ИНТЕРВЈУ: РАДЕ ЉУБОЈЕВИЋ, ПРЕДСЕДНИК РПК УЖИЦЕ
УН: Већ неколико месеци сте председник Регионалне приврeдне коморе. Шта Вас је мотивисало да прихватите ту функцију?
– Привреда Златиборског региона, која није ни мала, ни безачајна, која је добра и вредна, извознички оријентисана, заслужује да има своју асоцијацију. Мој цео радни век, који сам провео у привреди, био је у исто време борба за добру асоцијацију. Постоје многе асоцијације, удружења, клубови привредника, али најеминентнија асоцијација јесте Привредна комора. И поред свих обавеза којих имам, определио сам се да прихватим функцију председника Регионалне привредне коморе, јер су ме предложили Скупштина и Упрвни одбор. Али, ту је још један разлог. Ако желите и сматрате да треба направити нешто добро, онда морате да учествујете у стварању тога. Не можете да будете по страни, а да имате висока очекивања. Лично мислим да човек поред својих приватних обавеза и обавеза које има у својој фирми, у сваком случају, у овом времену и у овом амбијенту, мора да има и неке опште интересе и да их заступа.
УН: У последње време активности Приврдне коморе су велике. Често организујете презентације закона и прописа који су усвојени или који треба да се усвоје, саветовања и слично. Колико су ужички привредници активни и заинтресовани за учешће у тим активностима?
– Опет кажем, ако хоћемо да неки закон или неки пропис буде усвојен онако како то заиста одговара привреди, онда морамо учествовати у његовом креирању и доношењу. Из тог разлога Регионална привредна комора заиста има веома велику активност када се тиче и законских прописа, и предлога закона и, наравно, свих других тема које су привреди потребне. Привредна комора је практично асоцијација привреде. Она није државна установа, а запослени који раде у Привредној комори нису државни службеници. Они деле судбину привреде која их и плаћа и која их је делегирала. Ми морамо тражити начине, теме и области које су интересантне за привреднике и које ће привући привреднике да о њима дискутују. Морам да признам да смо врло активно кренули у то и да је интерес привреде за теме које смо до сада имали веома велики и да су ефекти веома добри.
УН: Колико Регионална привредна комора сада има чланова?
Чланство у привредној комори је добровољно. Све што овде радимо, теме које пружамо за дискусију и обраду са привредом, треба да анимира привреду да у што већем броју буду чланови Регионалне привредне коморе. Ми успевамо да одржимо нашу ликвидност, иако је чланарина добровољна. Дакле, људи се опредељују да плате чланарину Регионалној привредној комори, јер сматрају да од тога што ми радимо имају корист и да то вреди. Свакако теме трeба да буду још разноврсније, треба да учествујемо много више у решавању проблема. Пре тога морамо да се изборимо да се наш глас чује, да будемо утицајни у предлагању и оно што је врло важно, да наши предлози буду реални и оствариви. То ће довести до повећања броја чланова, за шта свакако има простора, имајући у виду број привредних друштава у региону.
УН: Прошло је шест месеци и да ли имате већ неке резултате о раду наше привреде за тај период?
– Немамо још прецизне резултате за шестомесечно пословање ужичке привреде, али оно што је одлика Златиборског округа у коме послује ова комора, јесте да је један од ретких региона који има суфицит у спољно-трговинској размени, много више извозимо него што увозимо, што је свакако за сваку похвалу. Имамо добре извозно оријентисане фирме и добре извозне резултате. Овде је присутан металски сектор који се огледа и у једној и другој ваљаоници, у Првом партизану, као и у неким средњим и малим предузећима, која су такође оријентисана ка извозу. Имамо такође значајан извоз воћа, по коме је овај крај познат, затим извоз дрвета, као и извоз у текстилној индустрији, који је у порасту. То је оно што карактерише овај регион.
УН: Да ли мислите да се број запослених повећао због повећања производње у постојећим фирмама или због отварања нових предузећа?
– Милим да се повећао због обима производње у постојећим предузећима и да се примају радници. На примеру моје фирме се то такође види, јер је фирма примила 30 до 40 радника у првих шест месеци ове године.
УН: Да ли су они примљени због сезонског посла?
– Ми примамо раднике на пробни рад и они који се добро покажу и прилагоде условима рада, остају. То није случај само у мојој фирми, јер из контаката са власницима предузећа у региону, закључујем да имају исти принцип.
УН: Да ли у Ужицу и на региону има адекватан кадара?
– Када говоримо о расположивим кадровима, чињеница је да постоје проблеми у читавој Србији. Основни проблем је образовни систем који је кроз сарадњу комора, привреде и школа потребно унапредити према потребама привреде. У Ужицу имамо велики број менаџера који су завршили факултете и потрошила време и новац да се образују у том правцу, а посла нема. А у исто време немамо техничаре, на пример немамо грађевинских и машинских техничара, електромеханичара, немамо електричара, немамо оператера на грађевинским машинама, немамо виљушкариста, нема обучених радника за дрвно-прерађивачку индустрију, а о грађевинарству да не причам. Немамо и неких факултетски образовних кадрова, као, на пример, организатора производње.
УН: Да ли се залажете за дуално образовање?
– Ми смо већ били у Техничкој школи и та школа је кренула у правцу дуалног образовања у дрвно-прерађивачкој индустрији. Наравно, то je потребно и у прехрамбреној индустрији, и у једној и другој ваљаоници и Првом партизану. Нама су данас потребни људи који су образовани у смеру одржавања машина у прехрамбеној индсутрији, оператера на тим машинама, јер и ту долази до технолошког напретка, уводе се ласерске машине, уводе се машине за паковање, а нема ко да ради на њима.
УН: Шта би могло да привуче инвеститоре у наш крај, да ли су то субвенције, инфраструктура и слично?
– Ужице је град који нема развијену инфраструктуру. Ако очекујемо неке стране инвеститоре, који треба да се определе да дођу овде, ја се увек питам шта је то што ће мотивисати неког страног инвеститора да прође Суботицу, Инђију, Београд, Горњи Милановац и Чачак и да дође у Ужице, да се труцка од Београда, сваки пут четири сата, до Ужица? Тога више нема у свету. Свако ко хоће да дође на аеродром Београд, хоће да буде за сат времена на аеродрому Поникве или да дође за сат времена путем до одређене дестинације. То је максимално колико времена неко хоће да потроши. Када инвеститор планира инвестицију у Србији, он ће прво и основно гледати како може да стигне до тог места. Ако би аутопут дошао до Пожеге, а ми се као привредници и у Привредној комори боримо да то буде што пре, то би практично био кључ, који би овде отворио пут ка инвестицијама. То је кључ успеха, од кога зависи овај регион. То је кључ проблема са кадровима. Ако имате ауто-пут до Пожеге, то је сат и 20 минута вожње из Београда, доћи ће човек из Београда у Ужице да ради за добру зараду. Ауто-пут је кључ свега. Наравно, и тај аеродром Поникве је врло интересантан. Скоро сам био у Турској и видео сам да у сваком мало већем граду има мали аеродром и све функционише авионима. Хоћу да кажем да је време битан фактор за оне који се опредељују где ће инвестирати. Што се тиче субвенција које даје држава, оне су до сада највише ишле страним инвеститорима, а домаћи инвеститори су их мање добијали, чак и у износима. Формирањем Републичке развојне агенције, ставом Министарства привреде и проглашењем ове године годином предузетништва, поприлично су се субвенције изједначиле. Сада је на привредницима и инвеститорима да дају своје идеје и предлоге, и држава свакако стоји на располагању да то субвеционише. Нису то неке велике субвенције, јер сада опет зависе од степена развоја појединих локалних самоуправа, али у сваком случају, оне постоје и привредници треба да траже могућност да их искористе.
УН: У Ужичкој недељи често правимо разговоре са нашим привредницима, власницима малих и средњих предузећа. Многи се жале да иако постоје по 20 година никада нису били позвани у Регионалну привредну комору, нити су икада добили било какву помоћ од државе. Да ли ће тај однос Регионална привредна комора променити?
– Ми смо пре два месеца, по списку који смо добили из Агенције за привредне регистре, послали свим привредним субјектима један упитник са одређеним питањима, а између осталог хоће ли да буду чланови Регионалне привредне коморе, који су то проблеми које имају, шта је то што они очекују од ње. Сматрам да је сада новим законом регулисано да се самим оснивањем фирме постаје члан Привредне коморе. Колико ће сада бити активни, то сада зависи од њих и од тога да ли сматрају да треба учествују у раду РПК-а или не. Мислим да сви они ознају да РПК постоји и они треба да буду активни, јер то је њихова комора, то је њихова асоцијација. Треба да дођу у Привредну комору и да кажу ја сам тај тај, треба ми тај савет, помоћ или упутство. И онда ми стојимо на располагању. Овде имамо удружења које по гранама окупљају све привреднике. Свима смо послали тај упит и видим да се враћају ти упити, и видим да многи који нису били чланови, сада врло активно постају чланови и дају своје предлоге шта треба учинити на међусобној сарадњи привреде и Привредне коморе.
УН: Поменули сте металску, прехрамбену, текситилну, дрвно-прерађивачку индустрију, а нисте туризам. Где је туризам у свему томе?
– Што се тиче те гране туризма, требало би да се изграђују неке тенденције. Није битно да ли имамо море, јер има туриста који желе нека егзотична и квалитетна места, нека мирна континентална места, која имају своје одлике и своје караткеристике, које туристи треба да виде. Мислим да се ми не односимо према туризму у складу са потенцијалима. Ми не користимо и не поштујемо те потенцијале. Мислим да је у том сегменту такође потребна велика едукација. Ако хоћемо да се бавимо туризмом онда све около мора да буде усмерено у правцу развоја тог туризма. Хоћу да кажем да не можемо развијати туризам на Златибору, а да од Пожеге до Беле земље имамо 50 отпада аутомобила, где нам висе канте скоро на самом путу. Неће туриста доћи у тако неуређену средину. Не можемо имати шуме у којима треба да направимо стазе за шетање, пешачке стазе, а да у тим шумама имамо брдо отпада и џакова који су бачени. Дакле, мора све да буде усмерено ка туристима. Екологија је прва и основна у туризму, да треба да буде заступљена да би туриста долазио. Друго, мора да постоји одличан сервис. Ако се човек определио да се бави туризмом, он мора да схвати да је подређен госту који је ту дошао и да сервис буде беспрекоран. То је нешто што морамо имати у виду. Трећа ствар је да се упитамо шта је то што би ми могли овде да покажемо туристи, историја коју имамо, историјски објекти, природна богатства, неки ресурси који су сада у облику Дрвенграда или Музеја Старо село у Сирогојну и слично. Скоро сам био у Летонији. Летонија је била под Немцима, Швеђанима, Пољацима и Русима, и они ниједно обележје тог времена, тих окупатора под којима су били, нису склонили. Ми прво што смо урадили склонили смо Тита са трга. Ужице има фантастичну подлогу, Ужичку републику, која је била једина слободна територија у Европи у Другом светском рату. Нама то треба да буде подлога. Знате, шта би од тога урадили Исланђани или неко други који има шмека за туризам? Направили би од тога хиљаде догађаја. Ми сада ту Ужичку републику мало можемо да видимо у Музеју. Склонили смо Тита са трга, док рецимо у Летонији стоји Лењинов споменик и Летонци немају добро мишљење о том периоду, али то је део њихове историје. Зашто се ми стидимо те историје? А то може да буде један од туристичких ресурса, који можемо да покажемо некоме. Немамо пуно тога другог. Као што рекох на самом почетку, ми немамо море и шта је то сада чиме треба да компензирамо море и да привучемо неког богатог туристу? Тај туриста, на пример, треба да дође овде и да каже да овде долази зато што има пешачке стазе на Златибору или Сирогојну, Карану или на Кадињачи, или на Тари и да ужива у тим пешачким стазама, да те стазе буду чисте и коректно обележене, али и добро флајере, који га упућују куда да шета. Ми морамо да се суочимо са истином да бисмо дошли до правих ствари, а истина је да је на пример код мене у Сирогојну свака кривина и свака рупа покривена отпадом. То је страшно. Дакле, туризам је једна од врло перспективних грана овог краја, само што се мора радити онако како то свет данас ради. Они који се овде баве туризмом треба да оду на Исланд, у Норвешку, у Француску да виде како то изгледа. Био сам на Исланду, где постоји гејзир, који избија сваких пола сата. Нас хиљаду стоји пола сата, да би сликало тај гејзир. Наш гејзир у Сијаринској бањи је лепши и већи, и активнији од тога, али су Исланђани од тога направили чудо, а у Сијаринску бању нико не иде. На Исландy, ако не одете да видите тај гејзир, као и да нисте били на Исланду.
УН: С обзиром да сте власник хладњаче за откуп воћа, реците нам нешто више око извоза воћа и његову повезаност за норо вирус?
– Практично је тај проблем у јагодичастом воћу, у малини и у купини и извозу из Србије. Европска унија је у октобру прошле године донела пропис по коме се сваки десети камион малине и купине извезен из Србије контролише на улазним границама у Европску унију на норо вирус. Норо вирус је вирус прљавих руку и имајући у виду да је било неких инцидената са овим вирусом у земљама Европске уније, да је било оболелих од тих стомачних болести, увели су контролу. Министарство пољопривреде је ове године, као одговор на то, а и због боље контроле и дисцилине у преради воћа, направило правилник о хигијенско-техничким условима у преради воћа и тај правилник је усвојен у мају ове године и његова примена сада тече. Сви у овом послу треба озбиљно да схватимо тај пропис, да се камиони контролишу и ако не будемо предузели заиста опипљиве мере, може се десити да се та мера Европске уније погорша. Дакле, то зависи од нас хладњачара и од самих произвођача. Они морају да учествују у томе, да воде рачуна о хигијени руку у берби малине и о сопственој хигијени. То је нешто што тржиште тражи. Морамо схватити да смо пре 20 година малину производили у хладњачама које нису имале никакве сертификате, нису имали никакве хигијенско-техничке прописе, али да данас Европа сматра да је производња и прерада јагодичастог воћа прехрамбрена индустрија, да је то прерада хране, и тражи да се сви прописи здравствене безбедности хране поштују и у тој бранши. И ми се томе морамо прилагодити, јер ако се ми не прилагодимо, неко други ће се прилагодити, а онда ће нам бити касно.
УН: Колико наше лабораторије могу да контролишу то воће?
– Микробиолошка контрола и на остатке пестицида врши се у референтним лабораторијама у Србији и то раде две до три лабораторије у Србији, а на норо вирус нема ниједна акредитована лабораторија у Србији. Контролу на норо вирус врши Европска унија када камиони дође на границу и камиони стоје ту, док не дође повратна информација.
Звездана Глигоријевић
