INTERVJU: RADE LJUBOJEVIĆ, PREDSEDNIK RPK UŽICE
UN: Već nekoliko meseci ste predsednik Regionalne privredne komore. Šta Vas je motivisalo da prihvatite tu funkciju?
– Privreda Zlatiborskog regiona, koja nije ni mala, ni bezačajna, koja je dobra i vredna, izvoznički orijentisana, zaslužuje da ima svoju asocijaciju. Moj ceo radni vek, koji sam proveo u privredi, bio je u isto vreme borba za dobru asocijaciju. Postoje mnoge asocijacije, udruženja, klubovi privrednika, ali najeminentnija asocijacija jeste Privredna komora. I pored svih obaveza kojih imam, opredelio sam se da prihvatim funkciju predsednika Regionalne privredne komore, jer su me predložili Skupština i Uprvni odbor. Ali, tu je još jedan razlog. Ako želite i smatrate da treba napraviti nešto dobro, onda morate da učestvujete u stvaranju toga. Ne možete da budete po strani, a da imate visoka očekivanja. Lično mislim da čovek pored svojih privatnih obaveza i obaveza koje ima u svojoj firmi, u svakom slučaju, u ovom vremenu i u ovom ambijentu, mora da ima i neke opšte interese i da ih zastupa.
UN: U poslednje vreme aktivnosti Privrdne komore su velike. Često organizujete prezentacije zakona i propisa koji su usvojeni ili koji treba da se usvoje, savetovanja i slično. Koliko su užički privrednici aktivni i zaintresovani za učešće u tim aktivnostima?
– Opet kažem, ako hoćemo da neki zakon ili neki propis bude usvojen onako kako to zaista odgovara privredi, onda moramo učestvovati u njegovom kreiranju i donošenju. Iz tog razloga Regionalna privredna komora zaista ima veoma veliku aktivnost kada se tiče i zakonskih propisa, i predloga zakona i, naravno, svih drugih tema koje su privredi potrebne. Privredna komora je praktično asocijacija privrede. Ona nije državna ustanova, a zaposleni koji rade u Privrednoj komori nisu državni službenici. Oni dele sudbinu privrede koja ih i plaća i koja ih je delegirala. Mi moramo tražiti načine, teme i oblasti koje su interesantne za privrednike i koje će privući privrednike da o njima diskutuju. Moram da priznam da smo vrlo aktivno krenuli u to i da je interes privrede za teme koje smo do sada imali veoma veliki i da su efekti veoma dobri.
UN: Koliko Regionalna privredna komora sada ima članova?
Članstvo u privrednoj komori je dobrovoljno. Sve što ovde radimo, teme koje pružamo za diskusiju i obradu sa privredom, treba da animira privredu da u što većem broju budu članovi Regionalne privredne komore. Mi uspevamo da održimo našu likvidnost, iako je članarina dobrovoljna. Dakle, ljudi se opredeljuju da plate članarinu Regionalnoj privrednoj komori, jer smatraju da od toga što mi radimo imaju korist i da to vredi. Svakako teme treba da budu još raznovrsnije, treba da učestvujemo mnogo više u rešavanju problema. Pre toga moramo da se izborimo da se naš glas čuje, da budemo uticajni u predlaganju i ono što je vrlo važno, da naši predlozi budu realni i ostvarivi. To će dovesti do povećanja broja članova, za šta svakako ima prostora, imajući u vidu broj privrednih društava u regionu.
UN: Prošlo je šest meseci i da li imate već neke rezultate o radu naše privrede za taj period?
– Nemamo još precizne rezultate za šestomesečno poslovanje užičke privrede, ali ono što je odlika Zlatiborskog okruga u kome posluje ova komora, jeste da je jedan od retkih regiona koji ima suficit u spoljno-trgovinskoj razmeni, mnogo više izvozimo nego što uvozimo, što je svakako za svaku pohvalu. Imamo dobre izvozno orijentisane firme i dobre izvozne rezultate. Ovde je prisutan metalski sektor koji se ogleda i u jednoj i drugoj valjaonici, u Prvom partizanu, kao i u nekim srednjim i malim preduzećima, koja su takođe orijentisana ka izvozu. Imamo takođe značajan izvoz voća, po kome je ovaj kraj poznat, zatim izvoz drveta, kao i izvoz u tekstilnoj industriji, koji je u porastu. To je ono što karakteriše ovaj region.
UN: Da li mislite da se broj zaposlenih povećao zbog povećanja proizvodnje u postojećim firmama ili zbog otvaranja novih preduzeća?
– Milim da se povećao zbog obima proizvodnje u postojećim preduzećima i da se primaju radnici. Na primeru moje firme se to takođe vidi, jer je firma primila 30 do 40 radnika u prvih šest meseci ove godine.
UN: Da li su oni primljeni zbog sezonskog posla?
– Mi primamo radnike na probni rad i oni koji se dobro pokažu i prilagode uslovima rada, ostaju. To nije slučaj samo u mojoj firmi, jer iz kontakata sa vlasnicima preduzeća u regionu, zaključujem da imaju isti princip.
UN: Da li u Užicu i na regionu ima adekvatan kadara?
– Kada govorimo o raspoloživim kadrovima, činjenica je da postoje problemi u čitavoj Srbiji. Osnovni problem je obrazovni sistem koji je kroz saradnju komora, privrede i škola potrebno unaprediti prema potrebama privrede. U Užicu imamo veliki broj menadžera koji su završili fakultete i potrošila vreme i novac da se obrazuju u tom pravcu, a posla nema. A u isto vreme nemamo tehničare, na primer nemamo građevinskih i mašinskih tehničara, elektromehaničara, nemamo električara, nemamo operatera na građevinskim mašinama, nemamo viljuškarista, nema obučenih radnika za drvno-prerađivačku industriju, a o građevinarstvu da ne pričam. Nemamo i nekih fakultetski obrazovnih kadrova, kao, na primer, organizatora proizvodnje.
UN: Da li se zalažete za dualno obrazovanje?
– Mi smo već bili u Tehničkoj školi i ta škola je krenula u pravcu dualnog obrazovanja u drvno-prerađivačkoj industriji. Naravno, to je potrebno i u prehrambrenoj industriji, i u jednoj i drugoj valjaonici i Prvom partizanu. Nama su danas potrebni ljudi koji su obrazovani u smeru održavanja mašina u prehrambenoj indsutriji, operatera na tim mašinama, jer i tu dolazi do tehnološkog napretka, uvode se laserske mašine, uvode se mašine za pakovanje, a nema ko da radi na njima.
UN: Šta bi moglo da privuče investitore u naš kraj, da li su to subvencije, infrastruktura i slično?
– Užice je grad koji nema razvijenu infrastrukturu. Ako očekujemo neke strane investitore, koji treba da se opredele da dođu ovde, ja se uvek pitam šta je to što će motivisati nekog stranog investitora da prođe Suboticu, Inđiju, Beograd, Gornji Milanovac i Čačak i da dođe u Užice, da se trucka od Beograda, svaki put četiri sata, do Užica? Toga više nema u svetu. Svako ko hoće da dođe na aerodrom Beograd, hoće da bude za sat vremena na aerodromu Ponikve ili da dođe za sat vremena putem do određene destinacije. To je maksimalno koliko vremena neko hoće da potroši. Kada investitor planira investiciju u Srbiji, on će prvo i osnovno gledati kako može da stigne do tog mesta. Ako bi autoput došao do Požege, a mi se kao privrednici i u Privrednoj komori borimo da to bude što pre, to bi praktično bio ključ, koji bi ovde otvorio put ka investicijama. To je ključ uspeha, od koga zavisi ovaj region. To je ključ problema sa kadrovima. Ako imate auto-put do Požege, to je sat i 20 minuta vožnje iz Beograda, doći će čovek iz Beograda u Užice da radi za dobru zaradu. Auto-put je ključ svega. Naravno, i taj aerodrom Ponikve je vrlo interesantan. Skoro sam bio u Turskoj i video sam da u svakom malo većem gradu ima mali aerodrom i sve funkcioniše avionima. Hoću da kažem da je vreme bitan faktor za one koji se opredeljuju gde će investirati. Što se tiče subvencija koje daje država, one su do sada najviše išle stranim investitorima, a domaći investitori su ih manje dobijali, čak i u iznosima. Formiranjem Republičke razvojne agencije, stavom Ministarstva privrede i proglašenjem ove godine godinom preduzetništva, poprilično su se subvencije izjednačile. Sada je na privrednicima i investitorima da daju svoje ideje i predloge, i država svakako stoji na raspolaganju da to subvecioniše. Nisu to neke velike subvencije, jer sada opet zavise od stepena razvoja pojedinih lokalnih samouprava, ali u svakom slučaju, one postoje i privrednici treba da traže mogućnost da ih iskoriste.
UN: U Užičkoj nedelji često pravimo razgovore sa našim privrednicima, vlasnicima malih i srednjih preduzeća. Mnogi se žale da iako postoje po 20 godina nikada nisu bili pozvani u Regionalnu privrednu komoru, niti su ikada dobili bilo kakvu pomoć od države. Da li će taj odnos Regionalna privredna komora promeniti?
– Mi smo pre dva meseca, po spisku koji smo dobili iz Agencije za privredne registre, poslali svim privrednim subjektima jedan upitnik sa određenim pitanjima, a između ostalog hoće li da budu članovi Regionalne privredne komore, koji su to problemi koje imaju, šta je to što oni očekuju od nje. Smatram da je sada novim zakonom regulisano da se samim osnivanjem firme postaje član Privredne komore. Koliko će sada biti aktivni, to sada zavisi od njih i od toga da li smatraju da treba učestvuju u radu RPK-a ili ne. Mislim da svi oni oznaju da RPK postoji i oni treba da budu aktivni, jer to je njihova komora, to je njihova asocijacija. Treba da dođu u Privrednu komoru i da kažu ja sam taj taj, treba mi taj savet, pomoć ili uputstvo. I onda mi stojimo na raspolaganju. Ovde imamo udruženja koje po granama okupljaju sve privrednike. Svima smo poslali taj upit i vidim da se vraćaju ti upiti, i vidim da mnogi koji nisu bili članovi, sada vrlo aktivno postaju članovi i daju svoje predloge šta treba učiniti na međusobnoj saradnji privrede i Privredne komore.
UN: Pomenuli ste metalsku, prehrambenu, teksitilnu, drvno-prerađivačku industriju, a niste turizam. Gde je turizam u svemu tome?
– Što se tiče te grane turizma, trebalo bi da se izgrađuju neke tendencije. Nije bitno da li imamo more, jer ima turista koji žele neka egzotična i kvalitetna mesta, neka mirna kontinentalna mesta, koja imaju svoje odlike i svoje karatkeristike, koje turisti treba da vide. Mislim da se mi ne odnosimo prema turizmu u skladu sa potencijalima. Mi ne koristimo i ne poštujemo te potencijale. Mislim da je u tom segmentu takođe potrebna velika edukacija. Ako hoćemo da se bavimo turizmom onda sve okolo mora da bude usmereno u pravcu razvoja tog turizma. Hoću da kažem da ne možemo razvijati turizam na Zlatiboru, a da od Požege do Bele zemlje imamo 50 otpada automobila, gde nam vise kante skoro na samom putu. Neće turista doći u tako neuređenu sredinu. Ne možemo imati šume u kojima treba da napravimo staze za šetanje, pešačke staze, a da u tim šumama imamo brdo otpada i džakova koji su bačeni. Dakle, mora sve da bude usmereno ka turistima. Ekologija je prva i osnovna u turizmu, da treba da bude zastupljena da bi turista dolazio. Drugo, mora da postoji odličan servis. Ako se čovek opredelio da se bavi turizmom, on mora da shvati da je podređen gostu koji je tu došao i da servis bude besprekoran. To je nešto što moramo imati u vidu. Treća stvar je da se upitamo šta je to što bi mi mogli ovde da pokažemo turisti, istorija koju imamo, istorijski objekti, prirodna bogatstva, neki resursi koji su sada u obliku Drvengrada ili Muzeja Staro selo u Sirogojnu i slično. Skoro sam bio u Letoniji. Letonija je bila pod Nemcima, Šveđanima, Poljacima i Rusima, i oni nijedno obeležje tog vremena, tih okupatora pod kojima su bili, nisu sklonili. Mi prvo što smo uradili sklonili smo Tita sa trga. Užice ima fantastičnu podlogu, Užičku republiku, koja je bila jedina slobodna teritorija u Evropi u Drugom svetskom ratu. Nama to treba da bude podloga. Znate, šta bi od toga uradili Islanđani ili neko drugi koji ima šmeka za turizam? Napravili bi od toga hiljade događaja. Mi sada tu Užičku republiku malo možemo da vidimo u Muzeju. Sklonili smo Tita sa trga, dok recimo u Letoniji stoji Lenjinov spomenik i Letonci nemaju dobro mišljenje o tom periodu, ali to je deo njihove istorije. Zašto se mi stidimo te istorije? A to može da bude jedan od turističkih resursa, koji možemo da pokažemo nekome. Nemamo puno toga drugog. Kao što rekoh na samom početku, mi nemamo more i šta je to sada čime treba da kompenziramo more i da privučemo nekog bogatog turistu? Taj turista, na primer, treba da dođe ovde i da kaže da ovde dolazi zato što ima pešačke staze na Zlatiboru ili Sirogojnu, Karanu ili na Kadinjači, ili na Tari i da uživa u tim pešačkim stazama, da te staze budu čiste i korektno obeležene, ali i dobro flajere, koji ga upućuju kuda da šeta. Mi moramo da se suočimo sa istinom da bismo došli do pravih stvari, a istina je da je na primer kod mene u Sirogojnu svaka krivina i svaka rupa pokrivena otpadom. To je strašno. Dakle, turizam je jedna od vrlo perspektivnih grana ovog kraja, samo što se mora raditi onako kako to svet danas radi. Oni koji se ovde bave turizmom treba da odu na Island, u Norvešku, u Francusku da vide kako to izgleda. Bio sam na Islandu, gde postoji gejzir, koji izbija svakih pola sata. Nas hiljadu stoji pola sata, da bi slikalo taj gejzir. Naš gejzir u Sijarinskoj banji je lepši i veći, i aktivniji od toga, ali su Islanđani od toga napravili čudo, a u Sijarinsku banju niko ne ide. Na Islandy, ako ne odete da vidite taj gejzir, kao i da niste bili na Islandu.
UN: S obzirom da ste vlasnik hladnjače za otkup voća, recite nam nešto više oko izvoza voća i njegovu povezanost za noro virus?
– Praktično je taj problem u jagodičastom voću, u malini i u kupini i izvozu iz Srbije. Evropska unija je u oktobru prošle godine donela propis po kome se svaki deseti kamion maline i kupine izvezen iz Srbije kontroliše na ulaznim granicama u Evropsku uniju na noro virus. Noro virus je virus prljavih ruku i imajući u vidu da je bilo nekih incidenata sa ovim virusom u zemljama Evropske unije, da je bilo obolelih od tih stomačnih bolesti, uveli su kontrolu. Ministarstvo poljoprivrede je ove godine, kao odgovor na to, a i zbog bolje kontrole i disciline u preradi voća, napravilo pravilnik o higijensko-tehničkim uslovima u preradi voća i taj pravilnik je usvojen u maju ove godine i njegova primena sada teče. Svi u ovom poslu treba ozbiljno da shvatimo taj propis, da se kamioni kontrolišu i ako ne budemo preduzeli zaista opipljive mere, može se desiti da se ta mera Evropske unije pogorša. Dakle, to zavisi od nas hladnjačara i od samih proizvođača. Oni moraju da učestvuju u tome, da vode računa o higijeni ruku u berbi maline i o sopstvenoj higijeni. To je nešto što tržište traži. Moramo shvatiti da smo pre 20 godina malinu proizvodili u hladnjačama koje nisu imale nikakve sertifikate, nisu imali nikakve higijensko-tehničke propise, ali da danas Evropa smatra da je proizvodnja i prerada jagodičastog voća prehrambrena industrija, da je to prerada hrane, i traži da se svi propisi zdravstvene bezbednosti hrane poštuju i u toj branši. I mi se tome moramo prilagoditi, jer ako se mi ne prilagodimo, neko drugi će se prilagoditi, a onda će nam biti kasno.
UN: Koliko naše laboratorije mogu da kontrolišu to voće?
– Mikrobiološka kontrola i na ostatke pesticida vrši se u referentnim laboratorijama u Srbiji i to rade dve do tri laboratorije u Srbiji, a na noro virus nema nijedna akreditovana laboratorija u Srbiji. Kontrolu na noro virus vrši Evropska unija kada kamioni dođe na granicu i kamioni stoje tu, dok ne dođe povratna informacija.
Zvezdana Gligorijević
