичаре. Волим да њих дарујем, јер има једно неписано правило – рука која даје, никад не проси.


А посебан угођај даје вода, која је из бунара.
– Овде се сматрало да је бездводан крај, али сам ја хтео да доведем воду и то у време највеће инфлације 1992. Године. Тада су још биле немачке марке. Нисам имао воду док је била само продавница, па сам морао у великим канистерима да је дотеравам са Царине и сипам је у привремени базен, а онда испумпавам у резервоар. Један мој ујак из Београда предложио ми је да доведем некога из фирме „Гео сонда“. Дошао је тадашњи стручњак Мирко Королија са неким апаратом величине телевизора. Гарантовао ми је да има воде. За ту услугу сам требао да платим 100 марака, а ако бих узео да та фирма ради ископ, та цена би ушла у свеукупне радове. И дођоше они са разним машинама, а комшије су мислили да ја овде нешто мудрујем. И да видиш, 90 посто су погодили. Нашли су воду на 40м дубине и има проток 12л у минуту. То ме је коштало око 5.000 марака. Међутим, исплатило се. Добио сам добру и квалитетну воду. Испитивана је „Батуту“ и они су је оквалификовали међу најбољим водама у Србији. Да је само мало већа количина воде, да је већи проток, направио бих фабрику воде. Али за моје потребе одговара.
Са Владаном никад крају причи. Причао је ко се призетио на Татинцу и Дубоком и како су се мењала презимена, али и многе догађаје са радних акција. Али, о томе неком другом приликом. Једно је сигурно: сви гости одавде оду максимално задовољни.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1002)

        

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.