VISOKOGORSTVO
Nikola Sretenović je sa svoje 24 godine najmlađi Užičanin, koji je osvojio najviši vrh Evrope, Elbrus (5.622 mnv). On je učestvovao u ekspediciji ispred Komisije za alpinizam i visokogorstvo Planinarskog saveza Srbije, a u organizaciji planinarskog kluba “Balkan” iz Beograda, sa grupom u kojoj su još bili Đulija Gerga iz Vršca, Ana Stojanović iz Požarevca, Strahinja Marjanović iz Novog Sada, Nikola Bobić iz Siriga, Milan i Mladen Makojević iz Ovčar banje, Radomir Mikić i Mihajlo Jovanović iz Beograda.
– Na ekspediciju smo krenuli 1. jula, a vrh smo 12. jula, od devet, osvojili nas osam, a cela ekspedicija je trajala 18 dana. Imali smo sedmomesečne pripreme i treninge širom Balkana, obilazili smo planine, radi aklimitazacije, da bi Planinarski savez Srbije, na kraju, izabrao nas devet kao reprezentaciju za ekspediciju na Elbrus – rekao je jedan od članova, Nikola Sretenović.
Ova mlada ekipa, od kojih je najmlađi član imao 22 godine, a najstariji 30 godina, pre osvajanja najvišeg vrha Evrope, išli su na vrh Kazbek na Kavkazu (5.044 nmv).
– Mi smo ovde išli kao visokogorci. Kazbek je bio malo zahtevniji, zbog glečera, dok je Elbrus, jedna od najhladnijih planina sveta. Krenuli smo 12. jula, odmah posle ponoći, sa 4.200 mnv i celo osvajanje je trajalo oko 20 sati, neki su ostali duže, a neki su se odmah vratili sa Elbrusa. U ponoć je temperatura bila oko minus 10, dok je pred zoru sišla na oko minus 15 stepeni. U toku noći nismo imali jak vetar, pa nije bilo toliko strašno, da bi ujutru, neočekivano, počeo da duva baš jak vetar, prvo 50 km na sat, a na samom vrhu 80 km na sat. Onda je taj realni osećaj za nas bio kao da je -30 stepeni. Sve se na meni ledilo, naočari su morale konstantno da se brišu, po nama se hvatalo inje, a prtine po snegu vetar je zatrpavao – kazao je Nikola.
On, Radomir Mikić i Mihajlo Jovanović su, inače, bili jedini članovi Gorske službe spašavanja.
– Prvi vrh smo izgurali bez većih problema. Ja, lično, kada smo se peli na Elbrus, posle tri sata uspona, imao sam ozbiljan problem sa hladnoćom na prstima. Javio se taj problem podhlađivanja nogu, pa sam morao da se odvojim od grupe i da krenem malo bržim tempom, kako bih povratio temperaturu. Bilo je pet do šest sati agonije i tek kada su se pojavili prvi zraci sunca, onda se stanje poboljšalo. A taj osećaj na vrhu, ne bih znao da opišem. Osetio sam neko olakšanje i zadovljstvo, a možda pre svega neku poniznost, jer sam nešto mnogo veliko uradio, a tako sam mali, u odnosu na tu celu priču. I tu čovek može da dosta nauči o sebi i o svom egu. Koliko se god osećao jak i superioran, kada dođe na takvo mesto, oseti se kao jedno zrno peska, kao jedna pahulja snega na toj planini – opisao je Nikola svoj doživljaj na vrhu Evrope.
Ostale su neke male posledice smrzavanja, jer je zaradio promrzline prvog stepena, ali, kako kaže Nikola, taj osećaj u prstima će se vratiti za par meseci i sve će biti kao pre.
– To i nije neka cena, s obzirom koliko se spremam i šta sam sve uložio u to – kazao je Nikola.
Generalno, kako kaže naš sagovornik, do 3.000 m niko nije osećao neke naročite promene.
– Posle 3.000 metara je standardno da se javljaju glavobolja i mučnina i to su prvi simptomi visinske bolesti. Svako to oseti kada se naglo popne na tu visinu. Suština je, da bi se izašlo na tu visinu, da nije bitno koliko je neko fizički spreman i da li je jači ili slabiji, bitan je proces aklimatizacije. Penje se tako što se popne na određenu visinu, da se otpenje nekoliko stotina metara, pa se spava, pa se opet popne narednih 100 do 200 metara, pa se vraća dole. Tako se telo navikava na manjak kiseonika i zato ne treba da se penju u dahu, ma koliko ko bio fizički spreman. Telo reaguje i čovek pada. Ja nisam imao nekih problema do 4.300 m i prvi put sam osetio, iz pune snage, nagli pad energije. Tu se onda ništa ne radi brzo. Obično skidanje rukavica da bih pio tečnost, mora da se radi polako i sihronizovano, bez žurbe i sa mnogo praćanja sopstvenog tela. Tamo nema mnogo prostora da me neko sa te visine vrati, nema hitne pomoći, a evakuacija jedne osobe je logistički neverovatno komplikovana. To su stvarno teška spašavanja. Bitno je da čovek zna da sluša svoje telo, kako ne bi napravio neku grešku, kako ne bi precenio sebe. Ljudima je jak motiv kada idu na takva mesta i za to se sprema mesecima, godinama, ulaže se dosta truda, rada i novca i onda, kada se ode tamo, i najmanji iskorak iz sistema, može da me sredi, da ne mogu da se popnem na vrh, iako sam se spremao toliko vremena. Ljudi tu prave greške, precene sebe i idu po svaku cenu na vrh. Planina je tu i uvek će biti tu, bitno je proceniti momenat, da li je neko u tom momentu okej, ako jeste, onda se ide na vrh, a ako ne, onda se vrati – opisao je Nikola.
Inače, vrh Elbrus je najviši vrh Evrope, dok je Mon Blan najviši vrh Alpi i to u Zapadnoj Evropi. Ne računajući Himalaje, koje imaju oko 15 vrhova preko 8.000 metara, Elbrus je po visini peti vrh u svetu.
– Možda ću se nekada usuditi da odem na Himalaje, a za to se sprema po 15 do 20 godina. To je kao zlato u fudbalu. Te ekspediciju su veoma skupe, koštaju oko 90.000 evra, pa zato trebaju i ozbiljni sponzori.
Nikola Sretenović je, kao što rekosmo, najmlađi Užičanin, koji je osvojio ovaj vrh, a drugi po redu sugrađanin koji se popeo na Elburs. On je planinarenjem počeo da se bavi još u osnovnoj školi, u planinarskoj sekciji, kada ih je profesor geografije vodio, kako kaže, na livadanje po kraju. Od 2006. godine je član planinarskog društva “Rujno” iz Užica i za ovih deset godina, uporedo je postao član drugih planinarskih klubova po Srbiji.
– Mi se svi tako družimo između klubova, a jedan je matični klub u kome se kupuju markice, a sa drugim klubovima, koji organizuju ture, ide se na neka planinarenja. U “Rujnom” sam bio deset godina, ali, to je klub bez mladih, više za rekreativce, ali sa dosta lokalnih tura. Nemaju kapaciteta da se ozbiljnije razvijaju u tom sportu. Ja kao srednjoškolac i najmlađi među njima, čiji je prosek oko 50 godina, nisam imao sa kim da radim. I onda sam osnovao svoj klub “Gorštak”. “Gorštak” je osnovan prošle godine, za ljubitelje prirode i jedini je klub u gradu koji radi volonterski, koji organizuje ture i ne naplaćuje. Nema mnogo ljudi u Užicu koji se bave pravim planinarstvom, pa smo cele prošle godine radili na promociji tog sporta. Pre nekoliko godina klub “Stari grad” i moj klub, pravili smo neke projekte i sada u kanjonu Đetinje imamo preko 80 smerova i ozbiljna penjališta – rekao je naš mladi planinar i dodao da se klub “Gorštak”, pored planinarenja bavi i drugim sportovima, kao što su biciklizam, planinsko trčanje i slično.
– Suština je da mladi vide da ima u gradu neko, ko to radi ozbiljno. Na promociji planinarstva se uopšte nije radilo, pa je taj sport u nekom zapećku, mada je u poslednjih deset godina ipak u ekspanziji. Otvaraju se novi klubovi, ljudi su prijavljuju. Naš kraj zaista ima uslova za bavljenje planinarstvom i to treba makismalno iskoristiti. Ljudi treba da idu na aktivan odmor, a ne da rade po celu godinu i čekaju 10 dana odmora, da bi otišli da leže na plaži. To nije način odmora i tu se telo ne odmora. Da bi se odmorili, potrebno je da idu negde gde će biti aktivni. Kada bismo menjali tu kulturu ponašanja, bilo bi nam mnogo bolje – rekao je Nikola.
Inače, on je od prošle godine član Gorske službe spašavanja, a kaže da. pored njega. ima još jedan član GSS u Užicu.
– Da bi se postao član Gorske službe spašavanja, kandidat mora da prođe vrlo intezivnu obuku, mora dosta stvari da uči. Mi se bavimo pretragama za nestalim licima. Problem je što se ljudi kasno javljaju Gorskoj službi, iako je ona najmerodavnija u toj priči. Ključno je da se nestala osoba što ranije prijavi, kako bi reagovali što ranije. Mi radimo u neurbanim uslovima, na nepristupačnom terenu, ali smo, recimo, obezbeđivali i Drinsku regatu. Kada radimo u urbanim uslovima, to je kada su neke vanredne situacije, kao što su bile poplave i članovi smo kriznih štabova za vanredne situacije – objasnio je Nikola.
Nikola je posle Elbrusa došao u Užice, ali se nije dugo zadržavao, jer je sa jednom grupom otišao na Olimp. Mladi, koji su zainteresovani za ove ekstremne sportove, sve detalje mogu naći na fejsbuk stranici kluba “Gorštak”.
Zvezdana Gligorijević
