početak NAJNOVIJE На врху Европе

На врху Европе

od nedelja
666 pregleda

nikola-sretenovic

ВИСОКОГОРСТВО
Никола Сретеновић је са своје 24 године најмлађи Ужичанин, који је освојио највиши врх Европе, Елбрус (5.622 мнв). Он је учествовао у експедицији испред Комисије за алпинизам и високогорство Планинарског савеза Србије, а у организацији планинарског клуба “Балкан” из Београда, са групом у којој су још били Ђулија Герга из Вршца, Ана Стојановић из Пожаревца, Страхиња Марјановић из Новог Сада, Никола Бобић из Сирига, Милан и Младен Макојевић из Овчар бање, Радомир Микић и Михајло Јовановић из Београда.
– На експедицију смо кренули 1. јула, а врх смо 12. јула, од девет, освојили нас осам, а цела експедиција је трајала 18 дана. Имали смо седмомесечне припреме и тренинге широм Балкана, обилазили смо планине, ради аклимитазације, да би Планинарски савез Србије, на крају, изабрао нас девет као репрезентацију за експедицију на Елбрус – рекао је један од чланова, Никола Сретеновић.

na-vrhu-evrope-1

Ова млада екипа, од којих је најмлађи члан имао 22 године, а најстарији 30 година, пре освајања највишег врха Европе, ишли су на врх Казбек на Кавказу (5.044 нмв).
– Ми смо овде ишли као високогорци. Казбек је био мало захтевнији, због глечера, док је Елбрус, једна од најхладнијих планина света. Кренули смо 12. јула, одмах после поноћи, са 4.200 мнв и цело освајање је трајало око 20 сати, неки су остали дуже, а неки су се одмах вратили са Елбруса. У поноћ је температура била око минус 10, док је пред зору сишла на око минус 15 степени. У току ноћи нисмо имали јак ветар, па није било толико страшно, да би ујутру, неочекивано, почео да дува баш јак ветар, прво 50 км на сат, а на самом врху 80 км на сат. Онда је тај реални осећај за нас био као да је -30 степени. Све се на мени ледило, наочари су морале константно да се бришу, по нама се хватало иње, а пртине по снегу ветар је затрпавао – казао је Никола.

na-vrhu-evrope-2

Он, Радомир Микић и Михајло Јовановић су, иначе, били једини чланови Горске службе спашавања.
– Први врх смо изгурали без већих проблема. Ја, лично, када смо се пели на Елбрус, после три сата успона, имао сам озбиљан проблем са хладноћом на прстима. Јавио се тај проблем подхлађивања ногу, па сам морао да се одвојим од групе и да кренем мало бржим темпом, како бих повратио температуру. Било је пет до шест сати агоније и тек када су се појавили први зраци сунца, онда се стање побољшало. А тај осећај на врху, не бих знао да опишем. Осетио сам неко олакшање и задовљство, а можда пре свега неку понизност, јер сам нешто много велико урадио, а тако сам мали, у односу на ту целу причу. И ту човек може да доста научи о себи и о свом егу. Колико се год осећао јак и супериоран, када дође на такво место, осети се као једно зрно песка, као једна пахуља снега на тој планини – описао је Никола свој доживљај на врху Европе.

na-vrhu-evrope-4

Остале су неке мале последице смрзавања, јер је зарадио промрзлине првог степена, али, како каже Никола, тај осећај у прстима ће се вратити за пар месеци и све ће бити као пре.
– То и није нека цена, с обзиром колико се спремам и шта сам све уложио у то – казао је Никола.
Генерално, како каже наш саговорник, до 3.000 м нико није осећао неке нарочите промене.
– После 3.000 метара је стандардно да се јављају главобоља и мучнина и то су први симптоми висинске болести. Свако то осети када се нагло попне на ту висину. Суштина је, да би се изашло на ту висину, да није битно колико је неко физички спреман и да ли је јачи или слабији, битан је процес аклиматизације. Пење се тако што се попне на одређену висину, да се отпење неколико стотина метара, па се спава, па се опет попне наредних 100 до 200 метара, па се враћа доле. Тако се тело навикава на мањак кисеоника и зато не треба да се пењу у даху, ма колико ко био физички спреман. Тело реагује и човек пада. Ја нисам имао неких проблема до 4.300 м и први пут сам осетио, из пуне снаге, нагли пад енергије. Ту се онда ништа не ради брзо. Обично скидање рукавица да бих пио течност, мора да се ради полако и сихронизовано, без журбе и са много праћања сопственог тела. Тамо нема много простора да ме неко са те висине врати, нема хитне помоћи, а евакуација једне особе је логистички невероватно компликована. То су стварно тешка спашавања. Битно је да човек зна да слуша своје тело, како не би направио неку грешку, како не би преценио себе. Људима је јак мотив када иду на таква места и за то се спрема месецима, годинама, улаже се доста труда, рада и новца и онда, када се оде тамо, и најмањи искорак из система, може да ме среди, да не могу да се попнем на врх, иако сам се спремао толико времена. Људи ту праве грешке, прецене себе и иду по сваку цену на врх. Планина је ту и увек ће бити ту, битно је проценити моменат, да ли је неко у том моменту океј, ако јесте, онда се иде на врх, а ако не, онда се врати – описао је Никола.

na-vrhu-evrope-5

Иначе, врх Елбрус је највиши врх Европе, док је Мон Блан највиши врх Алпи и то у Западној Европи. Не рачунајући Хималаје, које имају око 15 врхова преко 8.000 метара, Елбрус је по висини пети врх у свету.
– Можда ћу се некада усудити да одем на Хималаје, а за то се спрема по 15 до 20 година. То је као злато у фудбалу. Те експедицију су веома скупе, коштају око 90.000 евра, па зато требају и озбиљни спонзори.

na-vrhu-evrope

Никола Сретеновић је, као што рекосмо, најмлађи Ужичанин, који је освојио овај врх, а други по реду суграђанин који се попео на Елбурс. Он је планинарењем почео да се бави још у основној школи, у планинарској секцији, када их је професор географије водио, како каже, на ливадање по крају. Од 2006. године је члан планинарског друштва “Рујно” из Ужица и за ових десет година, упоредо је постао члан других планинарских клубова по Србији.
– Ми се сви тако дружимо између клубова, а један је матични клуб у коме се купују маркице, а са другим клубовима, који организују туре, иде се на нека планинарења. У “Рујном” сам био десет година, али, то је клуб без младих, више за рекреативце, али са доста локалних тура. Немају капацитета да се озбиљније развијају у том спорту. Ја као средњошколац и најмлађи међу њима, чији је просек око 50 година, нисам имао са ким да радим. И онда сам основао свој клуб “Горштак”. “Горштак” је основан прошле године, за љубитеље природе и једини је клуб у граду који ради волонтерски, који организује туре и не наплаћује. Нема много људи у Ужицу који се баве правим планинарством, па смо целе прошле године радили на промоцији тог спорта. Пре неколико година клуб “Стари град” и мој клуб, правили смо неке пројекте и сада у кањону Ђетиње имамо преко 80 смерова и озбиљна пењалишта – рекао је наш млади планинар и додао да се клуб “Горштак”, поред планинарења бави и другим спортовима, као што су бициклизам, планинско трчање и слично.

nikola-sretenovic-2

– Суштина је да млади виде да има у граду неко, ко то ради озбиљно. На промоцији планинарства се уопште није радило, па је тај спорт у неком запећку, мада је у последњих десет година ипак у експанзији. Отварају се нови клубови, људи су пријављују. Наш крај заиста има услова за бављење планинарством и то треба макисмално искористити. Људи треба да иду на активан одмор, а не да раде по целу годину и чекају 10 дана одмора, да би отишли да леже на плажи. То није начин одмора и ту се тело не одмора. Да би се одморили, потребно је да иду негде где ће бити активни. Када бисмо мењали ту културу понашања, било би нам много боље – рекао је Никола.
Иначе, он је од прошле године члан Горске службе спашавања, а каже да. поред њега. има још један члан ГСС у Ужицу.
– Да би се постао члан Горске службе спашавања, кандидат мора да прође врло интезивну обуку, мора доста ствари да учи. Ми се бавимо претрагама за несталим лицима. Проблем је што се људи касно јављају Горској служби, иако је она најмеродавнија у тој причи. Кључно је да се нестала особа што раније пријави, како би реаговали што раније. Ми радимо у неурбаним условима, на неприступачном терену, али смо, рецимо, обезбеђивали и Дринску регату. Када радимо у урбаним условима, то је када су неке ванредне ситуације, као што су биле поплаве и чланови смо кризних штабова за ванредне ситуације – објаснио је Никола.
Никола је после Елбруса дошао у Ужице, али се није дуго задржавао, јер је са једном групом отишао на Олимп. Млади, који су заинтересовани за ове екстремне спортове, све детаље могу наћи на фејсбук страници клуба “Горштак”.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.