Наставила дедину традицију

- Када сам уписала факултет, упоредо сам одлучила да овде на пијаци у Ужицу закупим тезгу и кренула да радим сама -

РУЖИЦА СТОЈАНОВИЋ, ПРЕДУЗЕТНИК
Млада девојка Ружица Стојановић, која је рођена у породици вредних пршутара у Мачкату, вредно послује на ужичкој пијаци продавајући сухомеснате ђаконије, али и код куће, правећи те исте „посластице“.
Сваког раног јутра у десном углу затвореног дела ужичке пијаце, иза фрижидера, окружена гомилом разне пршуте и других сувих месних производа, Ружица се спрема за нови радни дан.
Сама је кренула у овај посао, а помажу јој отац и чича. Иако је била одличан ђак у основној школи, па и у средњој Економској школи у Ужицу, са завршеним студијама економије на Мега тренду, ова млада девојка се одлучила да остане у Мачкату и настави традицију коју је пре осам деценија започео њен деда.
– Цео живот сам у овом послу. Још као мала, када сам имала пет-шест година, помагала сам деди, тати и чичи. Са татом сам од петог разреда ишла на пијац у Пријепоље и продавали наше производе. Ишла сам са њима и на сточне пијаце. Све ми је то било јако занимљиво, а и данас исто тако. Када сам уписала факултет, упоредо сам одлучила да овде на пијаци у Ужицу закупим тезгу и кренула да радим сама. До тада нисмо радили у Ужицу – рекла је Ружица.
Раније су јој помагале сестре, али сада свака је отишла својим путем – једна се удала, а две су на факултетима. Ипак, у кући и даље ради са оцем и чичом.
– Сви у кући заједно радимо. Имамо нашу стоку, гајимо више свиња, краве због млека. Стоку набављамо на сточним пијацама, углавном у ваљевској Мионици и Пашиној равни. Идемо једном месечно, а месечно кољемо троје до четворо говеди и око 15 свиња – каже Ружица.
Посао није нимало лак, нарочито за девојку која жели да све буде врхунски одрађено.
– Некада је мој деда терао месо у „Месар“ у Ужице, а после и чича, па ја кренем са њима и будем сва срећна. Волим све ово да радим и љубав према том послу је пресудила да останем у Мачкату. Јесте напорно, треба доста рада труда – каже наша саговорница.
Две тезге, у Ужицу и Пријепољу довољне су Стојановићима, јер много муштерија долази кући да купује робу, а и доста се пакетима шаље широм Србије.
– Годишње можда произведемо око тону, тону и по говеђе пршуте и око 4 тоне кобасице. То је за нашу занатску радњу таман. Не радимо на велико, јер је све ово прва класа и не можемо да се уклопимо са ценом – казала је ова млада предузетница.
Каже да је за говеђу пршуту најбитније да се правилно усоли.
– Да би добили једно добро парче говеђе пршуте, прво мора да буде добро говече, да буде килаже од 800 до 900 килограма, а да се онда лепо одвоји месо. Онда је најбитније да се лепо усоли, а потом расоли, да стоји довољно у салумури, а то је иделано од 7 до 10 дана. Потом се ставља да се суши, од 15 до месец дана, све зависи колико је парче. Дакле, да би се добила квалитетна пршута, потребно је до два месеца. Можда може и брже, али то више није то. Иначе, када је пршута неслана, она буде мало меканија, а преслана пршута не ваља никоме. Боље је да буде мало меканија, него да буде пресушена – објаснила је Ружица.
Ружица је председница Удружења пршутара, али каже да није задовољна радом тог удружења.
– Основани смо пре две године са циљем да се географски заштите наши производи и да решaвамо наше проблеме. Међутим, ретко се састајемо, јер када треба да то урадимо, многи кажу да немају времена за те састанке. У овом нашем циљу знатно нам помаже Еко аграр из Чајетине – казала је Ружица.
Ружица је увела ХАСАП стандарде, чак је и комшије зову да се с њом посаветују о примени тих стандарда. Има и канцеларију у домаћинству и ту са старијима организује и води послове. И поред огромног посла који има, Ружица стигне да прати све трендове младих.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.