UŽIČKE ZIDNE NOVINE
1.
Gore na severu, u hladnom i usamljenom Beogradu, sajam je.
Ovih nekoliko dana biće zgrejan milionima knjiga, umeju to one više nego ponekad; ovih dana stotine hiljada zaljubljenih u staromodnu veštinu smislenog prosipanja štamparske boje po papiru, belom uglavnom, praviće društvo i gužvu Beograđanima, malo im popuniti kase i jaknuti krvnu sliku.
Idu i užički izdavači u tvrdoj veri da će se među knjigama koje nose naći bar jedna, koja će stati rame uz rame s pršutom, lepinjom sa sve i kajmakom u teškoj borbi da budemo primećeni u tim neobičnim svetovima izvan Užica.
U knjigama, čak i onim pisanim bezvoljno ili žurno, stanuje taj potencijal vatre, sposoban da razgori te tvoje ugarke. Ako ništa, u njima je i potencijal pravog plamena, koji su ljudi ozeblih duša, obično jednobrazno obučeni, uspevali da podstaknu. I taj greje, nesumnjivo je to, ali jednokratno i ostavlja večne promrzline.
U posetiocima, ma koliko sajamske pljeskavice bile predmet sprdnje kod komičara svih profesija, ima taj potencijal dvojake gladi i ne gleda se cvrči li to leskovačka ili banjalučki, kad lepinje nema.
2.
Sedamdesetih prošlog veka, dok je čak i Bora Klen, ribolovac i primenjeni pesnik iz Čačka ličio na čoveka, prvi put su se na ulicama gradova pojavili lutajući čopori mladeži, koja nije znala kud će ove noći. Kući nikako, a sve u dometu platežne nemoći već je zatvoreno.
Imalo se za lepinju s pretopom, uglavnom.
Na čelu čopora stupao je neko na čiji glas će Ćazim ili Milan Šuljaga otvoriti vrata iza kojih su carovali mirisi tek izvađenog hleba i gude iz velikih pržulja. Ako se išlo iz Rupe (bugi, disko, klub saveza socijalističke omladine) ka Milanu, taj na čelu zvao se Vitomir.
U tim noćima, pljosnati proizvod od brašna tip 400, napunjen namirnicama darovanim od tri životinje i zapečen, zvao se lepinja sa sve. Kad je jogurt u čaši izdominirao, na iskaz s vrata „Meni komplet!“ i zavraćivanje prisutnih, izdavana je lepinja sa sve i jogurt u čaši.
Kao komplet kafa, sve s ratlukom od ruže i česmovačom, samo prilagođenije mladom užičkom organizmu kad ne zna kud će od sebe u gluvo doba noći.
„Lepinja sa sve“ i „komplet lepinja“ su kratko vreme bile dve različite porudžbine, pa je kompletaja prevladala.
U ono doba, u Epohi, malo ko je na to obratio pažnju. Bili smo zauzeti da ne pokapamo farmerke iz Trsta dok jedemo onu s pretopom.
„Vi imate moć, mi imamo noć!“
Tako je to izgledalo.
Tako.
3.
Te umreće, te neće.
Ovo se ne odnosi na svakodnevno cimanje one hladne zime, prijatelji moji koji ste zapamtili Tita, kad je SFRJ pratila kako njen doživotni predsednik podnosi blaže komatozno stanje.
Ni na vučiće iz noćnih čopora, rasute svetom i prerano pozivane na susret s hromim vukom pod krivom kruškom.
O knjizi se radi, papirnoj.
Odbrana kriči „Nije isto!“, misleći na taktilni doživljaj i pomenuti miris štamparske boje; ovi što maste Kindl umesto papira, usidreni su u znanju da je čitanje s ekrane prava stvar i da je knjiga već umrla, samo je niko nije obavestio.
Da preskočimo nemogućnost cepanja slika iz elektronskih knjiga, što je neizbežan deo intelektualnog odrastanja, kako mislite spaljivati nepodobna dela, o vi u virtuelnim kožnjacima krvnički utegnutim binarnim kaiševima? Ili stripove, kao avangarda radničke klase u Kragujevcu sedamdesetih?
4.
Zanimljivo je: oni što su predvodili do Ćazima ili Milana, prednjačili su i u nabavci retkih ploča, novih knjiga i samizdata autora na lošem glasu u socijalističkim svetovima.
A i onako, u „Nolitu“ i „Pobedi“ bilo je knjiga da se probere; privatnici i tezge došli su tek kad su te dve obavezne tačke tragača za bar jednom dobrom stranicom ili rečenicom punom značenja izdisale.
I u biblioteku se išlo, iako se zvala „Edvard Kardelj“, makar na prelistavanje stripova u onim džinovskim „Politikinim zabavnicima“, tvrdo ukoričenim i naslaganim na kraju pulta u dečjem odeljenju kao građevinski materijal nekog budućeg hrama znanja.
Ili bar ribarske bajte na usamljenoj steni iznad Zelenike, koju i Drinom zovemo.
I, nemojmo zanemariti, prijatelji moji, knjige kupljene na metar preko firme. Kad se razgrnu Kronini i Zilahiji, i dobro povezane Šekspirove drame mogle su se naći u tamnijem delu regala boje čokolade s lješnjacima.
5.
Kad je Vasko Popa opevavao usamljenu vučju štenad, bili oni u čoporu ili otvoreno sami, pisao je o pramajci Sultani, koja mu je davala sirovo meso da jede i govorila mu da će mu oči svetleti u mraku. Mali Vasko, ili neki drugi samotnjak, peo se na krušku noću i zavijao, ali oči mu nisu svetlele.
Pesnik je zaključio da još nije pravi mrak.
Kad smo tumarali, prijatelji moji, ne shvatajući ni razliku između lepinja izvan zagarantovane cene, izvan onog dela džeparca preostalog posle nalivanja u Promaji, na Skalinama ili „Nadi Matić“, da se trezno u disko ne ode, stigla je iz severnih, hladnih i usamljenih krajeva ona rečenica o moći i noći. Čini mi se u „Studentu“, čije su podobne redakcije smenjivane i za manje stvari; tako je Univerzitetska konferencija sejala disidente kao seme buduće opozicije s članskim kartama SKJ.
Šta ti je uteha.
Prednosti noćnih zanimacija i sloboda poroka brzo su nestajale ili postajale nezanimljive.
Samo su moć, kojoj smo se podsmevali, i mrak, koji nam, izgleda, više nije saveznik, ostali.
Tako da autor pomenutog usklika može smatrati da je dobio keca k’o vrata, za kraj, zavedenog u dnevniku, elektronski i u pepelu izgorelih knjiga.
6.
Hladni sever, vatra i pepeo…
Onemogućeno spaljivanje, zbog silnih kečeva i nula digitalizacije, nije problematično zbog jednokratnog grejanja. Kad god su avangarde i moralno nadmoćni njištali oko vatri od knjiga (i stripova!), u pitanju je bio ritual. Simbol. Magija.
Nikad puko uništenje i sprečavanje da dođe do ruku i uma neke tanane dušice, osetljive na pročitano.
Volo bih da spaljivanja ne bude, ali biće; ako bude, voleo bih da budu obavljena po propisu, kao ploče Bitlsa u USofA, ili onaj šund od Asteriksa u Kragujevcu.
Ako ukinemo rituale, čak i pri pokušaju uništenja, stvarno će ostati samo skup papir umrljan bojom u kojoj odavno nema olova i škodljivih isparenja, ni mirisa po kojima knjigu tek pristiglu iz štamparije pamtimo.
Bez čarolije, potpuno je svejedno.
7.
Hodajte, prijatelji moj, sve sa nesvarivom pljeskavicom u stomaku, između nakrcanih štandova Sajma, makar to bilo halom 4, galerijom i pored užičkih izdavača.
Skupljajte besplatne kataloge, brošure i liflete s obećanjima popusta; i to u srcu knjigoljupca na kljigu liči.
Ako ste u prilici, postupite nazadno i reakcionarno: obradujte sebe ili nekog ko ume da bude obradovan. Knjigom.
Ako niste, ako nemate ni kinte za duhovnu nadgradnju, otvorite se i prostrite sve hale sajma, sve štandove i tezge pred osobu iks i recite:
„Biraj šta hoćeš, cena nije važna; ionako ti ne mogu kupiti.“
(Užička nedelja 969)
