UŽIČKE ZIDNE NOVINE
1.
Bauk kruži Evropom.
Ovaj put nije komunizam u pitanju, bar ne očigledan, već paranoja; i nije baš Evropa, već mrtve Jugoslavije.
Ima neki Fabrizzio Brambilla, umetnik i ljubitelj pasa, na kog se neka sila okomila i podstakla fejsbučare da šalju prijateljima poruke upozorenja, privatne, u kojima se upozorava na moćnog hakera, kadrog da ti hakuje/preuzme profil, dakle život. Verovatno i kera, ljubavnicu, pretplatu za internet i grobno mesto na Dovarju.
Ako ga prihvatiš kao prijatelja.
Pa dobro, prijatelji moji, sve da to i može tako, a ne može, zašto bi uopšte i razmatrao nepostojeći zahtev nekog Brambile da ga usvojiš na listu svojih prijatelja? Ruku na srce, važnija je, ta lista, od spiska članova Sionskog priorata skrivenog među nerešenim predmetima u katastru sedamnaestog pariskog arondsimana i Kadrovske liste užičkog Saveza komunista osamdesetih, čuvane u Marksističkom centru do konačnog razvlačenja knjiga i imovine.
Kad je Mesindžer počeo da zvekeće, mislio sam da je to opet onaj virus što ti nudi da klikneš na bit.ly/panešto i napraviš sebi veselje narednih sati. Dana. Noći.
Za divno čudo, ovaj put su strpljivi i razumni imali više obzira prema svojim brzotrznim prijateljima i uja se brzo slegla, umirila i pretvorila u pokušaj ceđenja humora iz umalo histerije.
2.
Građani fejsbuka, samo mirno.
Pomračenje ne suši kičmu i ne izaziva dlakavost dlanova; soda bikarbona bez zlata bolja je od one bez aluminijuma; klikom na ikonicu s tvojim likom na link nepoznatog videa, nećeš dobiti neki minut dobrog programa, već ćeš morati da se izuješ bar za koje pivo komšijinom malom, koji zna da pusti antimalver i antivirus i ne mora da gleda u ekran da vidi hoće li do povečerja traka napredovanja preći sa pet na šest posto.
‘Ajmo ispočetka.
Negde oko pomračenja 1999. smo, izgleda, ispustili gradivo i sposobnost da se snađemo kad nas zapljusne neistina i umesto zdrave zajebancije dopustimo brigama da preuzmu vlast; ma koliko sitne bile, brige te, ne treba nam takav teret.
3.
Moj kum Boban je uveren da svaki klik mišom, makar da uvećaš sliku, nekom veštom, a s pipcima upletenim u Mrežu, donosi dobit. Milioni, ma milijarde nas posednutih svetlucanjem ekrana i brzim izmenama reči, slika i informacija samim vrzmanjem po Mreži dodajemo na neke račune delove centi, a ojha!, stvarno nas ima.
Sad, on kaže i da ne bi trebalo ni da kročim uzvodno bez aparata od 3.000 evra (samo za telo, objektivi, prirodno još koja hiljada) i da svi koji petljaju s obradom teksta pravu ćirilicu prepoznaju po malom slovu „t“ u kurzivu i iz momenta brišu s diska nedosledan font, iako koriste samo latinicu; ne bi to trebalo da ospori njegov utisak i uverenje: možda je malo preterao, ali i ja, prijatelji moji, ne mogu da se otmem utisku da prijavom boravka na besplatnim društvenim mrežama nekom, u tuđini, omogućavam prihodovanje.
To je misaoni deo priče: praktični kaže da pritisneš „NO“ na svako pitanje hoćeš li ili nećeš. Ume da bude nezgodno. Kad bi obaveštenje nestalo samo od sebe, bez tvoje potvrde ili odricanja, najbolje bi bilo.
Ponekad se zaboravim i klikćem na sve živo kao sivi soko; tako me, jedared, računar nešto pitao i ja sam već u toku kliktaja znao da je to ono „YES“ na koje su me upozoravali stariji; ekran je postao crn a disk je začeketao kao taksimetar na semaforu. Sve je otišlo.
Došlo je vreme da te i najzavraćenija internet novina uslovljava lajkovanjem da bi mogao da pročitaš ono što te zainteresovalo dok se strpljivo čekao da se išta desi na tvom fejsbuk zidu; neki i zatamne tekst do nečitkosti, neki pomeraju tu nasilničku molbu kao da znaju gde si uperio pogled.
Ako to nije nepristojno, ne znam šta je; brišem ih da se nikad više ne pojave.
A da ih mi ne ponestane?
4.
U preinformatičko doba, dešavalo se da dobiješ pismo u kome ti naređuju da ga prepišeš i pošalješ svojim prijateljima, inače ćeš propasti kao oficir u Argentini, koji nije verovao u moć pisane reči. Ne sećam se baš kako je skončao, niti koliko je stotina hiljada nečega dobila ona iz Barselone posle pedantnog prepisivanja i slanja na deset adresa.
Lanci sreće.
Da li je to bio uvod u piramidalno razmišljanje, provera kako objekat izvršava naređenja ili upis u nekakvu evidenciju, ne zna se pouzdano; čisto sumnjam da je Pošta to smislila da poveća promet i ojača tanušnu naviku razmene pisama.
U ono doba, preinformatičko, nismo bili ovako sumnjičavi, a trebalo je. U ono doba, možda smo spavali s očima izvan svakog zla i zamišljali da smo živi, i da sve to tako treba.
5.
Kad se novo doba na nas obrušilo, priče i nauci koje bi trebalo da prospeš po svojim prijateljima postali su razuđeni kao jadranska obala i zavlačiti kao meandri Uvca, pre potapanja.
Pomoć obolelom detetu.
Hitno upozorenje da će sve tvoje postati njihovo: i fotografije, i mudre misli, i opaske o svemu i svačemu; ako ne iskopiraš nečije mišljenje i pustiš ga u svet kao svoje.
Lančana igra u kojoj prozoveš nekog da objavi istu rečenicu koja je i tebi zapala, nejasnu onima izvan lanca, nejasnu bilo kome.
Peticija za nešto oko životinja, koju će skupština neke zemlje usvojiti ako skupimo dovoljno lajkova.
Fejsbuk će za svaki klik i deljenje uplatiti neku kintu za lečenje, pa navalite.
I, sestre i braćo, ono kad pišemo „Amin!“ u komentaru, ako mislimo da nije dobro mlatiti ženu, šutati kera i maltretirati decu.
A kad klikneš na sliku, pa desnim tasterom miša otvoriš meni i izabereš „Potraži sliku u pretraživaču“, vidiš da je korišćena više od nekoliko puta u raznim delovima sveta, vidiš da je laž.
I deca, i ljubimci i one silne dokazne slike našeg primitivizma, ako si nedovoljno u njega uveren.
Jedno je „zašto?“ a zajedničkim snagama možemo nakarikati do hiljadu „zato“; sve i da su sva ta bezbrojna tumačenja tačna, celovit odgovor će nam izmaći.
6.
Neka od tih učenja kažu da neko iz senke tako meri kojom se brzinom i preko kojih osoba širi neka vest; zapovest.
Druga tvrde, argumentovano, da se radi samo o onim klikovima ili pukom iživljavanju dokonih stanovnika društvenih mreža.
Tiho, u pola glasa, poneko će navesti razgovor ka Dark Webu, onom nevidljivom, po kom skloni tami neuhvatljivi i neregistrovani putuju, poručuju narkotike, prostitutke, oružje i ubistva; iz tog Grada greha, misle bar dvojica, virtuelni Eskobari, Trijade, Mafije i Jakuze zabacuju mamce među gužvu vesti i profila, i pecaju one padu sklone.
7.
A dovoljan je samo mali oprez i sporija reakcija na nadražaj.
Šta god da je razlog, hajde da ne tovarimo emocionalne izazove i testove našim prijateljima, pa makar se zvali Fabricio Brambila i bili navedeni kao pretnja mirnim, marljivim stanovnicima Fejsbuka.
Nemojte deliti baš sve, prijatelji moji, ni lajkom klicati „Amin!“ svaki put kad vidite neki potresan prizor na ekranu kom ste posvetili veliki deo vaših života.
Neće vas proterati iz tog zavodljivog svemira u kom se, reklo bi se, svake sekunde dešava nešto što traži vašu pojačanu pažnju i brzi klik pravovernosti.
8.
To oko privatnosti povremeno nas zabrine; bezrazložno. Kasno je za vođenje računa. Svi podaci o elektronski i društveno aktivnima, ma koliko se mi osećali mali i nebitni, odavno su pohranjeni Tamo Gde Treba.
Kad gledam, sve cvileći u sebi, skupi model DSLR kamere, onaj po kumovoj preporuci, sledećih dana mi iskaču reklame za njih, gde god da se po ovoj javnoj mreži uputim, koje god sajtove da posetim. Ko je u prilici, a ima ih, u nekoliko metara može da zna gde se nalazi tvoj mobilni i ti s njim.
Ima načina da se sabiranje podataka o tebi umanji ili zaustavi. Samo, to zahteva toliko promena u ponašanju, navikama i odnosima s bližnjima da to više ne bi bio ti, već neko veoma drugačiji. Bolji?
Brambila se sad sprda, iako mu prete smrću; dobar deo naletelih na akciju stigmatizovanja nepoznatog čoveka, koji nije tražio njihovo prijateljstvo i pažnju, sprdaju se.
Sledeći označen biće proglašen za teroristu.
Sledeći označen možeš biti ti.
(Užička nedelja 971)
