USPEŠNI UŽIČANI
Ratko i Emilija Drčelić odrekli su se života u gradu i otišli na selo, gde su otvorili auto kamp na samo 5 km od Užica, na Tatincu.
Na četiri hektara zemlje, nekada poznati užički ugostitelji, Drčelići su uspeli da spoje lepo sa korisnim. Auto kamp, koji se prostire na 90 ari i ima 33 kamp mesta, sa svim tehničkim uslovima, pruža veliko zadovoljstvo avanturistima. Pored kampa, i odrasli i deca mogu da uživaju u mini zoološkom vrtu, koji čine zečevi, paunice, koze, ovce, kokoške i, maskota kampa, magarac Mikan. Za decu je napravljen poseban kutak, dok svi mogu da uživaju u šetnji stazama kroz šume.
– Ovde smo došli 2000. godine, na nagovor moje supruge. Mi smo jedni od retkih koji smo rođeni u gradu i došli na selo, na očevinu, dedovinu. Pri kraju mog bavljenja ugostiteljstvom, prvo smo razmišljali da napravimo neku proizvodnu halu, da to preraste u porodični biznis. Međutim, dođoše luda vremena devedesetih, pa smo odustali od toga. Onda smo počeli da pravimo kuću sa namerom da se bavimo seoskim turizmom. Izvršili smo kategorizaciju i imali smo četiri sobe sa šest ležajeva. Nismo hteli da to nešto prebukiramo. Bavili smo se sa tim jedno dve godine i bilo je nekog posla – seća se Ratko.
Kada je počela da se gradi deponija u Dubokom, imali su problem gde da odlažu zemlju. Tada je Ratko ponudio da je odlažu na njegovo imanje, na mesto gde je sada auto-kamp.
– Ponudio sam im ovu livadu i tu je nasuto 4.000 šlepera za tri godine. Bilo je to strmina kojom čovek jedva peške izađe. Nekako sam se povezao sa Vladom Đunićem, direktorom
Kamping asocijacije Srbije. Došao je kod mene i predložio mi samo da zaravnam površinu, gde su nasipali zemlju i da otvorim auto-kamp. Pitam ga ja, ko će da mi dođe na Tatinac. Kaže mi da će ovo da bude idealan plato za auto-kamp, jer je ovde priroda prelepa. I tako uđem u tu priču. Krenulo je to malo po malo i za sada smo zadovoljni. Sada imamo najeći privatni kamp u Srbiji, sa 33 kamping mesta. Po novom zakonu mora da postoje tehnički uslovi, a to su kuhinja, mokri čvor i kupatilo, koje je predviđeno za 30 kampera. Kada bih hteo da imam 60 kamp mesta, morao bih da imam sve to duplo. Mi za ovih 30 mesta i ispunjavamo sve te tehničke uslove. Imamo i internet, što gosti traže – rekao je Ratko.
Pored auto-kampa odmah je veliki objekat. Nezamislivo, a ipak moguće, samo kada čovek hoće da radi.
– U tom objektu je već pomenuta kuhinja, mokri čvor i kupatilo, a odmah, na tri metra je štala. Deli ih samo jedna prostorija. Možda vam neverovatno zvuči, ali je tu štala. Ja hoću da dokažem ljudima da u Srbiji može nešto normalno da funkcioniše, sa čim se stranci oduševe. Mnogi ne mogu da veruju da nešto tako postoji u Srbiji – dodao je vlasnik kampa.
Dok obilazimo štalu ne osećaju se nikakvi neprijatni mirisi, sve je potpuno čisto. A malo dalje, nadomak dvorišta, velika livada sa voćem, u kome uživaju životinje. Jarići skaču po staroj kruški, jagnjići bleje za majkama, dok se dve guske šetaju među njima. Stiže i magarac.
– Ovaj magarac se zove se Mikan i maskota je kampa. Svi se oduševe sa njim, svi ga maze – ponosno će Ratko dok hrani Mikana.
Prilaze i radoznale koze, ali Mikan se ljuti i ne da svoj deo hrane. Odmah je tu kavez sa zečevima, koji se radoznalo propinju na zadnje noge. Pored njih je kavez sa dve paunice, koje su se malo uznemirile.
– Volele bi sada da su puštene i da uživaju sa ostalim životinjama. Uskoro ću nabaviti i jednog pauna, da zadovoljstvo turistima i deci bude veće. Sve ove životinje su po ceo dan zajedno i verujte mi, i ako sam iz grada, uživam da budem sa njima, da ih hranim i čistim za njima. Nisu mnogo zahtevne – kaže Rajko i dodaje da ima nameru da proširi ovaj mini zoo-vrt sa još nekim vrstama životinja.
Emilija se posebno ponosi sa kozjim sirom i namazom.
– Imamo neke ljude iz Užica koji dolaze da kupe kozje mleko zbog dece. A turisti, uglavnom stranci, oduševe se kozjim sirom i namazom koji pravim od kozjeg mleka, nešto poput sirka. Oduševe se i ne mogu da veruju da ovako nešto postoji – rekla je Ema.
Ljubazni domaćin i domaćica, pored prijatnog boravka, gostima imaju da ponude, naročito leti, sveže jabuke i šljive.
– Uvek mogu sa grane ubrati svežu neprskanu voćku, a u šumi mogu da nađu jagode, borovnice, kupine. Ema pravi džemove i slatko od tog voća, pa ih uvek poslužim kada dođu, a turisti oduševljeni. Beremo šumsko voće, donesem i pečurke. Često poranim da naberem jagoda, kupina, pa kada turisti ustanu, na stolu ih čeka puna posudica. U početku su malo uzdržani, ali kada im objasnim da je to gratis, oni sa oduševljenjem uzimaju. Ema često kuva za nas dvoje i uvek više skuva, pa ponudimo i gostima, naravno gratis. Dobiju i kafu i rakiju gratis. Zbog njihovog ustručavanja stavio sam i tablu na kojoj piše da je to gratis. I uglavnom svi odu odavde prezadovoljni. Mi smo sa njima tako opušteni, da to prija i njima i nama – dodao je Ratko.
Pored kampa nalazi se letnja igraonica za decu – ljuljaške, klackalice, tobogani, sprave za veranje. Idelan prostor za decu.
– Pored toga, u kući imamo prostor u kome bi moglo da se organizuje i neko slavlje, na primer rođendani, kada je napolju kiša. Može da stane do 40 ljudi. Mnogo je bolje da se deca igraju ovde, nego na trgu. Tu je i šetalište, ali ljudi ne znaju za to – dodala je Ema.
Zbog svega ovoga turisti su oduševljeni. Ratko nam je ispričao i par anegdota sa strancima.
– Jedna Francuskinja i Francuz, koji su krenuli na biciklama iz Pariza u Indiju, trebali su da pređu 19.000 km, svratili su kod nas na mini odmor. Došli su malo da se malo odmore i osveže i operu veš. Ona je spremila večeru, a onda je otišla u štalu. Odjednom je počela da vrišti, a i čula se svinja, koju sam tada imao. Svašta mi je prošlo kroz glavu, jer svinja ponekad može da bude i opasna. Francuskinja je tada radila, a verovatno još radi, kao kustos u Muzeju ovaca u Parizu. Ona zna sve o ovcama, ali je do tada videla svinju samo na slici i u filmu. I tada je prvi put videla svinju uživo. Kada smo ušli u štalu, ona je htela da miluje svinju, da je jaše. Zovnula je njenog Francuza da je slika, jer nije mogla da veruje da može da opipa svinju. Tim Francuzima je bilo neverovatno da tu može da se drže i ćurka, i guska i svinja tako slobodno.
– Dolazile su neke dve devojke, jedna iz Rumunije, a druga iz Kanade, srpskog porekla. Onako umorne, sele su u dvorište. Ugledale su našeg magarca Mikana i nisu mogle da veruju. Odmah su htele da sednu na njega, pa su se slikale i sve te slike postavile na Fajsbuk. Bile su tu par dana i nisu mogle da veruju da na tako malom prostoru ima dosta životinja.
– Sećam se i nekih Grka. Došli su sa dvoje dece starosti od 3 i 5 godina. Došli su na dva dana, a ostali sedam dana. Deca su ujutra ustajala, hranili psa, pa onda koze i druge životinje. Više su provodili vremena u štali, nego napolju. A taj Grk je neprekidno pričao o Titu, više je patio za rasturenom Jugoslavijom, nego mi. Imao je sestru koja je bila student u Nišu, tako da je mnogo znao o Srbiji. Ja, onako politički neopredeljen, kao i danas, što me je puno koštalo u životu, držao sam Titovu sliku na terasi i kada je on to video, samo je pričao o njemu svih sedam dana. I kada su pošli kući, poklonio sam mu jednu malu bistu Tita i na njoj napišem Tatinac. Pozdravio sam se sa njima pre nego što su pošli, jer sam morao da idem da obavljam neke poslove. Kada sam došao kući posle tri sata, nađem na stolu maslinke, grčke rakije, alve, sardele, ratluke… Pitam Emu šta je to, a ona mi kaže da je to ostavio Grk na poklon, kao znak njegovog zadovoljstva boravkom ovde. Tako i drugi turisti, plate sve što treba, ali uvek ostave po nešto nama na poklon. Niko odavde nije otišao nezadovoljan. Ja, kao stari ugostitelj iz grada donesem po komplet lepinju i oni se oduševe. Ne mogu da veruju – ispričao je Ratko.
Međutim, malo Užičana zna za ovo mesto, kao i mnogi i u Srbiji. Ratko kaže da nemaju podršku Turističke organizacije Užice.
– Nigde nas ne pominju, više pominju Zlatibor, nego nas. Nemamo nikakvu podršku od direktora, koji živi na samo dva kilometra odavde. Nijednom još nije došao da nas poseti. Nisam ja navikao da mi neko pomaže. Radio sam kao privatnik 15 godina i sve što sam radio, radio sam uspešno. Naravno, uz moju ženu. I sada se zajedno borimo, pa dokle dođemo. Samo da kažem da našu ljudi koji vode turizam u gradu, upropastiše ovaj kraj Užica zbog Zlatibora. Kako svi u Srbiji daju Beogradu, tako ceo užički kraj daje Zlatiboru – s gorčinom je rekao Ratko.
Inače. Ratko je nekada držao prodavnicu „Biser“ u Koštici, zatim restoran „Start“ u Turici, a nakon toga otvorio je „Biznis klub Stari grad“, poznatiji kao „Japur bar“.
– Bio sam najbolji ugostitelju gradu i mislim da me niko nije prevazišao, iako neki misle da jesu. Svaki posao koji sam radio, doneo mi je dosta para, za normalan život. Sve što smo zaradili uložili smo ovde. „Japur bar“ sam vodio četiri godine, bili su to lepi dani. Zatvorio sam ga zbog globe, lošeg vremena, jer se tada zaratilo. Narod je bio bez para i da ne bi ulazili u dubiozu, na vreme smo zatvorili „Japur bar“. Sada je najgore što automehaničari, bravari i svi oni drugi, koji su u životu potrošili 200 dinara u kafani, hoće da se bave ugostiteljstvom. E, pa ne može to svako da radi. Ja sam bio jedan od retkih koji je to uspevao i zato sada kažem, prodavnicu i kafane sam držao uspešno, pa će i ovaj kamp biti uspešan – rekao je Ratko.
Pravilo je kampera da se nikada ne vraćaju na mesta gde su bili, već idu da upoznaju novi svet. Ali zato uvek preporučuju.
– Zato se i ne plašim da će ovo propasti. U katalogu Kamping asocijacije Srbije nalazi se i moj kamp. U blizini, osim Zlatibora, nema većeg kampa. Planiram da uvedem i neke novine. Pre dve godine, ovde je bila otvorena škola jahanja. Dolazila je žena iz Beograda, koja je to odlično radila, imala je sve sertifikate, u Americi je završila sve te treninge. Onda je odustala, ne znam zbog čega. Mada, ovde se i nije znalo za tu školu jahanja. Planiram da ponovo otvorim tu školu, da nabavim konje, ali da to bude baš ozbiljnije. Videćemo šta će biti od toga – dodao je Ratko.
Zvezdana Gligorijević
