ОД ВАЛТЕРА ДО ПРЕКАРИЈАТА; ПРЕКО ПРИЛА ИЗ ПЕКАМА

- Где станују витезови с асфалта, несташни дечаци и тако ти, да мало убрзају правду и објасне како се с немоћнима поступа? -

DRAGAN FILIPOVIĆ UŽIČKE ZIDNE NOVINE 935 1

1.
Тешко то разум може сварити: Велимир Бата Живојиновић није глумио у „Ужичкој републици“.
Да јесте, имали бисмо задовољство да је Бата, ма шта Бата: да је Валтер лично ослобађао наш лепи градић испод Забучја; имали бисмо и право на мало посебности приликом опраштања.
Ваља подсетити: кад се дохватио политике, постао је предмет иживљавања сваког несоцијалистичког досеткаша. Није прилика, али ваља. Чисто да обратимо пажњу, кад се окоме на неког без Батине биографије, силине и харизме.
Време је такво: има грдило света који живи од исмевања и блаћења, и још мисле да чисто злато пред нас подастиру.
Ма, знам да ће за то платити једног дана, тамо где, сем својих дела, ништа не носиш и где су они моћни из залеђине, веома заузети образлагањем својих поступања; било би добро, здраво и окрепљујуће да бар једном видимо ништаке разоткривене и осрамоћене.

2.
А свима добронамернима је познато како је Глумац умро: после приповедања о пешачењу до гроба Шепа Леденог, сео је у камион с мртвима и, уз испраћај исткан од пуцњаве и корачнице, отишао да се сретне с кумом.
Каква год службена верзија била, не верујте. Ово је једина и права истина о путовању Валтера ка светлости, кроз тунел, којим дрекавац руководи и одређује редослед којим ће намамљени страдати.
Та сцена из филма „Лепа села лепо горе“ је потресан растанак са социјализмом шанера, наркомана, учитеља, механичара, сеоских швалера, четника – почетника и свих нас рођених док је Тито био жив; побројана стремљења су само нијансе погубљености на коју смо сви, сем одабраних, годиштем осуђени.
Тако је, другарице и другови, неки дан Бата отишао.
Гвоздене, да се не љубимо.
Кад се паркираш тамо, проспи рафал из шмајсера у црвено небо, пролетерско, и кажи надлежнима да ни у тунелу више нико не може наћи спас; Дрекавац је променио име и шири страх међу окотунелским живљем, цифрама и судским решењима.

3.
„А мудар је био Шепо Ледени… „
Убедио нас је у невероватну ствар: да је добро бити пролетаријат. Да се Спартак сетио и лансирао „робови свих земаља уједините се“ као слоган, данас би смо сви били робови.
Хм…

4.
По идеји, припадност пролетаријату (радничкој класи), прекривала је све остале симптоме личности: нацију, расу, веру, пол, род…
У учењима многих гуруа радништва, и породица је била оков, замка трулих капиталиста; зато су силне паре и некретнине намакли својој деци и тиме их заувек лишили привилегије припадања пролетерима.
Онда су социјалистичке земље прсле.
Пролетери који су се докопали оружја, пожурили су да припуцају на пролетере којима је добављач оружја пробио рок испоруке; та ситна предност значила је разлику између живота и смрти, а живот и смрт су постали важнији од припадности пролетерском братству и Интернационали.
Све је постало важније, опет.
И тако, трсили смо се социјализма и кренули даље, а осмеси на лицима ослобођених идеолошких стега, брзо су ишчилели; осмеси ослободилаца нису искрени.
С великим закашњењем смо схватили трагичност свих настојања Тротерових из Пекама и камионџија Паје и Јарета из загузја Балкана; сад знамо да исти пролазе исто, ма који систем владао и које птице их зову, да ипак устану и крену у сусрет још једном дану борбе.
А колика је шанса да нађете спас у старудијама заосталим иза анкл Алберта?
Што је најгоре, и многи успешни кажу да је све прилично обесмишљено и да је забава готова. Остало је стресно стицање, породице које трпе и друштво старих, добрих опијата.
Потрага за новом појмом, који би објединио незадовољство, страх и патњу, одавно је почела; јер, без појма нема поистовећивања, нема бројности.
Британски професор Гај Стендинг написао је књигу, у којој је све с несигурном сутрашњицом, пре свега хонорарце, упослене по пројекту и уговору и људе на сезонским пословима сабио под име ПРЕКАРИЈАТ, класу у настајању. Како време одмиче, тако се означава све више категорија, сви незадовољни и несрећни. И незапослени.

DRAGAN FILIPOVIĆ UŽIČKE ZIDNE NOVINE 935 2

5.
Кад год буде неко срање, нарочито ако је масовно и укључује лупање излога, паљење контејнера и превртање аутомобила, чућете од неког „Почело је!“
У те две речи, за њих је све стало: рушење тлачитељских режима, примитиваца, Новог светског поретка, банкстера… Све.
После неког броја таквих почетака, а без жељеног наставка, задовољиће се са значајним „Видиш ли ти шта се ради“, мислећи на Молотова у Давосу, Окупирање било чега, људски стампедо у Индији или тучу после утакмице, рецимо у Лучанима.
Њима је појам прекаријат, чак и ако нису чули за њега, нешто што описује гнев праведних а обесправљених. Верују да је питање дана, месеца или године кад ће све експлодирати и свет ће кренути бољим путем.
Неће, добри људи, неће.
Јако дуго ковано је класно учење, генерације су кљукане од вртића до пензије истим речима и истим сликама; све се то урушило кад су мајстори ковачи помрли, побијени или похапшени, а комесари, уместо социјалистичког новоговора, кренули с утеривањем неких других.

6.
Чуло се да је Приле премлаћен, у нашем Пекаму, у нашем прелепом загузју Балкана, смештеном око Мале свете реке.
Јесте, онај пијани, онај што уз покушај осмеха пита „Можеш ли да ми учиниш двадесет динара?“, па оде певајући неку непознату и непрепознатљиву песму. Ако си дао, кајеш се, јер ће попити; ако ниси, гризе те што несрећник вероватно ништа тог дана није јео.
Вероватно Прила неће бити у анегдотама, причама и сећањима. Литература ће га заобићи, јер је далеко од наочитог и речитог. Није нарочито пријатно чути га и видети и не би био ничија маскота на турниру у малом фудбалу. Нема везе: у Ужицу је инклузија постојала и пре него што је смишљена; Ужичани нису тукли суграђане према којима је природа била шкрта.
Не ради се то.
Неко без наде, премлатио је неког без шансе; бољег описа прекаријатских стања нема.
Ма, знам да ће за то платити једног дана… Тамо. Али, било би добро…
Где станују витезови с асфалта, несташни дечаци и тако ти, да мало убрзају правду и објасне како се с немоћнима поступа?

7.
Детињство у Глобалном селу је завршено и све нас, овако незреле и неспремне, чека живот у свету одраслих, у свету сукобљених воља. Нема заједничке мисли, нема заједничког интереса, нема класе.
То што нисмо срећни, не чини нас песницом правде, вертикалом; то што је капетан Гвозден наше товаре социјализма примио у свој камион и одвезао их у заборав, не значи да ћемо препознати праву ствар и праве људе.
И зато, добри људи, не палите се на нереде негде тамо и не призивајте их овде, бар док не осмислите како ћемо свет основати следећег јутра, кад ватре утихну у опљачканим продавницама и хитне службе збрину повређене.

8.
Ако ништа не предузмемо, нећемо погрешити; ако останемо безгрешни, то нас не ставља међу свеце, већ ћемо бити Приле Глобалног села.
Да ми не предњачимо у решавању Светског бола, јер кад weltschmerz новог доба стигне на дневни ред, умешаће нас колико се може; понешто по кући и по Пекаму можемо поспремити, док се не дигне кука и мотика.
Већ одавно питање није јесмо ли заостали, већ јесмо ли одустали.

Драган Р. Филиповић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.