Podeliću sa vama jedan detalj iz mog života, koga se, ne znam zašto (ili znam?!), često setim. Prilično trivijalan, ali…
U poznu jesen 1992. godine definitivno sam rešio da pokrenem Užičku nedelju. Te zime i u proleće 1993. vršio sam taktičke i psiho-fizičke pripreme, da bih na početku leta podneo zahtev tadašnjem ministarstvu za registraciju Nedelje. Krajem septembra, na moje oduševljenje, stiže registracija, i ja reših da štampam A4 plakate sa jednostavnim tekstom (tada još nije bilo Fotošopa): „Uskoro Užička nedelja“. Plakate sam, slično kao i danas, sam samcit, stavljao u izloge radnji po glavnoj ulici. Tada su to i dalje skoro sve bili lokali društvenih preduzeća „Gradine“ i „Mesara“, a kako se inflacija već zahuktala, izlozi su uglavnom bili prazni, pa se niko nije bunio. Sećam se mesare preko puta Zore i Stare robne kuće, izlog je zvrjao potpuno prazan, pa je taj moj plakatić stajao narednih nekoliko meseci. I imalo je efekta, mnogi su čak i mene pitali da li šta znam o tome, ali sam se pravio nevešt, a i imao sam preča posla, u oktobru sam se, u jeku, tada već ludačke inflacije – oženio. Šta smo sve preživeli te zime, siguran sam, svi stariji od 45 godina života i dalje se živo sećaju. Mlađima ne vredi opisivati, jer se takav haos rečima ne da opisati.
Elem, na proleće 1994. okupim ekipu i u maju izađe prvi broj. Posle mesec-dva, tada je Nedelja, kao i danas, izlazila petnaestodnevno, sretnem tu na Slanuši mog dobrog poznanika i prijatelja mog oca, čuvenog „kulturnjaka“ tog doba – Tošu Đurića. (Za one koji ga ne znaju, nije Toša, sa našim dugim, razvučenim o, nego ono brzo odsečno – Toša). Toša je bio poznat kao principijelan čovek, bundžija, ali i veliki lokalpatriota. Neko bi rekao, sličan meni, međutim, svako je priča za sebe, tako da je to moglo izgledati samo nekom površnom posmatraču, koji nije dobro poznavao ni njega, ni mene. Popričasmo malo, a onda mi on reče rečenicu koju i sad pamtim: „Čujem da si pokrenuo novine i da je izašlo par brojeva. Neću sad da ti čestitam, to se lako već sutra može ugasiti, nego ću doći da ti čestitam kada izađe deseti broj!“ Nasmejah se, znajući kakava je Toša, rekoh mu – „Važi!“ i produžih dalje.
Posle par meseci izašao je deseti broj, sretao sam Tošu i dalje, uvek smo se lepo ispričali na ulici, ali se čestitke setio nije. Dođe, i prođe, i stoti broj, ali ni tada se Toša nije setio svog obećanja…
I eto, naredne sedmice će izaći hiljaditi broj, Toša se odavno preselio u večna užička lovišta, a ja se večeras setih ovog, reklo bi se, nevažnog detalja i upitah se, da je živ, da li bi došao, četvrt veka kasnije, da održi obećanje? Naravno, pitanje je više retoričko, pošto sam sasvim siguran da ni ovog puta ne bi došao, jer je Toša bio i ostao neprskani – Užičanin. Neke stvari se u ovoj čaršiji vekovima ne menjaju. Da‘l zbog ovih okolnih brda ili prilično surove klime, đavo bi ga znao. A, opet, dok je bilo takvih kao Toša (kratkosilazno), Užice je još uvek ličilo na sebe, skoro kao kakav ozbiljan grad….
Toni Stanković
