početak AKTUELNO Од трња до легенде

Од трња до легенде

od Užička Nedelja
1.143 pregleda

brole милош броћић искрице ужице

УЖИЧКА ЛЕГЕНДА – МИЛОШ БРОЋИЋ БРОЛЕ
Нема генерације, бар ових старијих, који нису чули за Милоша Броћића Брола, кога многи зову легендом града. Пензионисани наставник музичког и чувени хармоникаш, оргуљаш и клавијатуриста, данас гази своју осамдесету годину. Уз своју породицу, време проводи и у кафани „Времеплов“, где се окупљају и многи његови ученици музичари, па са њима дели сећања, а и слуша, како каже „њихове мангупске шале“.
Милош Броћић је рођен 1936. године у Гучи. Рано је остао без родитеља. Своје детињство је провео по домовима и интернатима и како каже, више гладан него сит.
– После смрти родитеља, доспео сам у дом за незбринуту децу у Ужице. Онда су ме послали са једном групом у Бугурску, само да би нас одавде скинули са кашике. А тамо, били смо више гладни, него сити. У том дому у Бугарској био сам око седам месеци, а онда су ме послали у дом у Неготину. Ту сам први пут имао прилику да засвирам на инструменту. У Неготину нас домце је подучавао професор виолине Верољуб Тасић. Имали смо и раштимовани клавир у једној малој салици. На том клавиру сви смо пробали да свирамо. Ја сам још у Неготина научио неколико шлагера, па сам могао да то свирам у Ужицу, а и певао сам у Мокрањчевом хору, који је био врхунски хор – каже Броле.
У Неготину је уписао Учитељску школу, али негде на пола школовања морао је да се врати у Ужице.
– Имао сам јаку жељу да свирам хармонику. Нисам имао пара, нити неке имовине, осим једног очевог локала у Гучи. Продао сам тај локал и од тих пара купио хармонику. Знам сам да је цело Драгечево било љуто на мене, али мене није била брига, јер сам волео музику. Те 1951. године сам први пут засвирао на игранци у Гимназији, у доњој сали, када се мајка хармоникаша Пера Курлагића, разболела, па је морао да напусти игранку. Наставио сам свирку са Милутином Кораћом. И од тада сам свирао игранке у Соколани, Учитељској школи, Гимназији, Дому железничара, такозваном Пампур бару. Завршио сам школу, добио сам стипендију, а онда отишао у Сарајеву и уписао Вишу педагошку.
– Завршио сам и ту школу, одслужио војску и вратио се у Ужице. Али, за сво моје музичко знање треба да захвалим Бори Роковићу, аутору великог џез оркестра Радио телевизије Београд. Он је завршио академију, пијанистички и диригентски одсек. Са 27 година дошао је да служи војску у Ужицу. У Ужицу није било клавира, али он је свирао и на другим инструментима. Када га је чуо војни капелник Книфиц, упрегао га је да ради са војном музиком. Створио је два врсна војна оркестра, који су свирали забавну музику и научио их да аранжирају, јер до тада су знали само да свирају маршеве. Он их је научио да свирају и румбе и самбе, и босанове. Клавира није било у Дому армије, имали су неке три хармонике и његова столица је била на бини, а он је свирао једну хармоничицу и са њом правио аранжмане. Међутим, у Ужице се доселио један сајџија Димец. Он је са собом донео клавир. Није могао тај клавир да стави у стан, па га је сместио у сајџинску радњу, која се налазила где је сада зграда Лепа Брена. И Бора је долазио ту да свира и вежба. А ја када изађем из школе, био сам друга година, станем крај врата сајџинице и слушам. Једном ме је Бора видео и питао ме што ту стојим и цвокоћем. Ја му кажем да сам дошао да га слушам и он ме позове унутра. Рекао сам му да покушавам да научим да свирам хармонику и он ми каже да ће од сутра, од 6 часова почети да ме подучава и да ће донети Школицу. И две године сам долазио код њега на часове. После, све што сам учио на студијама нисам имао шта да научим, јер сам све сам од Боре научио. Само, одвојио ме је тотално од народне музике. У то време су били строго подељени забавњаци и народњаци. Са мном је спремао озбиљне композиције и на пријемном испиту у Сарајеву сам сам свирао Чардаш на хармоници. Сви су били одушевљени. Бора Роковић је касније постао аранжер и пијаниста у чувеном оркестру у Немачкој и најбољем у Европи. Последњи пут сам га видео пре седам, осам година када је пошао на море. Свратио је у Ужице и обишао Дом армије. Седео је пред „Паласом“. Пустио је бркове. Пролазио сам туда и ја га запазим и приђем. Кажем му:“Добар дан чика Боро“, а он се загледа у мени и каже:“Ти си онај мали са скандали хармоничицом“ – испричао је Милош Броћић.
Броле, како га сви зову, запослио се у Основну школу „Душан Јерковић“, као наставник музике, а упоредо је као професор предавао и у Ужичкој гимназији.
– Основце сам окупио у музичку секцију. Захваљујући мени, Ужице је 1963. године добило прву оперету, ја сам је аранжирао, а моји је ђаци изводили. Много касније,1980. године, предложио сам Радиши Ковачевићу Цули, тадашњем секретару СИЗ-а културе, да направимо мали дечији хор, да служи за разноразне прославе и манифестације на тргу. И тако, захваљујући њему, формиран је дечији хор „Искрице“. Снимили смо плочу са 12 композиција, композиције су моје, а стихове је писао Ненад Ристановић Стапарски. За једну песму текст је написао Радмило Капа. „Искрице“ су трајале дуго, све до гашења КПЗ-а – каже Броле о својим значајнијим подухватима.
Упоредо радећи у школи, Броле је почео да свира у тек отвореној Градској кафани, 1961. године.
– Свирало се, али је кафана била полупразна. Мени су недостајале оргуље, да бих направио један прави оркестар за те услове. Кафана је била прелепа. У тадашње време је имала еркодишн са два велика електромотора у подруму, који је избацивао дим, а убацивао свеж ваздух. Кувари су били пар екселанс. Све је било на једном нивоу. Онда ме је Влајко Брковић, чувени директор тадашње Ваљаонице бакра и алуминујума, питао да ли бих могао да направим неки озбиљни оркестар. Он је имао добре клијенте, јер је радио са иностранством. Рекао ми је да мора, када их доведе у Ужице, да их одмах врати у Београд на ручак, јер у Ужицу није било места са добром храном и пријатном атмосфером. Рекао бих да могу, ако имам оргуље. Објаснио сам му да би била добра, хармоника мора да иза пет добрих музичара, али ако имам оргуљу, већ имам басисту у левој руци, у десној имам мелодију и само ми треба једна гитара и бубањ и да то звучи пристојно. Продао сам хармонику и имао сам само динаре, док је Влајко радио, као директор велике фирме, са девизама. Донео ми је оргуље из Италије, а ја сам њему дао динаре. И када сам добио оргуље и појачало, 21. септембра 1961. године, засвирали смо као оркестар „Ере“. И од тада је Градска кафана била пуна, постала је култно место. Тачно се знало ко где седи, а када сам ја свирао, тражиле су се резервације – сећа се Броле.
Броле је у то време свирао шест месеци у Градској кафани, а шест месеци на Златибору. Његов оркестар је био фантастичан.
– Имали смо певача Влада Мршевића, коме су многи познати певачи завидели. Мој добри пријатељ Ђорђе Марјановић је за њега рекао да му је тај глас, питао би пошто је све. Цуне Гојковић има могућност да из пуног гласа пређе у фалсет да се не осети, ја сам, вежбањем са Владом, то успео и код њега. Сећам се, једном на Златибору у „Палисаду“ у горњој сали, на вечери, био је министар иностраних послова Чехословачке са свитом, а ми смо свирали у бару. Тада је на Евровизији победио Карлај Гот из Чехословачке са песмом Тереза. Имао сам ноте те песме, које ми је донео Влајко Брковић, и ми смо ту песму спремили за три дана. Када су Чеси на спрату чули да Владо пева, сви су сјурили доле да виде да ли је то Карлај. „Ере“ су трајале пуних 12 година. Оставио сам оркестарску свирку, када сам видео да не могу људима обезбедити сталан посао. Десило ми се да свирам у „Палисаду“ и управник, који је организовао музику за „Слогу“, рекао ми је да идем на „Турист“. Отишао сам са инструментима и оркестром у „Турист“, али управник „Туриста“ ми је рекао да имају оркестар и да нису сви потребни. И тада сам оставио оркестарску свирку и почео да свирам сам. Двадесет три године сам свирао са Попцем, Вујиновић је певао четири године, после је певао Милијан Поповић и на крају мој унук – испричао је Броле један део свог живота.
Свирао је Броле са Ђорђем Марјановићем и Драганом Стојнићем, али осим свирке, са њима је био и одличан пријатељ. Поред Влајка Брковића, који му је доносио ноте, то су радили и Ђорђе и Драган, као и његов велики пријатељ Ера Тошић, који је био директор Музичког магазина.
– Мени је узор био Ђорђе Марјановић, који никада ниједну негативну реч није рекао за било ког колегу. Он ми је доносио ноте. Тек што се појави неки хит, мени је Ђорђе доносио те ноте. Гостовали смо заједно у „Палисаду“, певао је на „Туристу“. Били су то лепи дани. А са Драганом Стојнићем почео сам да свирам у Сарајеву. Он је био сјајан човек, само је волео доста да пије. Морао сам једном да га носим, и њега и хармонику, и тада ми је дошло да га згазим. Долазио је врло често у „Чиготу“, где сам свирао пуних 12 година, четвртком, петком и суботом. Драган је ту долазио са својом женом Анђелком и увек ми је доносио ноте свих његових песама, партитуре од Корнелија Ковача, Стипице Калођере… – рекао је Броле.
Броле је у животу свирао само три свадбе.
– У животу сам свирао само три свадбе. Десило ми се да је један мој ђак махао парама испред мене. Тада сам рекао – то ми се сада десило и никад више. Давао сам иснтрументе да свирају свадбе, али ја не – додао је професор музике.
На питање да прокоментарише данашње телевизијске музичке ријалитије, он каже да гледа скоро сваки, да су неки сјајни, а неке просто треба укинути.
– Пратим све те музичке емисије. Сада је најбоља емисија у Европи „Никад није касно“ и ту људи заиста врхунски певају. Гледам и ове „звездице“ и то је чудо. Има тако талентоване деце, која могу да стрпају у корпу за отпатке ове певаче који се шепуре. А „Гранд“ је катастрофа, као и ови композитори у „Гранду“. Нити има текста, све се свело на три речи, а некада су текстови били на цени – прокоментарисао је Броле.
Наш саговорник сматра да музика треба да буде забава, а никако професија.
– Питају ме многи за своју децу, која иду у Музичку школу. Ја им саветујем да им то буде забава, а никако професија. А зашто? Зато што су наши врхунски музичари, наши најшколованији музичари који су прошли академију, и допунске студије, и специјализације, и запослили се у Филхармонију, имали плате 37.000 динара – рекао је Броћић.
А последњу свирку Броћић је имао прошле године.
– Прошле године сам свирао генерацији за 55 година матуре. Композиције смо свирали мој унук и ја. Али, свирали смо песме које су биле актуелне, када је та моја генерација била у Гимназији. Пет сати је то трајало, а највише смо свирали италијанске песме. Мој унук има репертоаре које има врло мало њих, али не може да пева, јер ради у банци по цео дан – рекао је Броле.
На крају каже да воли све своје ученике, да су то били добри момци, али да су сада мангупи са којима радо попије кафицу.
З. Г.

Comments

comments

Povezani tekstovi

2 više komentara

Stranacki Ateista 25. марта 2016. - 12:14

Dansing u Gradskoj kafani je deo i moje mladosti i ne samo moje.Sreca i zadovoljstovo su me ispunili jedne letnje veceri u Malom parku na koncertu, ugledavsi gos.Brocica,setivsi priredbi uzickih osnovnih skola(orkerstra i hora skole Dusan Jerkoviic,hora moje skole Nada Matic i pokojnog razrednog staresine i dragog nastavnika muzike Vanje Suzdilovskog ).
Mozemo biti ponosni na nastavnike i vaspitace nase mladosti,jer svojom angazovanoscu i entuzijazmom, ljubavi prema izabranoom pozivu stvorili su LJUDE.
Hvala gospodine Brocicu i svako DOBRO

Srdacan pozdrav iz dalekog sveta

ponovi
Ana M. 2. априла 2016. - 20:17

Hvala vam za ovaj divni clanak o nasem dragom nastavniku „Brolu.“. Cenili smo ga kao nastavnika mada nismo ni bili svesni kako je velika bila privilegija da nas bas on poducava prvim notama. O njegovom privatnom zivotu i teskom detinjstvu nismo ni znali; ovaj tekst me veoma dirnuo i ucinio da jos vise postujem Brola kao coveka, pedagoga i muzicara.

ponovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.