RUŽICA STOJANOVIĆ, PREDUZETNIK
Mlada devojka Ružica Stojanović, koja je rođena u porodici vrednih pršutara u Mačkatu, vredno posluje na užičkoj pijaci prodavajući suhomesnate đakonije, ali i kod kuće, praveći te iste „poslastice“.
Svakog ranog jutra u desnom uglu zatvorenog dela užičke pijace, iza frižidera, okružena gomilom razne pršute i drugih suvih mesnih proizvoda, Ružica se sprema za novi radni dan.
Sama je krenula u ovaj posao, a pomažu joj otac i čiča. Iako je bila odličan đak u osnovnoj školi, pa i u srednjoj Ekonomskoj školi u Užicu, sa završenim studijama ekonomije na Mega trendu, ova mlada devojka se odlučila da ostane u Mačkatu i nastavi tradiciju koju je pre osam decenija započeo njen deda.
– Ceo život sam u ovom poslu. Još kao mala, kada sam imala pet-šest godina, pomagala sam dedi, tati i čiči. Sa tatom sam od petog razreda išla na pijac u Prijepolje i prodavali naše proizvode. Išla sam sa njima i na stočne pijace. Sve mi je to bilo jako zanimljivo, a i danas isto tako. Kada sam upisala fakultet, uporedo sam odlučila da ovde na pijaci u Užicu zakupim tezgu i krenula da radim sama. Do tada nismo radili u Užicu – rekla je Ružica.
Ranije su joj pomagale sestre, ali sada svaka je otišla svojim putem – jedna se udala, a dve su na fakultetima. Ipak, u kući i dalje radi sa ocem i čičom.
– Svi u kući zajedno radimo. Imamo našu stoku, gajimo više svinja, krave zbog mleka. Stoku nabavljamo na stočnim pijacama, uglavnom u valjevskoj Mionici i Pašinoj ravni. Idemo jednom mesečno, a mesečno koljemo troje do četvoro govedi i oko 15 svinja – kaže Ružica.
Posao nije nimalo lak, naročito za devojku koja želi da sve bude vrhunski odrađeno.
– Nekada je moj deda terao meso u „Mesar“ u Užice, a posle i čiča, pa ja krenem sa njima i budem sva srećna. Volim sve ovo da radim i ljubav prema tom poslu je presudila da ostanem u Mačkatu. Jeste naporno, treba dosta rada truda – kaže naša sagovornica.
Dve tezge, u Užicu i Prijepolju dovoljne su Stojanovićima, jer mnogo mušterija dolazi kući da kupuje robu, a i dosta se paketima šalje širom Srbije.
– Godišnje možda proizvedemo oko tonu, tonu i po goveđe pršute i oko 4 tone kobasice. To je za našu zanatsku radnju taman. Ne radimo na veliko, jer je sve ovo prva klasa i ne možemo da se uklopimo sa cenom – kazala je ova mlada preduzetnica.
Kaže da je za goveđu pršutu najbitnije da se pravilno usoli.
– Da bi dobili jedno dobro parče goveđe pršute, prvo mora da bude dobro goveče, da bude kilaže od 800 do 900 kilograma, a da se onda lepo odvoji meso. Onda je najbitnije da se lepo usoli, a potom rasoli, da stoji dovoljno u salumuri, a to je idelano od 7 do 10 dana. Potom se stavlja da se suši, od 15 do mesec dana, sve zavisi koliko je parče. Dakle, da bi se dobila kvalitetna pršuta, potrebno je do dva meseca. Možda može i brže, ali to više nije to. Inače, kada je pršuta neslana, ona bude malo mekanija, a preslana pršuta ne valja nikome. Bolje je da bude malo mekanija, nego da bude presušena – objasnila je Ružica.
Ružica je predsednica Udruženja pršutara, ali kaže da nije zadovoljna radom tog udruženja.
– Osnovani smo pre dve godine sa ciljem da se geografski zaštite naši proizvodi i da rešavamo naše probleme. Međutim, retko se sastajemo, jer kada treba da to uradimo, mnogi kažu da nemaju vremena za te sastanke. U ovom našem cilju znatno nam pomaže Eko agrar iz Čajetine – kazala je Ružica.
Ružica je uvela HASAP standarde, čak je i komšije zovu da se s njom posavetuju o primeni tih standarda. Ima i kancelariju u domaćinstvu i tu sa starijima organizuje i vodi poslove. I pored ogromnog posla koji ima, Ružica stigne da prati sve trendove mladih.
Zvezdana Gligorijević
