1.
Teško to razum može svariti: Velimir Bata Živojinović nije glumio u „Užičkoj republici“.
Da jeste, imali bismo zadovoljstvo da je Bata, ma šta Bata: da je Valter lično oslobađao naš lepi gradić ispod Zabučja; imali bismo i pravo na malo posebnosti prilikom opraštanja.
Valja podsetiti: kad se dohvatio politike, postao je predmet iživljavanja svakog nesocijalističkog dosetkaša. Nije prilika, ali valja. Čisto da obratimo pažnju, kad se okome na nekog bez Batine biografije, siline i harizme.
Vreme je takvo: ima grdilo sveta koji živi od ismevanja i blaćenja, i još misle da čisto zlato pred nas podastiru.
Ma, znam da će za to platiti jednog dana, tamo gde, sem svojih dela, ništa ne nosiš i gde su oni moćni iz zaleđine, veoma zauzeti obrazlaganjem svojih postupanja; bilo bi dobro, zdravo i okrepljujuće da bar jednom vidimo ništake razotkrivene i osramoćene.
2.
A svima dobronamernima je poznato kako je Glumac umro: posle pripovedanja o pešačenju do groba Šepa Ledenog, seo je u kamion s mrtvima i, uz ispraćaj istkan od pucnjave i koračnice, otišao da se sretne s kumom.
Kakva god službena verzija bila, ne verujte. Ovo je jedina i prava istina o putovanju Valtera ka svetlosti, kroz tunel, kojim drekavac rukovodi i određuje redosled kojim će namamljeni stradati.
Ta scena iz filma „Lepa sela lepo gore“ je potresan rastanak sa socijalizmom šanera, narkomana, učitelja, mehaničara, seoskih švalera, četnika – početnika i svih nas rođenih dok je Tito bio živ; pobrojana stremljenja su samo nijanse pogubljenosti na koju smo svi, sem odabranih, godištem osuđeni.
Tako je, drugarice i drugovi, neki dan Bata otišao.
Gvozdene, da se ne ljubimo.
Kad se parkiraš tamo, prospi rafal iz šmajsera u crveno nebo, proletersko, i kaži nadležnima da ni u tunelu više niko ne može naći spas; Drekavac je promenio ime i širi strah među okotunelskim življem, ciframa i sudskim rešenjima.
3.
„A mudar je bio Šepo Ledeni… „
Ubedio nas je u neverovatnu stvar: da je dobro biti proletarijat. Da se Spartak setio i lansirao „robovi svih zemalja ujedinite se“ kao slogan, danas bi smo svi bili robovi.
Hm…
4.
Po ideji, pripadnost proletarijatu (radničkoj klasi), prekrivala je sve ostale simptome ličnosti: naciju, rasu, veru, pol, rod…
U učenjima mnogih gurua radništva, i porodica je bila okov, zamka trulih kapitalista; zato su silne pare i nekretnine namakli svojoj deci i time ih zauvek lišili privilegije pripadanja proleterima.
Onda su socijalističke zemlje prsle.
Proleteri koji su se dokopali oružja, požurili su da pripucaju na proletere kojima je dobavljač oružja probio rok isporuke; ta sitna prednost značila je razliku između života i smrti, a život i smrt su postali važniji od pripadnosti proleterskom bratstvu i Internacionali.
Sve je postalo važnije, opet.
I tako, trsili smo se socijalizma i krenuli dalje, a osmesi na licima oslobođenih ideoloških stega, brzo su iščileli; osmesi oslobodilaca nisu iskreni.
S velikim zakašnjenjem smo shvatili tragičnost svih nastojanja Troterovih iz Pekama i kamiondžija Paje i Jareta iz zaguzja Balkana; sad znamo da isti prolaze isto, ma koji sistem vladao i koje ptice ih zovu, da ipak ustanu i krenu u susret još jednom danu borbe.
A kolika je šansa da nađete spas u starudijama zaostalim iza ankl Alberta?
Što je najgore, i mnogi uspešni kažu da je sve prilično obesmišljeno i da je zabava gotova. Ostalo je stresno sticanje, porodice koje trpe i društvo starih, dobrih opijata.
Potraga za novom pojmom, koji bi objedinio nezadovoljstvo, strah i patnju, odavno je počela; jer, bez pojma nema poistovećivanja, nema brojnosti.
Britanski profesor Gaj Stending napisao je knjigu, u kojoj je sve s nesigurnom sutrašnjicom, pre svega honorarce, uposlene po projektu i ugovoru i ljude na sezonskim poslovima sabio pod ime PREKARIJAT, klasu u nastajanju. Kako vreme odmiče, tako se označava sve više kategorija, svi nezadovoljni i nesrećni. I nezaposleni.
5.
Kad god bude neko sranje, naročito ako je masovno i uključuje lupanje izloga, paljenje kontejnera i prevrtanje automobila, čućete od nekog „Počelo je!“
U te dve reči, za njih je sve stalo: rušenje tlačiteljskih režima, primitivaca, Novog svetskog poretka, bankstera… Sve.
Posle nekog broja takvih početaka, a bez željenog nastavka, zadovoljiće se sa značajnim „Vidiš li ti šta se radi“, misleći na Molotova u Davosu, Okupiranje bilo čega, ljudski stampedo u Indiji ili tuču posle utakmice, recimo u Lučanima.
Njima je pojam prekarijat, čak i ako nisu čuli za njega, nešto što opisuje gnev pravednih a obespravljenih. Veruju da je pitanje dana, meseca ili godine kad će sve eksplodirati i svet će krenuti boljim putem.
Neće, dobri ljudi, neće.
Jako dugo kovano je klasno učenje, generacije su kljukane od vrtića do penzije istim rečima i istim slikama; sve se to urušilo kad su majstori kovači pomrli, pobijeni ili pohapšeni, a komesari, umesto socijalističkog novogovora, krenuli s uterivanjem nekih drugih.
6.
Čulo se da je Prile premlaćen, u našem Pekamu, u našem prelepom zaguzju Balkana, smeštenom oko Male svete reke.
Jeste, onaj pijani, onaj što uz pokušaj osmeha pita „Možeš li da mi učiniš dvadeset dinara?“, pa ode pevajući neku nepoznatu i neprepoznatljivu pesmu. Ako si dao, kaješ se, jer će popiti; ako nisi, grize te što nesrećnik verovatno ništa tog dana nije jeo.
Verovatno Prila neće biti u anegdotama, pričama i sećanjima. Literatura će ga zaobići, jer je daleko od naočitog i rečitog. Nije naročito prijatno čuti ga i videti i ne bi bio ničija maskota na turniru u malom fudbalu. Nema veze: u Užicu je inkluzija postojala i pre nego što je smišljena; Užičani nisu tukli sugrađane prema kojima je priroda bila škrta.
Ne radi se to.
Neko bez nade, premlatio je nekog bez šanse; boljeg opisa prekarijatskih stanja nema.
Ma, znam da će za to platiti jednog dana… Tamo. Ali, bilo bi dobro…
Gde stanuju vitezovi s asfalta, nestašni dečaci i tako ti, da malo ubrzaju pravdu i objasne kako se s nemoćnima postupa?
7.
Detinjstvo u Globalnom selu je završeno i sve nas, ovako nezrele i nespremne, čeka život u svetu odraslih, u svetu sukobljenih volja. Nema zajedničke misli, nema zajedničkog interesa, nema klase.
To što nismo srećni, ne čini nas pesnicom pravde, vertikalom; to što je kapetan Gvozden naše tovare socijalizma primio u svoj kamion i odvezao ih u zaborav, ne znači da ćemo prepoznati pravu stvar i prave ljude.
I zato, dobri ljudi, ne palite se na nerede negde tamo i ne prizivajte ih ovde, bar dok ne osmislite kako ćemo svet osnovati sledećeg jutra, kad vatre utihnu u opljačkanim prodavnicama i hitne službe zbrinu povređene.
8.
Ako ništa ne preduzmemo, nećemo pogrešiti; ako ostanemo bezgrešni, to nas ne stavlja među svece, već ćemo biti Prile Globalnog sela.
Da mi ne prednjačimo u rešavanju Svetskog bola, jer kad weltschmerz novog doba stigne na dnevni red, umešaće nas koliko se može; ponešto po kući i po Pekamu možemo pospremiti, dok se ne digne kuka i motika.
Već odavno pitanje nije jesmo li zaostali, već jesmo li odustali.
Dragan R. Filipović
