ЛИДЕРИ САМИ СЕБИ
Неким случајем закачих вечерас пар минута, некада су га звали Гневник, сада би се пре могао назвати Сневником, кад тамо она спикерка коју, кад видиш, аутоматски умреш од досаде, овога пута са упадљиво наранџастом косом (или је мени телевизор покварен), и рече, ни мање, ни више, него да је Србија лидер у реформама. Наравно, ту спектакуларну изјаву завршила је речима да је то рекао онај весељак Сертић, ваљда министар привреде… Србија лидер… Просто је запањујуће како се лупета по телевизијама. Где је то Србија лидер? У односу на кога је лидер? У односу на Мађарску? Бугарску? Румунију? Па ове три суседне земље су светлосним годинама испред Србије… Хрватску? Македонију? Црну Гору? Чак су и оне далеко одмакле… Србија, евентуално може бити испред Босне и Херцеговине, иако статистике говоре другачије, тако да је ова изјава апсолутна бесмислица. Па, и у светским релацијама, евентуално, могли би да се упоређујемо са Корејом, Северном, и тако још неком егзотичном, забаченом државом… И хајде, ако министар прича бесмислице, у питању је пука предизборна пропаганда, али да то она са наранџастом косом и безизражајним лицем, понови у Дневнику, од речи, до речи, ничим изазвана, е, то је већ за озбиљну дијагнозу.
Опет, помислих, можда нисам добро чуо, па потражих изјаву по интернету, кад тамо, има је, и то у још допуњенијем облику – Србија је лидер у структурним реформама… Структурним реформама… Циркус! Додуше, ко ће знати шта је пјесник хтео да каже, можда господин под тим структурним реформама подразумева бесомучно трпање партијског кадра у јавна предузећа, онда заиста јесмо лидер. Сасвим сигурно лидер читавог Новог света. Без премца!
Утекох ја од ове са наранџастом косом даље, па право набасах на други канал, кад тамо, вечерње скупштинско заседање, а на дневном реду закон о јавним предузећима! Одмах ми постаде јасно чему ове Сертићеве лидерске бајке – требало је ову бесмислицу да упакује у предизборну обланду, па, како воле Срби, барем они процењују, да буду лидери, хајде да користимо ту реч у свакој прилици, без обзира што је лишена било каквог смисла и садржаја.
И ето, одмах ми би лакше када сазнах да смо лидери у структурним реформама… Сад могу и да трпим оних 50 партијских и родбинских упосленика на градском базену на Царини, та је жртва учињена да би били лидери, од Јужне, па све до Западне Мораве, а делом и до Дрине, па чак и до Саве и Дунава, да не умањујем такво круцијално постигнуће…. Ако сте се упитали да ли сам пролупао у последњих неколико реченица, што сам ја лошији од Сертића, имам и ја право да се размахнем речима…. Узмеш шаку речи, што гламурознијих, па убациш после свака два-три везника, сам смисао и није битан, ионако половина гласачког тела ништа не разуме, а другу ништа не занима….
Тако ошамућен, наставих даље по каналима, кад тамо неки Тенис, неко ће рећи Тениз, који најволи српске ћевапе, баш их је синоћ јео, хоће да тови неколико милиона свиња у Србији…. Изгледа да је баш због тих свиња онај бодри момак, који је водио емисију о пољопривреди, протеран са преминуле Б92 станице. Њему немачка прасад дођоше већ сад главе, а српски сељаци ће, сва је прилика, награисати на лето, ако и ово није још једна од предизборних лидерских бајки… Ипак, дош’о човек, јео српске ћевапе, мора да је ствар озбиљна… Морам признати да ми се идеја са милионима прасади свиђа, јер би то била, како се каже, тачка на и, или шлаг на торти, јер Србија одавно подсећа на Орвелову Животињску фарму, за комплетну слику баш фали којих пар милиона свиња. Коња и магараца имамо у изобиљу…
И тако, док Вучић гости Немце српским ћевапима, ми овде у Ужицу ударили по Русима… Нема лабаво, по хитном поступку отворисмо канцеларију за сарадњу са православном браћом, тако да ће бизнис процвети… Додуше, има злобника који кажу, а шта ће нам канцеларија, поред живе привредне коморе, али то су, што се модерно каже, хејтери, кога брига шта они мисле… Наравно, нису баћушке блесаве, а ни градска власт, како чујем, трошкови канцеларије ће, за почетак (вероватно и за крај), пасти на градски буџет, тачније, на нас пореске обвезнике. Што би се рекло, као и увек, не кошта њих ништа да туђом алатком глогиње млате, а и лепо легне за изборе… Ех, а како је тек заиграло срце јуначко код појединаца, када су видели руску заставу, браћу Русе, балалајку… Било је и суза радосница… Нас и предизборних Руса, шесто шездесет милиона… Барем… Искрено, бојим се да наша локална власт, кад види како им добро од руке иде, о туђем трошку, отварање канцеларија, да не крену са финском, швајцарском или барем норвешком сарадњом… Србин, после православне браће, најволи ове социјалистичке, барем у њиховим главама, државе, па није тешко замислити да им и такве фатаморгане не падну на памет… Уосталом, к’о да гледам, кинеска канцеларија само што није, него нико од њихове деце и шире родбине не учи кинески, па за канцеларијом, барем за сада, нема неке преке потребе…
Шта ће, морају деца негде да раде, а на градском базену и у Народној банци већ су прилично попуњена места и све додатне столице, неће ваљда да се злопате код неког приватника… Уосталом, опште је познато да наши Другови не могу доносити важне одлуке и жртвовати се у наше име, а да немају мир у кући…
Не знам, можда сам оматорио, па не капирам нове трендове, али ми се чини, ова српска циркуска вртешка све више убрзава и само је питање времена када ће пући и разлетети се на све стране… Напросто, оваква количина будалаштина на једном месту тешко је замислива и још мање објашњива и другачији крај не могу да замислим. Ево, иду избори, и сваким даном се све више чудим како поједине људе није срамота да се поново кандидују. Хиљаду година нас јашу, све су око себе упропастили, а и даље, пуни себе, причају бајке, иако су до сада стотинама пута показали сву своју неспособност. Има ли границе њиховом неморалу? При том мислим и на ове у локалу, и на републичком нивоу. Просто је несхватљиво како не виде да су дојадили и да морају нестати из нашег видокруга, па макар и у незаслужену пензију. Можда патетично звучи, али ова земља вапије за новим људима и новим програмима, дрндање једне исте вуне више никоме није занимљиво…
Биће да присуствујемо последњим трзајима старог режима, који опстаје јер се сви и даље грчевито држе прошлости, али, чак и најзагриженијима, постаје очигледно да се морају примењивати нови лекови за нашу болест, јер нас је стара терапија довела до крајњих граница издржљивости.
Овако више не мере…
Ту нам ни шесто шездесет милиона Руса не може помоћи… Ни осамнаест милијарди Кинеза…
Сами самцити морамо доћи себи.
Или нас неће бити.
Душан Ђуровић
