SAŠA KOCIĆ KOCE – PEVAČ I UČESNIK „PINKOVIH ZVEZDA“
Saša Kocić Koce muzikom se bavi već 22 godina, a nastupao je na mnogim koncertima, klubovima, lokalima, diskotekama, festivalima, a mnogi ga pamte po učešću i u „Pinkovim zvezdama“. Talenat i volju za bavljenjem muzikom je nasledio od oca Branislava Kocića, poznatijeg kao Kocka, koji je svirao gitaru i uglavnom rok muziku, da bi pred kraj karijere ušao u komercijalne vode.
– Danas otac voli da zasvira za svoj groš. A ja sam sa muzikom krenuo vrlo rano. Već sa nekih 12 godina, moj školski drug i ja, počeli smo da sviramo i nastupali smo vrlo profesionalno. Svirali smo popularnu muziku, ljudi su slušali i bili smo omiljeni u krugu ljudi koji su dolazili na naše svirke. Obično su to bili rođendani kod naših drugara. On je posle napustio, a ja sam nastavio da se bavim muzikom. Sa 15 godina sam ušao ozbiljnije u taj posao i nikada nisam prekidao da se njime bavim. Imao sam dosta saradnika, ne samo kroz bendove, već i druge afirmisane muzičare sa kojima sam radio. Imali smo stalne svirke i nastupe, i dosta je ljudi sada poznato, kao na primer Željko Vasić, sa kojim sam i danas u kontaktu, a neki su prestali da se bave ovim poslom – rekao je Saša.
Sve do 1997. godine Saša je svirao klavijaturu, i nije mu padalo na pamet da peva. Ipak, igrom sudbine, kako kaže, zbog jednog nejavljanja na telefon njegovog kolege, on je zapevao.
– Do 1997. godine svirao sam po Zlatiboru i okolini, ali ne u Užicu. Dobio sam poziv za svirku u jednom klubu, koja je bila vrlo važna za mene. Na tu svirku sam došao na molbu jednog mog kolege, da ga zamenim. Trebalo je da nastupam sa jednim pevačem. Do tada me nikada nije zanimalo da pevam. Ali, te večeri, a tada nije bilo mobilnih telefona, zvao sam pevača, ali se niko nije javljao. Dođe 10 sati uveče, a ja sam morao da počnem da sviram u klubu koji je bio prepun ljudi. Morao sam da stavim mikrofon i počeo sam da pevam. Sreća je bila da je sveska sa pesmama od tog pevača ostala kod mene. I tada sam počeo da pevam. Posle sat vremena su me pitali zašto nikad ne pevam, a ja kažem da nisam pevač, da sam klavijaturista. Onda su mi rekli da treba sam da radim, da pevam. I kada sam došao kući razmišljao sam kako je sve dobro prošlo, nisam osetio da je neko bio nezadovoljan. Da se taj pevač javio na telefon, danas ne bih pevao, već bih bio član nekog benda. Tri godine pre toga nisam ni postavljao mikrofon ispred sebe i to mi je bio prvi celovečernji nastup i to sam – seća se Koce.
Iako je imao mogućnosti da pokuša i ranije da se afirmiše, on se ipak opredelio da bude neka sredina. Kaže da nije voleo da se previše eksponira u medijima, na televiziji, ali to nije značilo da se ne bavi profesionalno muzikom. Pojavio se na jednom festivalu u Sarajevu pre 15 godina, osvojio je prvu nagradu za najbolji aranžman, ali posle toga, i ako su ga zvali više puta, nije išao, jer kako kaže, nije hteo da svoj mir žrtvuje zarad neke popularnosti.
– Nije mi bilo neophodno, a i danas je isto tako. S vremena na vreme se pojavim na nekim takmičenjima i nastupim na nekim velikim koncertima – rekao je Koce.
Za svoj najveći uspeh smatra učešće na Cecinom koncertu, kada je pevao pred oko 40.000 ljudi, i to kao specijalni gost.
– To je poseban osećaj, kada možeš da se predstaviš pred tolikim brojem ljudi. Taj koncert je bio Zlatiboru. Već sam dobio poziv da učestvujem na njenom koncertu u Vrnjačkoj banji sa svojom ekipom – dodao je naš sagovornik.
Bez učitelja pevanja i sviranja, Saša je uspeo, zbog karakteričnog glasa i načina pevanja, u muzičkim vodama uspešno traje već 22 godine.
– Sve sam stekao isključivo radom, bez mentora, niti nekog da me uputi. Možda je to dobro, a neko misli da je loše. Dobro je što čovek izgradi svoj stil. Neke muzičare nazivam svojim učiteljima, jer sam pratio njihov rad i sve što je dobro iskoristio, a sve što sam loše viđao na estradi, izbegavao sam i odbacivao. Izgradio sam sebe kao posebnog pevača i kao posebnu ličnost. Nisam išao u muzičku školu, ali mislim da to nije važno, čim 22 godine trajem. Možda to nije savršeno, ali je okej, to se dobro pokazalo. Kroz ove godine imao sam neverovatan broj nastupa – rekao je Koce.
On kaže da su im „Pinkove zvezde“ donele neku popularnost, mada nisu mnogo uticale na broj nastupa.
– Pre „Pinka“ svi smo imali dosta nastupa, baš kao i sada. Samo, sada je mnogo lakše da neko sazna nešto o nama, dovoljno je da pogleda Jutjub.
On to ne kaže bez razloga, jer bi, kako je rekao, mogao ući u Ginisovu knjigu rekorda po broju neprekidno izvedenih nastupa.
– Pet i po godina svirao sam i pevao neprekidno svakog dana. Mislim da niko nije toliko radio u celoj svojoj karijeri i zato to zovem Ginisovim rekordom. Ono što sam najbolje u životu iskoristio to je Zlatibor i to na nabolji mogući način. Tu sam se afirmisao, u zlatiborskim klubovima, tu sam izgradio sebe, svoj imidž, naučio da radim. Ove godine je punih 17 godina kako neprekidno sviram na Zlatiboru, svakog vikenda sam tu i imam svoju publiku koja dolazi. Za tih 17 godina se promenilo mnogo generacija i već vidim da dolaze neki mlađi ljudi, deca onih koji su dolazili 1999. godine. Zlatibor je turističko mesto gde dolazi mnogo ljudi i zato imam priliku da me mnogi čuju i vide, a neki i zapamte. Bitan je samo rad i da svoju pozitivnu energiju prenesem na publiku – rekao je Saša.
Ono po čemu će široj javnosti sigurno ostati upamćen je njegovo učešće u „Pinkovim zvezdama“.
– Tokom 2014. i 2015. godine, zajedno sa kolegama iz Užica, učestvovao sam u „Pinkovim zvezdama“. Mi smo obeležili taj šou, jer nas je bilo desetak iz Užica. Ostavili smo poseban utisak i na samu produkciju, na gledaoce i nadam se da su Užičani bili zadovoljni i ponosni našim nastupima. Imali smo jednog super finalistu, u jakoj konkurenciji od 420 pevača, koji se profesionalno bave muzikom u svom gradu. Imamo i kolege, koje smo prisvojili, kao što su kolege iz Priboja i iz Prijepolja, koji su zajedno sa nama nastupali i užička publika zna za njih. „Pinkove zvezde“ su nam donele dosta prijateljstva i poznanstva sa drugim muzičarima, sa kojima se možda nikada ne bi ni upoznali, ni sreli. Imali smo zajedničke nastupe i dosta održanih humanitarnih koncerata i obišli dosta gradova. Ni sam ne znam na koliko sam koncerata učestvovao – rekao je Koce.
Posebno mu je drago što su on i njegove kolege začetnici nečeg novog u Srbiji, a to su humanitarni koncerti.
– Koncerti su bili naša lična organizacija, a sav novac je išao u humanitarne svrhe, dok smo mi pokrivali naše troškove. Posebno mi je drago što smo pokrenuli neke nove ljude iz drugih gradova, da to isto rade. Ipak, više sam za to da se koncerti održavaju u jesen i u proleće, jer su ljudi tada u gradu. Zato će na jesen biti još koncerata u humanitarne svrhe. Na svakom tom koncertu se pojavljuje neko sa strane, iz drugog grada, koga smo upoznali na tom takmičenju. Probudili smo taj osećaj da treba nekome da nešto pomognemo, da neko ima vajde od naše muzike – rekao je Koce.
Godinima je od prijatelja slušao sugestije i savete da snimi album ili neku pesmu, a istovremeno se pojavilo dosta muzičkih rijalitija.
– Mnogi su isplivali i postali zvezde iz tih šou programa, a neki ljudi su i zaboravljeni. Nastup na tim takmičenjima je mač sa dve oštrice. Bio sam protivnik toga i smatrao sam da postoje drugi načini da se ispliva iz anonimnosti. Međutim, to nije jednostavno, kao što ljudi misle, jer treba dosta novca, pa i mnogi poznati pevači snime jednu pesmu godišnje, retko ko izda ceo album. Kada je reč o tim tv takmičenjima, uvek sam se držao sa strane, ali je bilo onih koji su stalno govorili da se prijavim. Onda su došle „Pinkove zvezde“ kao prvi serijal i bilo je zanimljivo biti učesnik u nečem prvom. To je bilo nepoznato za nas, jer su važila druga pravila u odnosu na druge šou programe. Onda sam pitao svog kolegu, koji mi je rekao da se obavezno pojavim, jer će u mom CV-iju pisati da sam učestvovao i da vredi imati neko takmičenje. Rekao mi je da to iskustvo više – ispričao je Koce o svojoj odluci da se prijavi za učešće u „Pinkovim zvezdama“ i dodao je da u životu nikada nije imao tremu, ali kada je imao prvo snimanje u „Pinkovim zvezdama“ imao je čudan osećaj.
– Osetio sam da nisam baš na svom terenu. Pred sam nastup, osvrnem se oko sebe i vidim 19 ljudi koji se ponašaju i osećaju kao da im je to od životnog značaja, svi su pod tremom, svi se nešto raspevavaju… Ali ja ne, nisam imao tremu. Jedino me brinulo da li će moje društvo, koje je bilo moja podrška, stići na vreme. Pre kamera, iza zavese stoje dvoje ljudi, koji rade u organizaciji i obično služe da razbiju tremu pevača. Stojim tu i očekujem da izađem, jer je bila tehnička pauza od tri minuta. Ta devojka mi kaže da se opustim, a ja joj odgovorim da nemam tremu i da sam spreman, da se 22 godine spremam za ovo. Izašao sam i pevam, ali i dalje imam čudan osećaj. Posle sam imao komentar od žirija da sam imao hladno pevanje i to je bio komentar na mestu. Nisam mogao da probudim emociju. Nisam imao presiju od žirija, jer volim da nastupam pred ljudima koji su napravili karijere i baš umem pred njima da se predstavim. Na mojim nastupima bilo je dosta poznatih pevača svih ovih godina. I stvarno ne znam kako sam tako hladno pevao. Ta moja prva pesma je bila narodna, a Ceca mi je rekla da sam više za zabavne pesme. I kao drugu pesmu sam otpevao ekstremnu tešku pesmu od Tonija Cetinskog, „Umirem“. I tada sam osetio neku snagu i posebnu energiju. Hteo sam sebe da zadovoljim sa pevanjem. Prošao sam dalje i posle je sve išlo svojim tokom. Posle tog mog prvog nastupa, svi koji me poznaju, rekli su mi da to nisam bio ja. Onda je došlo snimanje Novogodišnjeg programa na „Pink“ televiziji i izveo sam pesmu od Saše Matića „Ruzmarin“. Tada sam bio u nekom svečanom odelu sa leptir mašnom i to mi se posebno dopalo. Učestvovalo je 350 pevača i tu sam već bio svom na svome. To je odlično iskustvo i sada savetujem ove mlađe pevače da okuse i to, i da vide da li im treba karijera ili ne. Ništa izgubiti neće, naprotiv, svi su dobili nešto, bar postali poznati, gledalo ih dva miliona ljudi – opisao je Koce svoje učešće u „Pinkovim zvezdama“ i objasnio da bi se jedna emisija snimila, postoje tri do četiri probe i da mnogi u toku tih proba izgube energiju.
– Probe se rade u karantin hotelu, a tehnička proba u studiju. Onda kreće emisija. Prvo pevanje na probi svi su najbolji, ali većina izgubi energiju. Ja ću uvek imati snage za te dve pesme u nastupu. Koliko god da sam umoran, vrati mi se u glavi da volim ovaj posao. Možda se ponovo pojavim u nekom šou ili na nekom festivalu. Smeta mi to što takmičenje traje cele godine i oduzima dosta vremena, dok festival traje jedan dan. Ipak, pojavio bih se ponovo u tom nekom muzičkom šou. Voleo bih da prođem kroz tu organizaciju ponovo, zbog druženja sa tim ljudima i novim poznanastvima. Sve mi je to donelo dosta neke pozitivne energije i pokrenuli su me. Znam sigurno da sam od pre dve godina sada bolji deset puta, jer sam uvideo sve svoje greške i mislim da bi sada sasvim bolje bilo – rekao je Koce.
On priznaje da mu više leži da peva zabavnu muzika, mada on deli muziku na domaću i stranu.
– Narodna muzika se češće svira na nastupima, ali ne bežim od svog stila, bez obzira da li je nešto komercijalno ili ne. I tako će uvek biti, sviraću i pevaću za publiku, ali i za sebe. Ima pesama koje stvarno volim da pevam, čak i pevam neke pesme koje su nepoznate i neobjavljene, a napisali su ih moji prijatelji. Publici je zanimljivo da ih čuje, a oni koji dolaze često, već ih znaju. Moj repertoar je 2.500 domaćih pesama. To znam zato što sam zapisivao kada sam naučio neku pesmu. Pre 10 godina došao sam do cifre do 2.000 pesama i kako napreduje muzika, mislim da sam naučio još 500 pesama. To je odličan fond i to su uglavnom poznate pesme. Kada sam počinjao da radim, a to savetujem moje mlade kolege, da od svakog izvođača znaju makar po jednu pesmu. Ja sam se vodio tom logikom i nikad nisam pogrešio, uvek sam bio spreman da nekom udovoljim. Ali, na primer od „Bijelog dugmeta“ sviram i pevam oko 65 pesama, to su dva koncerta. Od Tozovca znam oko 30 pesama. Volim te zahtevne pesme i ta takmičenja su dobra, da se čuje koliki je raspon glasa pevača. Tehnika pevanja se uči, mada mislim da se i raspon glasa stiče i da je za to potrebno iskustvo. Možda će se većina pevača iznenaditi ovom mojom tvrdnjom, ali lično sam svoj raspon glasa izgradio svojim radom. Nije mi takav raspon glasa bio pre 15 godina. Što se više peva, to je glas otporniji i ne mogu da shvatim pevača koji kaže da je pevao dve, tri večeri i da je promukao. To nikada neću podržati. I na kraju, smatram da nije bitno ni ko više kako tehnički peva, nego je bitno koliko je ko slušljiv slušaocima. Činjenica da mnogi popularni pevači nisu sjajni pevači, ali su slušljivi najvećem broju ljudi. Ne vole ljudi i kada je nešto perfektno i kada je nešto 100 posto po pe-esu, ali vole da čuje nešto živo – rekao je Koce.
Pored nastupa na Cecinom koncertu, Koce je nastupao na koncertu Bore Đorđevića.
– Imao sam tu privilegiju, jer je on za mene institucija. Harisu Džinoviću sam bio ton majstor, kao i Miroslavu Iliću. Marinu Tucaković sam često viđao na mojim nastupima na Zlatiboru – kazao je Koce, koji najčešće nastupa u „Vendomu“ na Zlatiboru.
U tim zlatiborskim klubovima, prema Kocetovim rečima, najviše se slušaju stare narodne pesme, od pre 20 i 30 godina.
– Kroz moju karijeru sam primetio da su neke pesme nestajale i vraćale se, kao, na primer, pesme od Tome Zdravkovića ili Tozovca. One su bile stare i kada sam ja počeo da se bavim muzikom. Svirao sam ih jedno vreme, pa posle su bile potisnute u drugi plan, pa se opet vrate, pa se opet potisnu i tako u krug. Verovatno je to tako i normalno, jer dolaze nove generacije, za koje su te pesme, da kažem, nove. I trudimo se da te pesme prilagodim današnjem vremenu, da zvuče malo modernije, nego kao što su zvučale kada su nastale. Zato ih sada lakše mladi ljudi prihvataju. Na svojim nastupima sviram i rok muziku i to dobro prolazi, bar kod nas ovde, mada nisam siguran da bi u svakom gradu bilo tako. Pop muzika prolazi svugde. Ipak, ima pesama koje budu zanimljive jako kratko, a neke pesme i ne stignemo da naučimo, a ona već izbledele današnjoj omladini. Vrlo brzo potroše tu pesmu i postane im kao ispričani vic više puta – rekao je naš sagovornik.
Koce i užički pevači na „Pinku“ su dobili nadimak Užički klan.
– To nam je ime dao voditelj „Pinkovih zvezda“ Milan Kalenić. Zašto? Zato što je nas iz Užica i užičkog kraja bilo oko 20. Zanimljivo je, dok su se snimale emisije, a to je trajalo celu jesen, niko od nas nije se sreo na snimanju. Jedino su jednom Aleksandra Đerić i Nikola Nikolić bili zajedno u prvom krugu. I onda, kada se gleda emisija, u svakoj emisiji je bio neko iz Užica. Mislim da je jedino bilo toliko učesnika iz Novog Pazara. I, kako su odmicale emisije, mi smo počeli da se susrećemo, pa smo onda počeli da idemo u Beograd da budemo podrška jedni drugima. Ja sam bio 18 puta. Kada me je voditeljka Dušica pitala koliko podržavam svoje kolege, ja sam joj rekao da ih podržavam više nego sebe. I kada sam ispao sa takmičenja, navijao sam za njih i držali smo se zajedno. Jednom smo bili ispod bine u toku snimanja i navijali za svog kolegu. Milan nas je spazio i rekao da mora da pozdravi taj Užički klan pevača. Rekao je da ima pevače za još jedno finale. I tako su nas prozvali u produkciji „Pinka“, a i danas tako zovu – rekao je Saša Kocić.
Zvezdana Gligorijević
