УСПЕШНИ УЖИЧАНИ
Ратко и Емилија Дрчелић одрекли су се живота у граду и отишли на село, где су отворили ауто камп на само 5 км од Ужица, на Татинцу.
На четири хектара земље, некада познати ужички угоститељи, Дрчелићи су успели да споје лепо са корисним. Ауто камп, који се простире на 90 ари и има 33 камп места, са свим техничким условима, пружа велико задовољство авантуристима. Поред кампа, и одрасли и деца могу да уживају у мини зоолошком врту, који чине зечеви, паунице, козе, овце, кокошке и, маскота кампа, магарац Микан. За децу је направљен посебан кутак, док сви могу да уживају у шетњи стазама кроз шуме.
– Овде смо дошли 2000. године, на наговор моје супруге. Ми смо једни од ретких који смо рођени у граду и дошли на село, на очевину, дедовину. При крају мог бављења угоститељством, прво смо размишљали да направимо неку производну халу, да то прерасте у породични бизнис. Међутим, дођоше луда времена деведесетих, па смо одустали од тога. Онда смо почели да правимо кућу са намером да се бавимо сеоским туризмом. Извршили смо категоризацију и имали смо четири собе са шест лежајева. Нисмо хтели да то нешто пребукирамо. Бавили смо се са тим једно две године и било је неког посла – сећа се Ратко.
Када је почела да се гради депонија у Дубоком, имали су проблем где да одлажу земљу. Тада је Ратко понудио да је одлажу на његово имање, на место где је сада ауто-камп.
– Понудио сам им ову ливаду и ту је насуто 4.000 шлепера за три године. Било је то стрмина којом човек једва пешке изађе. Некако сам се повезао са Владом Ђунићем, директором
Кампинг асоцијације Србије. Дошао је код мене и предложио ми само да заравнам површину, где су насипали земљу и да отворим ауто-камп. Питам га ја, ко ће да ми дође на Татинац. Каже ми да ће ово да буде идеалан плато за ауто-камп, јер је овде природа прелепа. И тако уђем у ту причу. Кренуло је то мало по мало и за сада смо задовољни. Сада имамо најећи приватни камп у Србији, са 33 кампинг места. По новом закону мора да постоје технички услови, а то су кухиња, мокри чвор и купатило, које је предвиђено за 30 кампера. Када бих хтео да имам 60 камп места, морао бих да имам све то дупло. Ми за ових 30 места и испуњавамо све те техничке услове. Имамо и интернет, што гости траже – рекао је Ратко.
Поред ауто-кампа одмах је велики објекат. Незамисливо, а ипак могуће, само када човек хоће да ради.
– У том објекту је већ поменута кухиња, мокри чвор и купатило, а одмах, на три метра је штала. Дели их само једна просторија. Можда вам невероватно звучи, али је ту штала. Ја хоћу да докажем људима да у Србији може нешто нормално да функционише, са чим се странци одушеве. Многи не могу да верују да нешто тако постоји у Србији – додао је власник кампа.
Док обилазимо шталу не осећају се никакви непријатни мириси, све је потпуно чисто. А мало даље, надомак дворишта, велика ливада са воћем, у коме уживају животиње. Јарићи скачу по старој крушки, јагњићи блеје за мајкама, док се две гуске шетају међу њима. Стиже и магарац.
– Овај магарац се зове се Микан и маскота је кампа. Сви се одушеве са њим, сви га мазе – поносно ће Ратко док храни Микана.
Прилазе и радознале козе, али Микан се љути и не да свој део хране. Одмах је ту кавез са зечевима, који се радознало пропињу на задње ноге. Поред њих је кавез са две паунице, које су се мало узнемириле.
– Волеле би сада да су пуштене и да уживају са осталим животињама. Ускоро ћу набавити и једног пауна, да задовољство туристима и деци буде веће. Све ове животиње су по цео дан заједно и верујте ми, и ако сам из града, уживам да будем са њима, да их храним и чистим за њима. Нису много захтевне – каже Рајко и додаје да има намеру да прошири овај мини зоо-врт са још неким врстама животиња.
Емилија се посебно поноси са козјим сиром и намазом.
– Имамо неке људе из Ужица који долазе да купе козје млеко због деце. А туристи, углавном странци, одушеве се козјим сиром и намазом који правим од козјег млека, нешто попут сирка. Одушеве се и не могу да верују да овако нешто постоји – рекла је Ема.
Љубазни домаћин и домаћица, поред пријатног боравка, гостима имају да понуде, нарочито лети, свеже јабуке и шљиве.
– Увек могу са гране убрати свежу непрскану воћку, а у шуми могу да нађу јагоде, боровнице, купине. Ема прави џемове и слатко од тог воћа, па их увек послужим када дођу, а туристи одушевљени. Беремо шумско воће, донесем и печурке. Често пораним да наберем јагода, купина, па када туристи устану, на столу их чека пуна посудица. У почетку су мало уздржани, али када им објасним да је то гратис, они са одушевљењем узимају. Ема често кува за нас двоје и увек више скува, па понудимо и гостима, наравно гратис. Добију и кафу и ракију гратис. Због њиховог устручавања ставио сам и таблу на којој пише да је то гратис. И углавном сви оду одавде презадовољни. Ми смо са њима тако опуштени, да то прија и њима и нама – додао је Ратко.
Поред кампа налази се летња играоница за децу – љуљашке, клацкалице, тобогани, справе за верање. Иделан простор за децу.
– Поред тога, у кући имамо простор у коме би могло да се организује и неко славље, на пример рођендани, када је напољу киша. Може да стане до 40 људи. Много је боље да се деца играју овде, него на тргу. Ту је и шеталиште, али људи не знају за то – додала је Ема.
Због свега овога туристи су одушевљени. Ратко нам је испричао и пар анегдота са странцима.
– Једна Францускиња и Француз, који су кренули на бициклама из Париза у Индију, требали су да пређу 19.000 км, свратили су код нас на мини одмор. Дошли су мало да се мало одморе и освеже и оперу веш. Она је спремила вечеру, а онда је отишла у шталу. Одједном је почела да вришти, а и чула се свиња, коју сам тада имао. Свашта ми је прошло кроз главу, јер свиња понекад може да буде и опасна. Францускиња је тада радила, а вероватно још ради, као кустос у Музеју оваца у Паризу. Она зна све о овцама, али је до тада видела свињу само на слици и у филму. И тада је први пут видела свињу уживо. Када смо ушли у шталу, она је хтела да милује свињу, да је јаше. Зовнула је њеног Француза да је слика, јер није могла да верује да може да опипа свињу. Тим Французима је било невероватно да ту може да се држе и ћурка, и гуска и свиња тако слободно.
– Долазиле су неке две девојке, једна из Румуније, а друга из Канаде, српског порекла. Онако уморне, селе су у двориште. Угледале су нашег магарца Микана и нису могле да верују. Одмах су хтеле да седну на њега, па су се сликале и све те слике поставиле на Фајсбук. Биле су ту пар дана и нису могле да верују да на тако малом простору има доста животиња.
– Сећам се и неких Грка. Дошли су са двоје деце старости од 3 и 5 година. Дошли су на два дана, а остали седам дана. Деца су ујутра устајала, хранили пса, па онда козе и друге животиње. Више су проводили времена у штали, него напољу. А тај Грк је непрекидно причао о Титу, више је патио за растуреном Југославијом, него ми. Имао је сестру која је била студент у Нишу, тако да је много знао о Србији. Ја, онако политички неопредељен, као и данас, што ме је пуно коштало у животу, држао сам Титову слику на тераси и када је он то видео, само је причао о њему свих седам дана. И када су пошли кући, поклонио сам му једну малу бисту Тита и на њој напишем Татинац. Поздравио сам се са њима пре него што су пошли, јер сам морао да идем да обављам неке послове. Када сам дошао кући после три сата, нађем на столу маслинке, грчке ракије, алве, сарделе, ратлуке… Питам Ему шта је то, а она ми каже да је то оставио Грк на поклон, као знак његовог задовољства боравком овде. Тако и други туристи, плате све што треба, али увек оставе по нешто нама на поклон. Нико одавде није отишао незадовољан. Ја, као стари угоститељ из града донесем по комплет лепињу и они се одушеве. Не могу да верују – испричао је Ратко.
Међутим, мало Ужичана зна за ово место, као и многи и у Србији. Ратко каже да немају подршку Туристичке организације Ужице.
– Нигде нас не помињу, више помињу Златибор, него нас. Немамо никакву подршку од директора, који живи на само два километра одавде. Ниједном још није дошао да нас посети. Нисам ја навикао да ми неко помаже. Радио сам као приватник 15 година и све што сам радио, радио сам успешно. Наравно, уз моју жену. И сада се заједно боримо, па докле дођемо. Само да кажем да нашу људи који воде туризам у граду, упропастише овај крај Ужица због Златибора. Како сви у Србији дају Београду, тако цео ужички крај даје Златибору – с горчином је рекао Ратко.
Иначе. Ратко је некада држао продавницу „Бисер“ у Коштици, затим ресторан „Старт“ у Турици, а након тога отворио је „Бизнис клуб Стари град“, познатији као „Јапур бар“.
– Био сам најбољи угоститељу граду и мислим да ме нико није превазишао, иако неки мисле да јесу. Сваки посао који сам радио, донео ми је доста пара, за нормалан живот. Све што смо зарадили уложили смо овде. „Јапур бар“ сам водио четири године, били су то лепи дани. Затворио сам га због глобе, лошег времена, јер се тада заратило. Народ је био без пара и да не би улазили у дубиозу, на време смо затворили „Јапур бар“. Сада је најгоре што аутомеханичари, бравари и сви они други, који су у животу потрошили 200 динара у кафани, хоће да се баве угоститељством. Е, па не може то свако да ради. Ја сам био један од ретких који је то успевао и зато сада кажем, продавницу и кафане сам држао успешно, па ће и овај камп бити успешан – рекао је Ратко.
Правило је кампера да се никада не враћају на места где су били, већ иду да упознају нови свет. Али зато увек препоручују.
– Зато се и не плашим да ће ово пропасти. У каталогу Кампинг асоцијације Србије налази се и мој камп. У близини, осим Златибора, нема већег кампа. Планирам да уведем и неке новине. Пре две године, овде је била отворена школа јахања. Долазила је жена из Београда, која је то одлично радила, имала је све сертификате, у Америци је завршила све те тренинге. Онда је одустала, не знам због чега. Мада, овде се и није знало за ту школу јахања. Планирам да поново отворим ту школу, да набавим коње, али да то буде баш озбиљније. Видећемо шта ће бити од тога – додао је Ратко.
Звездана Глигоријевић
