Svratila prijateljica u moj Atelje 5 na kafu i žali se zbog svakodnevne nervoze… Kaže: – Eto, svratila kod tebe, da malo poremetim tvoj mir, zato što tvoja smirenost na mene utiče. Pre neki dan sela da predahnem, popijem kafu, očistim ostatke jutarnjih mora, lelujavih snova. Tri žene su urlale za stočićem do mog, tu u kafiću na Trgu. Kotrljale su reči, koje samo mogu da budu zvučna nakaznost i ništa više. Prostakluk se uselio u svakodnevicu. Jedna, koja je prolazila ulicom, sa razdaljine od pet metara, sa njima je raspravljala o svom i njihovom životu i svakodnevnim „*ebačinama“ u kojima učestvuju… Na drugoj strani, te kamene urbane kafanske bašte, čovek je vodio besmislen razgovor mobilnim petnestak minuta, takođe upotrebljujući reči koje odaju njegovu maksimalnu nekulturu… Nisam izdržala, zamerila sam, rekao mi je: „Sa kog drveta si ti sestro pala?“. Neki dan sam u drugom kafiću, gde sam svratila s prijateljicom posle bioskopa, jednoj šmizli, koja je za susednim stolom urlala u svoj mobilni, doviknula: „može li tiše“, a ona ostade na momenat bez daha, razrogači oči i izdera se na mene: „Murš matora, odjebi“ i nastavi još glasnije…
Gledam u njene crne oči, otkrivaju nervozu i taj nemoćni bes. Sa svešteničkom smirenošću rekoh: – Da, strašne su te galame i izlivi sirovosti svuda okolo, a o noćnom životu Užicu, kao što je ovaj ovde u „Staroj pivnici“ ili gore na Slanuši, u tom kafiću „Kojekuda“ ili kako već, graniče se sa užasom. Glasnost, huka, gromor, sveopšte dranje, praskanje, lomljava stakla, arlauci, toliko su nepodnošljivi, da čoveku dođe da tu na sred ulice stane i urla. Tada bi ga možda neko čuo, zaustavio, da ostane bez reči, ili bi pre bio uhapšen, jer on tu ne pripada.
Te galame u vikend noćima svud naokolo, ubijaju um. Ranije sam pisao kako ne poznajem bučniji grad od ovoga u gluvo doba. Katkada huka, glasnost, zaglušnost, gromor, tutnjava, treštanje, klopotanje, praskanje, zveka, Grand bljak muzika, brujanje, vika, arlaukanje, sveopšte dranje i nekultura… To je posledica pogrešnih ljudi na pogrešnim odgovornim mestima u gradu, kao i kriza morala, koja nas godinama trese. I ti kao i ja moraš poraditi na svom obrambenom mehanizmu i odvajati važno od nevažnog. Kao kad šetaš uz Đetinju osećaš njenu svežinu i vidiš tu lepotu, patkice koje svi vole, ne obraćaš pažnju na brojna kučeća govanca koja nerviraju…
Prijateljica nastavi – Samo za dvadeset minuta, koliko sam provela čekajući u apoteci, tri osobe tražile su čepiće za uši, voštane, rekli su: -Hoćemo voštane, jer ti voštani najbolje prianjaju, najbolje začepljuju, nikako one za vodu, čepići za vodu kruti su i iskaču, a voštani se dobro prilagode.
Odgovorih: – Kad pišem i pričam o bučnosti ovoga grada, neki se osećaju lično pogođeni, kao da su oni grad, premda, zapravo jesu, mnogi na to sležu ramenima i smeju se, jer su potpuno neosetljivi na galamu. A to su upravo oni koje baš briga za razum, za ideje, za poeziju, za umetnost, ukratko, za sve što ima veze s radom mozga. Galama je najdrskija od svih nametljivosti, jer nam remeti i prekida misli, zapravo drobi ih, smrskava i razbacuje. Ali, tamo gde se nema što prekinuti, ova se ludila, naravno, ne osećaju. „Te nagle, oštre udare, koji razaraju mozak i ubijaju ideje, svako ko u glavi ima bar nešto nalik mislima, doživeće kao nepodnošljivu bol; svaki takav zvuk remeti na stotine moždanih operacija i opasan je, poput zamaha mača, čija će oštrica odvojiti glavu od trupa. “ – rekao je Šopenhauer.
– Ponekad po tri dana ne izađem. Onda izađem. Ili otputujem. Juče sam izašla da prošetam uz Đetinju i odmah ugazila u kučeće govno. Ipak, od ovih vidljivih svakodnevnih šetača, najbolji su kučkari, kad šetaju svoje pse, oni ćute i hodaju ravno. Ne znam da li su počeli da skupljaju kučeća govna, mislim da nisu, jer da jesu ne bih se poklizala i odmah iznervirala… Ma, ni u kući mi nije ništa bolje, a tek televizija, stalna nervoza zbog tih rijalitija na granici ludila. Reagujem kad spiker dočeka s onim: „U Srbiji zbog oblaka je oblačno“ Ili „Danas je u nesreći poginulo 65 mrtvih. Ili „Dnevnici“, ma kako ih zvali, posebno me iritira, pogotovu otkad su se odužili, posebno na Pinku, pa i na B92 . Puni idiotluka, tračeva i dosadnih slika iz svakodnevnog dosadnog života, pa se, naravno, i spikeri ponavljaju, jer ne mogu sakupiti dovoljno banalnosti koje izgledaju umno. Pritom, još se i smeše, toliko su se navikli, a kad se nisu smešili? Ostajali su čili s utiskom načitanosti, iako je ono što su govorili bilo vrlo tragično i alarmantno, sve jeziva ubistva, na gomile mrtvih, na stotine hiljada izbjeglih, porušeni gradovi. Sa slušanjem radija takođe imam problema zbog banalnosti… I tako u Srbiji, jednima skoči pritisak do nenormalnih visina, dok drugima toliko padne, da odmah moraju prileći, ko Šurda u „Vrućem vetru“… A ja izmučena, sve više visim po apotekama, koje su pune nervoznog sveta, ovakvih kao što sam i sama. Eto zbog čega moja nervoza manijački raste, što je za zdravlje pogubno. Lice mi se obesilo. S obe strane brade sad mi se prave kesice, kao kod buldoga. Čim sakupim nešto novca, otići ću i te kesice podići. Znam da nisam jedina, neki to sebi s mukom priznaju, ali javno – ne daj bože. Muškarci, oni stabilniji, ostave situaciju kakva je, znaju da čovek dobija dodatni šarm sa godinama, a oni koji se ne prave blesavi, puštaju bradu ili za javnost oko vrata vezuju šalove, koji im dopiru do donje usne… Da odem, kakav ti je to zabrinut izraz?
– Nikako, dok ti ovo ne kažem: – Kod tebe, tvoja nervoza, izazvana užičkom svakodnevicom, prešla je u svojevrsni poremećaj. Osećaš se stresno i zabrinuto, imaš iznenadna osećanja nekontrolisane nervoze, to te vodi do napada panike. Često ljudi imaju i poremećaje društvene prirode, npr. previše brinu o tome šta će reći ili strepe da ne kažu nešto pogrešno, što ih može osramotiti u prisustvu drugih. Jedna od negativnih posledica ovog poremećaja jeste i povlačenje u sebe, koje kasnije može prouzrokovati ozbiljne probleme. Jedan od načina da se pobedi ovo tvoje stanje je princip zamene negativnih misli pozitivnim. Za promene u razmišljanju potrebno je vreme. Zato je bitno da zdravo razmišljanje „vežbaš“ svakoga dana. Posle nekog vremena, pozitivno razmišljanje će postati deo tvog razmišljanja. Kad sam ja bio u sličnom stanju, poslužio sam se tehnikom pod imenom „blokiranje misli“. Ova tehnika pomaže nam da promenimo način razmišljanja, da se osećamo bolje. Bitno je upražavati ovu tehniku svakoga dana, a posle izvesnog vremena moćićeš loše misli da blokiraš istoga trenutka kada se jave. Promene u razmišljanju pomoćiće da se lakše nosiš sa nervozom koja te spopala ili da sprečiš njenu pojavu. Pozitivne misli mogu te umiriti i zaustaviti ovakve reakcije. Što si negativnija, što više sami sebe opetrećuješ raznim budalaštinama, biće ti sve teže da održiš pozitivan stav. Vežbom možeš rehabilitovati svoj um da se nosi sa nervozom koja nosi i ubeđenost da će se nešto loše desiti, iako za to nema nekih opravdanih razloga ili opipljivih razloga.
Na kraju krajeva, razmisli, a i vi čitaoci, niko od nas nije rođen sa negativnim mislima u glavi, već je to nešto prihvaćeno. Ne postoji razlog, prijateljice draga, da ponovo ne „naučiš“ svoj um da blokiraš te negativne misli izazvane okolinom i zameniš ih pozitivnim. Pozitivno razmišljanje se takođe, na razne načine, brine o tvom zdravlju. Ukoliko se osećaš loše, možeš zapasti u depresiju.
Pozitivno razmišljanje može pomoći da se lakše i uspešnije nosimo sa stresom. Pozitivno razmišljanje, najpre odvajanje bitog od nebitnog, za početak, protiv svega što si rekla da te nerviralo. Ignoriši sve što te nervira i što te materijalno ne dotiče. Tako i Vi ostali koji se prepoznajete u ovoj kolumni, poradite na sebi. Nema razloga da se mučite, uprostite stvari. Mnogo ljubavi, sreća, praćena je ljubomorom, pa tako i nervozom. Onda seks, da bi se smirili. Eee, to ti je glavna radost u našim životima.
