LIDERI SAMI SEBI
Nekim slučajem zakačih večeras par minuta, nekada su ga zvali Gnevnik, sada bi se pre mogao nazvati Snevnikom, kad tamo ona spikerka koju, kad vidiš, automatski umreš od dosade, ovoga puta sa upadljivo narandžastom kosom (ili je meni televizor pokvaren), i reče, ni manje, ni više, nego da je Srbija lider u reformama. Naravno, tu spektakularnu izjavu završila je rečima da je to rekao onaj veseljak Sertić, valjda ministar privrede… Srbija lider… Prosto je zapanjujuće kako se lupeta po televizijama. Gde je to Srbija lider? U odnosu na koga je lider? U odnosu na Mađarsku? Bugarsku? Rumuniju? Pa ove tri susedne zemlje su svetlosnim godinama ispred Srbije… Hrvatsku? Makedoniju? Crnu Goru? Čak su i one daleko odmakle… Srbija, eventualno može biti ispred Bosne i Hercegovine, iako statistike govore drugačije, tako da je ova izjava apsolutna besmislica. Pa, i u svetskim relacijama, eventualno, mogli bi da se upoređujemo sa Korejom, Severnom, i tako još nekom egzotičnom, zabačenom državom… I hajde, ako ministar priča besmislice, u pitanju je puka predizborna propaganda, ali da to ona sa narandžastom kosom i bezizražajnim licem, ponovi u Dnevniku, od reči, do reči, ničim izazvana, e, to je već za ozbiljnu dijagnozu.
Opet, pomislih, možda nisam dobro čuo, pa potražih izjavu po internetu, kad tamo, ima je, i to u još dopunjenijem obliku – Srbija je lider u strukturnim reformama… Strukturnim reformama… Cirkus! Doduše, ko će znati šta je pjesnik hteo da kaže, možda gospodin pod tim strukturnim reformama podrazumeva besomučno trpanje partijskog kadra u javna preduzeća, onda zaista jesmo lider. Sasvim sigurno lider čitavog Novog sveta. Bez premca!
Utekoh ja od ove sa narandžastom kosom dalje, pa pravo nabasah na drugi kanal, kad tamo, večernje skupštinsko zasedanje, a na dnevnom redu zakon o javnim preduzećima! Odmah mi postade jasno čemu ove Sertićeve liderske bajke – trebalo je ovu besmislicu da upakuje u predizbornu oblandu, pa, kako vole Srbi, barem oni procenjuju, da budu lideri, hajde da koristimo tu reč u svakoj prilici, bez obzira što je lišena bilo kakvog smisla i sadržaja.
I eto, odmah mi bi lakše kada saznah da smo lideri u strukturnim reformama… Sad mogu i da trpim onih 50 partijskih i rodbinskih uposlenika na gradskom bazenu na Carini, ta je žrtva učinjena da bi bili lideri, od Južne, pa sve do Zapadne Morave, a delom i do Drine, pa čak i do Save i Dunava, da ne umanjujem takvo krucijalno postignuće…. Ako ste se upitali da li sam prolupao u poslednjih nekoliko rečenica, što sam ja lošiji od Sertića, imam i ja pravo da se razmahnem rečima…. Uzmeš šaku reči, što glamuroznijih, pa ubaciš posle svaka dva-tri veznika, sam smisao i nije bitan, ionako polovina glasačkog tela ništa ne razume, a drugu ništa ne zanima….
Tako ošamućen, nastavih dalje po kanalima, kad tamo neki Tenis, neko će reći Teniz, koji najvoli srpske ćevape, baš ih je sinoć jeo, hoće da tovi nekoliko miliona svinja u Srbiji…. Izgleda da je baš zbog tih svinja onaj bodri momak, koji je vodio emisiju o poljoprivredi, proteran sa preminule B92 stanice. Njemu nemačka prasad dođoše već sad glave, a srpski seljaci će, sva je prilika, nagraisati na leto, ako i ovo nije još jedna od predizbornih liderskih bajki… Ipak, doš’o čovek, jeo srpske ćevape, mora da je stvar ozbiljna… Moram priznati da mi se ideja sa milionima prasadi sviđa, jer bi to bila, kako se kaže, tačka na i, ili šlag na torti, jer Srbija odavno podseća na Orvelovu Životinjsku farmu, za kompletnu sliku baš fali kojih par miliona svinja. Konja i magaraca imamo u izobilju…
I tako, dok Vučić gosti Nemce srpskim ćevapima, mi ovde u Užicu udarili po Rusima… Nema labavo, po hitnom postupku otvorismo kancelariju za saradnju sa pravoslavnom braćom, tako da će biznis procveti… Doduše, ima zlobnika koji kažu, a šta će nam kancelarija, pored žive privredne komore, ali to su, što se moderno kaže, hejteri, koga briga šta oni misle… Naravno, nisu baćuške blesave, a ni gradska vlast, kako čujem, troškovi kancelarije će, za početak (verovatno i za kraj), pasti na gradski budžet, tačnije, na nas poreske obveznike. Što bi se reklo, kao i uvek, ne košta njih ništa da tuđom alatkom gloginje mlate, a i lepo legne za izbore… Eh, a kako je tek zaigralo srce junačko kod pojedinaca, kada su videli rusku zastavu, braću Ruse, balalajku… Bilo je i suza radosnica… Nas i predizbornih Rusa, šesto šezdeset miliona… Barem… Iskreno, bojim se da naša lokalna vlast, kad vidi kako im dobro od ruke ide, o tuđem trošku, otvaranje kancelarija, da ne krenu sa finskom, švajcarskom ili barem norveškom saradnjom… Srbin, posle pravoslavne braće, najvoli ove socijalističke, barem u njihovim glavama, države, pa nije teško zamisliti da im i takve fatamorgane ne padnu na pamet… Uostalom, k’o da gledam, kineska kancelarija samo što nije, nego niko od njihove dece i šire rodbine ne uči kineski, pa za kancelarijom, barem za sada, nema neke preke potrebe…
Šta će, moraju deca negde da rade, a na gradskom bazenu i u Narodnoj banci već su prilično popunjena mesta i sve dodatne stolice, neće valjda da se zlopate kod nekog privatnika… Uostalom, opšte je poznato da naši Drugovi ne mogu donositi važne odluke i žrtvovati se u naše ime, a da nemaju mir u kući…
Ne znam, možda sam omatorio, pa ne kapiram nove trendove, ali mi se čini, ova srpska cirkuska vrteška sve više ubrzava i samo je pitanje vremena kada će pući i razleteti se na sve strane… Naprosto, ovakva količina budalaština na jednom mestu teško je zamisliva i još manje objašnjiva i drugačiji kraj ne mogu da zamislim. Evo, idu izbori, i svakim danom se sve više čudim kako pojedine ljude nije sramota da se ponovo kandiduju. Hiljadu godina nas jašu, sve su oko sebe upropastili, a i dalje, puni sebe, pričaju bajke, iako su do sada stotinama puta pokazali svu svoju nesposobnost. Ima li granice njihovom nemoralu? Pri tom mislim i na ove u lokalu, i na republičkom nivou. Prosto je neshvatljivo kako ne vide da su dojadili i da moraju nestati iz našeg vidokruga, pa makar i u nezasluženu penziju. Možda patetično zvuči, ali ova zemlja vapije za novim ljudima i novim programima, drndanje jedne iste vune više nikome nije zanimljivo…
Biće da prisustvujemo poslednjim trzajima starog režima, koji opstaje jer se svi i dalje grčevito drže prošlosti, ali, čak i najzagriženijima, postaje očigledno da se moraju primenjivati novi lekovi za našu bolest, jer nas je stara terapija dovela do krajnjih granica izdržljivosti.
Ovako više ne mere…
Tu nam ni šesto šezdeset miliona Rusa ne može pomoći… Ni osamnaest milijardi Kineza…
Sami samciti moramo doći sebi.
Ili nas neće biti.
Dušan Đurović
