UŽIČKE ZIDNE NOVINE
1.
Ima dana u godini kad jutarnji tragovi jasno pokažu da je prethodne noći neko bio ljut; i društvo mu.
Šteta na autima, kontejnerima i crvenim kantama veća je nego inače, masne fleke neprerađene brze hrane su po asfaltu česte kao mine u bosanskim brdima pre četvrt veka, a gore, uz Malu svetu reku, nepoznata sila F je smislila i obaranje toaleta.
Mladina. Pritisci. Prelazni period.
Ili najava nekadašnjeg Dana grada i pripadajuće mu Užičke republike.
Ima i naučnijih objašnjenja, društvo/država protiv mladog gnevnog pojedinca i tako to; ima ideoloških – veza sa samoupravljanjem i ničijom svojinom i dalje kruži našim venama i eto ga zato na hiljadu zašto; ima, naravno, i političko, ono da je svaki mladi vandal protiv režima a ne zna kako bi to artikulisao.
Aha.
‘Oće to.
2.
Kako god tumačili, nekako nas posebno žacne upotreba sile uništavanja u kanjonu, u delu naše slavne opštine, maltene republike, u koji se svi zaklinjemo.
Maštamo o mnogo čemu, uključujući i električni vozić, koji bi u našoj mašti bio zapurnjali Ćira, gorostasan i moćan, i uklopljen među brzake i stene kako ga je Igor Kordej sanjao. Dok se sve ne izmašta, nemojte gore ništa lomiti.
Idite, vi ljuti, dok vas besovi ne obuzmu; idite, narogušite se na oblak ili jedan njegov deo…
Idite i lomite Fendera svirkom, tastaturu programiranjem, olovku pesmom.
Idite, pa se jednog dana vratite i objasnite nam gde smo sve to pogrešili.
Istina je: ćopavi lav iz pesme jednog Duška spucao je deo neopreznog oblaka i, vidi jada, tramvaj u našem belom, severnom i usamljenom glavnom gradu. Ali, kod drugog Duška, jedan brat, onaj što je već pre pet na čistom zraku i korača u ritmu čistog zdravlja, svakog dana napravi lokomotivu.
Pa ti sad vidi, ljuti prijatelju.
Hoćeš li da budeš lav s greškom ili fundament?
3.
Listao jedan čovek moju knjigu i, onako usput, rekao da su u ono doba Kali Juge, kad je povezan društveno-politički radnik mogao završiti Plažu, Fabriku ili Put, u Užicu naslagali (tako) nabavljene šine za prugu uskog koloseka; deo rukovodstva grada je zahvatilo zujanje želje da se pruga što pre vrati kanjonu i tako ispravi velika nepravda, veliki greh.
Jer, ne treba zaboraviti da postoji dokument u kom je Titovo Užice donelo odluku da se pruga uskog koloseka ne uništava iako se ukida, već da se ustupi gradu zarad razvoja turizma i užitka svakojakog. To je negde odobreno, ali Jugoslovenska Železnica je pokupila prugu, skretnice i napustila sve objekte kao da beži. Bez osvrtanja.
Listao je i, onako usput, rekao da je Užice većinom glasova nekog tela donelo odluku da se šine ustupe FK „Sloboda“, zarad prodaje na silnom tržištu pruga i čelika, i tako zakrpi kasu, a ta je nabavljena bušna još kod osnivanja.
Naš futbalski nogometaški klub, srcomor naš, nikad se nije zakrpio, evo do dana današnjeg, a šine ko zna gde su i jesu li još uvek šine.
Ne znam, ali ne bi me iznenadilo da su padale s neba onomad. Oblikovane aerodinamično.
4.
Kad je sećanje izrečeno uz listanje došlo do mene, sve mi se ukazalo: ne samo da je bilo planova, već se i krenulo tim putem. Tom prugom. Čini mi se da je FK „Sloboda“ prodala bivšu i buduću prugu za dvadeset nečega, i da je bilo onih koji su se ljutili i govorili da jedna lepa prilika ode u nepovrat.
A do neki dan, uoči 24. septembra, ta priča je neku zalutala u mojim lavirintima. Pričao sam s više od nekoliko ljudi u čijoj mašti Ćira garavi stene i ovom neobnovljenom deonicom, od Užica do Kremana; svega sam se setio, samo da smo krenuli i stali, nisam. Pričao sam i sa Glibetićem, motorom, šta motorom – parnom mašinom obnove Šarganske osmice, listao elaborat u kom njegova ekipa tvrdi da je obnova i povezivanje moguće i nužno; svega sam se setio, samo da smo krenuli i stali, nisam.
Zbunjen sam mogućnošću da i ja imam psihu i da je tu, u njoj, palo potiskivanje propasti dobre zamisli. I kretanje ispočetka.
To kretanje ispočetka, prijatelji moji, skupa je navika.
5.
Da sam tronogi lav, bio bih narogušen i ljut sav otkrićem da se vrtim u krug, i da je ciklus kruženja oko četvrt veka.
Da sam fundament, onaj brat što rano rani i nervira sve po kući, svakog dana bih u sebi izgradio neku zamišljenu lokomotivu, i ona bi jedared morala pustiti paru i pisnuti; recimo, za četvrt veka, ako je to ciklus.
A lavovi i fundamenti imaju svaki dan razlog da se ljute; opet, bolje je i to nego da nemaju razlog za ustajanje.
Na primer, na dan Užičke republike neka sila pustila je na RTS2 našu tužnu priču o kolektoru i prečistaču, o Đetinji.
Koliko puta ćemo morati da verglamo pre nego što nam ta obaveza upali?
Četvrt veka?
Koliko četvrtina veka još imamo, u lično ime i u ime kolektiva?
I, opasno je zaboraviti: lava je Brana gumicom izbrisao; brata fundamenta skrivaju žuti listovi zaboravljene knjige… Sve ove pokušaje, drame, svađe i igre prekriće ono što uspe, što se dovrši i pusti u rad, ma kako nesavršeno bilo u poređenju sa veličanstvenim, izmaštanim lokomotivama, koje su još jedan krug od četvrt veka propustile.
6.
Kad maštam, ne štedim, i potpuno mi je razumno očekivanje da oljućeni na Rajskim otokama prikoče malo, pogledaju kanjon.
Koliko je mali!
Da pruga nije ugrebana u liticu, na nekim mestima bi bio nepunih metar i po; da Ćira nije bio kandilo tajne vere pustolova, ni u prošlim vekovima, ni danas, ne bi bilo očiju da svedoče lepoti.
I šta sve još ne bi uspelo da se poveže, dogodi i raspe.
Kad taj uvid skine skramu ljutine, u svakom od uništitelja-početnika kašljucnuće jedna mala lokomotiva, čukununuče čuvene 83-173, i počeće.
Možda neće obnoviti prugu, oguliti Fenderu vrat od javora ludom svirkom, niti napraviti neko čudo, posle kog njegova mala zemlja neće više biti siromašna; možda će samo naučiti da postoje neke stvari koje treba sačuvati zbog lepote i tajne.
Ponekad, samo ponekad, slike istkane iz lepote i tajne znaju da sačuvaju one koji su ih voleli.
7.
I eto, kad počne priča o turističkom prstenu, povezivanju pruge s onom vraćenom, setite se prijatelji moji da je sve to bilo jedared; ne da bi smo odustali pod izgovorom „kad onakvi ljudi u ono doba nisu mogli…“, već da bi smo obnovili gradivo o opasnostima što ovde vrebaju ljude, koji bi da ne bude isto.
Kad sedneš pred restoran „Ćira“, smešten u nekadašnjoj užičkoj železničkoj stanici, recimo, da sačekaš drugarice i drugove da bi ste proslavili neku godišnjicu mature (a sve se u krugovima otmene dokolice zovu „sto godina veslanja u lancima“, iz potpuno nerazumljivih razloga), vodi računa da su tuda prolazili kraljevi i kraljice, armije i zastave, trgovci i pesnici; vodi računa da u pravcu zalazećeg sunca, pod Starim gradom, počinje predeo odlikovan poljupcima, pesmama, slikama i žarom u očima, i ponadaj se da tvoje viđenje dopire do klinca koji bi nešto, a ne zna gde je to.
Nazdravi mu, u pravcu Zapada, pa se okreni Stadionu. I njemu nazdravi.
Čisto zbog osećaja za razmeru.
8.
U zgradi preko puta one u kojoj se listalo i, onako usput, govorilo o gomili čelika ubeđenoj da je pruga uskog koloseka, ima izložba o Užičkoj republici.
Možda je dobro napomenuti da je to ime poteklo od Nedićevih novina, i da su se vlasti okupirane Srbije tim i sličnim nazivima sprdale s vlašću petokrake na komadu zemlje; najlepšem.
Partizanima i Vrhovnom štabu, na čelu s drugom Titom, dopalo se ime.
Dobar primer za sve uvređene, svilene i iznervirane: zaposliš neprijatelja da bude tvoj kreativni tim, besplatno.
Strašno, strašno.
(Užička nedelja 970)
