ПРАВДА ЗА БРАМБИЛУ. И КЛИК?


УЖИЧКЕ ЗИДНЕ НОВИНЕ

1.
Баук кружи Европом.
Овај пут није комунизам у питању, бар не очигледан, већ параноја; и није баш Европа, већ мртве Југославије.
Има неки Fabrizzio Brambilla, уметник и љубитељ паса, на ког се нека сила окомила и подстакла фејсбучаре да шаљу пријатељима поруке упозорења, приватне, у којима се упозорава на моћног хакера, кадрог да ти хакује/преузме профил, дакле живот. Вероватно и кера, љубавницу, претплату за интернет и гробно место на Доварју.
Ако га прихватиш као пријатеља.
Па добро, пријатељи моји, све да то и може тако, а не може, зашто би уопште и разматрао непостојећи захтев неког Брамбиле да га усвојиш на листу својих пријатеља? Руку на срце, важнија је, та листа, од списка чланова Сионског приората скривеног међу нерешеним предметима у катастру седамнаестог париског арондсимана и Кадровске листе ужичког Савеза комуниста осамдесетих, чуване у Марксистичком центру до коначног развлачења књига и имовине.
Кад је Месинџер почео да звекеће, мислио сам да је то опет онај вирус што ти нуди да кликнеш на bit.ly/панешто и направиш себи весеље наредних сати. Дана. Ноћи.
За дивно чудо, овај пут су стрпљиви и разумни имали више обзира према својим брзотрзним пријатељима и уја се брзо слегла, умирила и претворила у покушај цеђења хумора из умало хистерије.

2.
Грађани фејсбука, само мирно.
Помрачење не суши кичму и не изазива длакавост дланова; сода бикарбона без злата боља је од оне без алуминијума; кликом на иконицу с твојим ликом на линк непознатог видеа, нећеш добити неки минут доброг програма, већ ћеш морати да се изујеш бар за које пиво комшијином малом, који зна да пусти антималвер и антивирус и не мора да гледа у екран да види хоће ли до повечерја трака напредовања прећи са пет на шест посто.
‘Ајмо испочетка.
Негде око помрачења 1999. смо, изгледа, испустили градиво и способност да се снађемо кад нас запљусне неистина и уместо здраве зајебанције допустимо бригама да преузму власт; ма колико ситне биле, бриге те, не треба нам такав терет.

3.
Мој кум Бобан је уверен да сваки клик мишом, макар да увећаш слику, неком вештом, а с пипцима уплетеним у Мрежу, доноси добит. Милиони, ма милијарде нас поседнутих светлуцањем екрана и брзим изменама речи, слика и информација самим врзмањем по Мрежи додајемо на неке рачуне делове центи, а ојха!, стварно нас има.
Сад, он каже и да не би требало ни да крочим узводно без апарата од 3.000 евра (само за тело, објективи, природно још која хиљада) и да сви који петљају с обрадом текста праву ћирилицу препознају по малом слову „т“ у курзиву и из момента бришу с диска недоследан фонт, иако користе само латиницу; не би то требало да оспори његов утисак и уверење: можда је мало претерао, али и ја, пријатељи моји, не могу да се отмем утиску да пријавом боравка на бесплатним друштвеним мрежама неком, у туђини, омогућавам приходовање.
То је мисаони део приче: практични каже да притиснеш „NO“ на свако питање хоћеш ли или нећеш. Уме да буде незгодно. Кад би обавештење нестало само од себе, без твоје потврде или одрицања, најбоље би било.
Понекад се заборавим и кликћем на све живо као сиви соко; тако ме, једаред, рачунар нешто питао и ја сам већ у току кликтаја знао да је то оно „YES“ на које су ме упозоравали старији; екран је постао црн а диск је зачекетао као таксиметар на семафору. Све је отишло.
Дошло је време да те и најзавраћенија интернет новина условљава лајковањем да би могао да прочиташ оно што те заинтересовало док се стрпљиво чекао да се ишта деси на твом фејсбук зиду; неки и затамне текст до нечиткости, неки померају ту насилничку молбу као да знају где си уперио поглед.
Ако то није непристојно, не знам шта је; бришем их да се никад више не појаве.
А да их ми не понестане?

4.
У преинформатичко доба, дешавало се да добијеш писмо у коме ти наређују да га препишеш и пошаљеш својим пријатељима, иначе ћеш пропасти као официр у Аргентини, који није веровао у моћ писане речи. Не сећам се баш како је скончао, нити колико је стотина хиљада нечега добила она из Барселоне после педантног преписивања и слања на десет адреса.
Ланци среће.
Да ли је то био увод у пирамидално размишљање, провера како објекат извршава наређења или упис у некакву евиденцију, не зна се поуздано; чисто сумњам да је Пошта то смислила да повећа промет и ојача танушну навику размене писама.
У оно доба, преинформатичко, нисмо били овако сумњичави, а требало је. У оно доба, можда смо спавали с очима изван сваког зла и замишљали да смо живи, и да све то тако треба.

5.
Кад се ново доба на нас обрушило, приче и науци које би требало да проспеш по својим пријатељима постали су разуђени као јадранска обала и завлачити као меандри Увца, пре потапања.
Помоћ оболелом детету.
Хитно упозорење да ће све твоје постати њихово: и фотографије, и мудре мисли, и опаске о свему и свачему; ако не ископираш нечије мишљење и пустиш га у свет као своје.
Ланчана игра у којој прозовеш неког да објави исту реченицу која је и теби запала, нејасну онима изван ланца, нејасну било коме.
Петиција за нешто око животиња, коју ће скупштина неке земље усвојити ако скупимо довољно лајкова.
Фејсбук ће за сваки клик и дељење уплатити неку кинту за лечење, па навалите.
И, сестре и браћо, оно кад пишемо „Амин!“ у коментару, ако мислимо да није добро млатити жену, шутати кера и малтретирати децу.
А кад кликнеш на слику, па десним тастером миша отвориш мени и изабереш „Потражи слику у претраживачу“, видиш да је коришћена више од неколико пута у разним деловима света, видиш да је лаж.
И деца, и љубимци и оне силне доказне слике нашег примитивизма, ако си недовољно у њега уверен.
Једно је „зашто?“ а заједничким снагама можемо накарикати до хиљаду „зато“; све и да су сва та безбројна тумачења тачна, целовит одговор ће нам измаћи.

6.
Нека од тих учења кажу да неко из сенке тако мери којом се брзином и преко којих особа шири нека вест; заповест.
Друга тврде, аргументовано, да се ради само о оним кликовима или пуком иживљавању доконих становника друштвених мрежа.
Тихо, у пола гласа, понеко ће навести разговор ка Dark Webu, оном невидљивом, по ком склони тами неухватљиви и нерегистровани путују, поручују наркотике, проститутке, оружје и убиства; из тог Града греха, мисле бар двојица, виртуелни Ескобари, Тријаде, Мафије и Јакузе забацују мамце међу гужву вести и профила, и пецају оне паду склоне.

7.
А довољан је само мали опрез и спорија реакција на надражај.
Шта год да је разлог, хајде да не товаримо емоционалне изазове и тестове нашим пријатељима, па макар се звали Фабрицио Брамбила и били наведени као претња мирним, марљивим становницима Фејсбука.
Немојте делити баш све, пријатељи моји, ни лајком клицати „Амин!“ сваки пут кад видите неки потресан призор на екрану ком сте посветили велики део ваших живота.
Неће вас протерати из тог заводљивог свемира у ком се, рекло би се, сваке секунде дешава нешто што тражи вашу појачану пажњу и брзи клик правоверности.

8.
То око приватности повремено нас забрине; безразложно. Касно је за вођење рачуна. Сви подаци о електронски и друштвено активнима, ма колико се ми осећали мали и небитни, одавно су похрањени Тамо Где Треба.
Кад гледам, све цвилећи у себи, скупи модел ДСЛР камере, онај по кумовој препоруци, следећих дана ми искачу рекламе за њих, где год да се по овој јавној мрежи упутим, које год сајтове да посетим. Ко је у прилици, а има их, у неколико метара може да зна где се налази твој мобилни и ти с њим.
Има начина да се сабирање података о теби умањи или заустави. Само, то захтева толико промена у понашању, навикама и односима с ближњима да то више не би био ти, већ неко веома другачији. Бољи?
Брамбила се сад спрда, иако му прете смрћу; добар део налетелих на акцију стигматизовања непознатог човека, који није тражио њихово пријатељство и пажњу, спрдају се.
Следећи означен биће проглашен за терористу.
Следећи означен можеш бити ти.

(Ужичка недеља 971)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.