Недеља, ужичка….

Поделићу са вама један детаљ из мог живота, кога се, не знам зашто (или знам?!), често сетим. Прилично тривијалан, али…
У позну јесен 1992. године дефинитивно сам решио да покренем Ужичку недељу. Те зиме и у пролеће 1993. вршио сам тактичке и психо-физичке припреме, да бих на почетку лета поднео захтев тадашњем министарству за регистрацију Недеље. Крајем септембра, на моје одушевљење, стиже регистрација, и ја реших да штампам А4 плакате са једноставним текстом (тада још није било Фотошопа): „Ускоро Ужичка недеља“. Плакате сам, слично као и данас, сам самцит, стављао у излоге радњи по главној улици. Тада су то и даље скоро све били локали друштвених предузећа „Градине“ и „Месара“, а како се инфлација већ захуктала, излози су углавном били празни, па се нико није бунио. Сећам се месаре преко пута Зоре и Старе робне куће, излог је зврјао потпуно празан, па је тај мој плакатић стајао наредних неколико месеци. И имало је ефекта, многи су чак и мене питали да ли шта знам о томе, али сам се правио невешт, а и имао сам преча посла, у октобру сам се, у јеку, тада већ лудачке инфлације – оженио. Шта смо све преживели те зиме, сигуран сам, сви старији од 45 година живота и даље се живо сећају. Млађима не вреди описивати, јер се такав хаос речима не да описати.
Елем, на пролеће 1994. окупим екипу и у мају изађе први број. После месец-два, тада је Недеља, као и данас, излазила петнаестодневно, сретнем ту на Слануши мог доброг познаника и пријатеља мог оца, чувеног „културњака“ тог доба – Тошу Ђурића. (За оне који га не знају, није Тоша, са нашим дугим, развученим о, него оно брзо одсечно – Тоша). Тоша је био познат као принципијелан човек, бунџија, али и велики локалпатриота. Неко би рекао, сличан мени, међутим, свако је прича за себе, тако да је то могло изгледати само неком површном посматрачу, који није добро познавао ни њега, ни мене. Попричасмо мало, а онда ми он рече реченицу коју и сад памтим: „Чујем да си покренуо новине и да је изашло пар бројева. Нећу сад да ти честитам, то се лако већ сутра може угасити, него ћу доћи да ти честитам када изађе десети број!“ Насмејах се, знајући какава је Тоша, рекох му – „Важи!“ и продужих даље.
После пар месеци изашао је десети број, сретао сам Тошу и даље, увек смо се лепо испричали на улици, али се честитке сетио није. Дође, и прође, и стоти број, али ни тада се Тоша није сетио свог обећања…
И ето, наредне седмице ће изаћи хиљадити број, Тоша се одавно преселио у вечна ужичка ловишта, а ја се вечерас сетих овог, рекло би се, неважног детаља и упитах се, да је жив, да ли би дошао, четврт века касније, да одржи обећање? Наравно, питање је више реторичко, пошто сам сасвим сигуран да ни овог пута не би дошао, јер је Тоша био и остао непрскани – Ужичанин. Неке ствари се у овој чаршији вековима не мењају. Да‘л због ових околних брда или прилично сурове климе, ђаво би га знао. А, опет, док је било таквих као Тоша (краткосилазно), Ужице је још увек личило на себе, скоро као какав озбиљан град….

Тони Станковић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.