УЖИЧКЕ ЗИДНЕ НОВИНЕ
1.
Горе на северу, у хладном и усамљеном Београду, сајам је.
Ових неколико дана биће згрејан милионима књига, умеју то оне више него понекад; ових дана стотине хиљада заљубљених у старомодну вештину смисленог просипања штампарске боје по папиру, белом углавном, правиће друштво и гужву Београђанима, мало им попунити касе и јакнути крвну слику.
Иду и ужички издавачи у тврдој вери да ће се међу књигама које носе наћи бар једна, која ће стати раме уз раме с пршутом, лепињом са све и кајмаком у тешкој борби да будемо примећени у тим необичним световима изван Ужица.
У књигама, чак и оним писаним безвољно или журно, станује тај потенцијал ватре, способан да разгори те твоје угарке. Ако ништа, у њима је и потенцијал правог пламена, који су људи озеблих душа, обично једнобразно обучени, успевали да подстакну. И тај греје, несумњиво је то, али једнократно и оставља вечне промрзлине.
У посетиоцима, ма колико сајамске пљескавице биле предмет спрдње код комичара свих професија, има тај потенцијал двојаке глади и не гледа се цврчи ли то лесковачка или бањалучки, кад лепиње нема.
2.
Седамдесетих прошлог века, док је чак и Бора Клен, риболовац и примењени песник из Чачка личио на човека, први пут су се на улицама градова појавили лутајући чопори младежи, која није знала куд ће ове ноћи. Кући никако, а све у домету платежне немоћи већ је затворено.
Имало се за лепињу с претопом, углавном.
На челу чопора ступао је неко на чији глас ће Ћазим или Милан Шуљага отворити врата иза којих су царовали мириси тек извађеног хлеба и гуде из великих пржуља. Ако се ишло из Рупе (буги, диско, клуб савеза социјалистичке омладине) ка Милану, тај на челу звао се Витомир.
У тим ноћима, пљоснати производ од брашна тип 400, напуњен намирницама дарованим од три животиње и запечен, звао се лепиња са све. Кад је јогурт у чаши издоминирао, на исказ с врата „Мени комплет!“ и завраћивање присутних, издавана је лепиња са све и јогурт у чаши.
Као комплет кафа, све с ратлуком од руже и чесмовачом, само прилагођеније младом ужичком организму кад не зна куд ће од себе у глуво доба ноћи.
„Лепиња са све“ и „комплет лепиња“ су кратко време биле две различите поруџбине, па је комплетаја превладала.
У оно доба, у Епохи, мало ко је на то обратио пажњу. Били смо заузети да не покапамо фармерке из Трста док једемо ону с претопом.
„Ви имате моћ, ми имамо ноћ!“
Тако је то изгледало.
Тако.
3.
Те умреће, те неће.
Ово се не односи на свакодневно цимање оне хладне зиме, пријатељи моји који сте запамтили Тита, кад је СФРЈ пратила како њен доживотни председник подноси блаже коматозно стање.
Ни на вучиће из ноћних чопора, расуте светом и прерано позиване на сусрет с хромим вуком под кривом крушком.
О књизи се ради, папирној.
Одбрана кричи „Није исто!“, мислећи на тактилни доживљај и поменути мирис штампарске боје; ови што масте Киндл уместо папира, усидрени су у знању да је читање с екране права ствар и да је књига већ умрла, само је нико није обавестио.
Да прескочимо немогућност цепања слика из електронских књига, што је неизбежан део интелектуалног одрастања, како мислите спаљивати неподобна дела, о ви у виртуелним кожњацима крвнички утегнутим бинарним каишевима? Или стрипове, као авангарда радничке класе у Крагујевцу седамдесетих?
4.
Занимљиво је: они што су предводили до Ћазима или Милана, предњачили су и у набавци ретких плоча, нових књига и самиздата аутора на лошем гласу у социјалистичким световима.
А и онако, у „Нолиту“ и „Победи“ било је књига да се пробере; приватници и тезге дошли су тек кад су те две обавезне тачке трагача за бар једном добром страницом или реченицом пуном значења издисале.
И у библиотеку се ишло, иако се звала „Едвард Кардељ“, макар на прелиставање стрипова у оним џиновским „Политикиним забавницима“, тврдо укориченим и наслаганим на крају пулта у дечјем одељењу као грађевински материјал неког будућег храма знања.
Или бар рибарске бајте на усамљеној стени изнад Зеленике, коју и Дрином зовемо.
И, немојмо занемарити, пријатељи моји, књиге купљене на метар преко фирме. Кад се разгрну Кронини и Зилахији, и добро повезане Шекспирове драме могле су се наћи у тамнијем делу регала боје чоколаде с љешњацима.
5.
Кад је Васко Попа опевавао усамљену вучју штенад, били они у чопору или отворено сами, писао је о прамајци Султани, која му је давала сирово месо да једе и говорила му да ће му очи светлети у мраку. Мали Васко, или неки други самотњак, пео се на крушку ноћу и завијао, али очи му нису светлеле.
Песник је закључио да још није прави мрак.
Кад смо тумарали, пријатељи моји, не схватајући ни разлику између лепиња изван загарантоване цене, изван оног дела џепарца преосталог после наливања у Промаји, на Скалинама или „Нади Матић“, да се трезно у диско не оде, стигла је из северних, хладних и усамљених крајева она реченица о моћи и ноћи. Чини ми се у „Студенту“, чије су подобне редакције смењиване и за мање ствари; тако је Универзитетска конференција сејала дисиденте као семе будуће опозиције с чланским картама СКЈ.
Шта ти је утеха.
Предности ноћних занимација и слобода порока брзо су нестајале или постајале незанимљиве.
Само су моћ, којој смо се подсмевали, и мрак, који нам, изгледа, више није савезник, остали.
Тако да аутор поменутог усклика може сматрати да је добио кеца к’о врата, за крај, заведеног у дневнику, електронски и у пепелу изгорелих књига.
6.
Хладни север, ватра и пепео…
Онемогућено спаљивање, због силних кечева и нула дигитализације, није проблематично због једнократног грејања. Кад год су авангарде и морално надмоћни њиштали око ватри од књига (и стрипова!), у питању је био ритуал. Симбол. Магија.
Никад пуко уништење и спречавање да дође до руку и ума неке танане душице, осетљиве на прочитано.
Воло бих да спаљивања не буде, али биће; ако буде, волео бих да буду обављена по пропису, као плоче Битлса у USofA, или онај шунд од Астерикса у Крагујевцу.
Ако укинемо ритуале, чак и при покушају уништења, стварно ће остати само скуп папир умрљан бојом у којој одавно нема олова и шкодљивих испарења, ни мириса по којима књигу тек пристиглу из штампарије памтимо.
Без чаролије, потпуно је свеједно.
7.
Ходајте, пријатељи мој, све са несваривом пљескавицом у стомаку, између накрцаних штандова Сајма, макар то било халом 4, галеријом и поред ужичких издавача.
Скупљајте бесплатне каталоге, брошуре и лифлете с обећањима попуста; и то у срцу књигољупца на кљигу личи.
Ако сте у прилици, поступите назадно и реакционарно: обрадујте себе или неког ко уме да буде обрадован. Књигом.
Ако нисте, ако немате ни кинте за духовну надградњу, отворите се и прострите све хале сајма, све штандове и тезге пред особу икс и реците:
„Бирај шта хоћеш, цена није важна; ионако ти не могу купити.“
(Ужичка недеља 969)
