ПРЕДИЗБОРНИ КОМЕНТАР: ДРЖАВНИЧКЕ ВИЗИЈЕ
Напокон пролеће! Напокон топао и сув викенд.
И одмах стотине Ужичана опколико Јелову гору. Нема више ни педаљ утрине. Ту и тамо шумарак, и малина, малина, малина…. Хектари малине… Сваки пут, као папагај, понављам мојој лепшој половини, када шетамо до Чаковине, за пар година ће ова брда бити као у Шпанији. Тамо непрегледна брда и брда грожђа, а овде малине. Иако се све више шушка да није продат ни прошлогодишњи род, стиче се утисак да су се хектари под малином за само пар година дуплирали, па је сасвим могуће да и наш крај једног дана постане винарски крај. Вино од малине, зашто да не, кажу неки да има врло леп укус…
А кренула лепо и јагорчевина ове године. Лепо и чудно цвеће. Распоређено као новац, где га има, има га у изобиљу, или га нема ни за лек…. Није ова рубрика намењена за лирске моменте, али морам да напишем – има једно дивно двориште између Ибишевог и Буара, са леве стране пута, где је јагорчевина као жути тепих…. А мало изнад зграде МЗ Буар, имали смо привилегију да видимо и први нарцис ове године. И што је, барем мени, необично, и он решио да имитира јагорчевину – јарко жуте боје. Изгледа да нарцис није обавештен, у напредњачкој Србији жута боја није у моди… Или је можда неки нарцис опозиционар?
Наравно, да уживамо у првим весницима пролећа имали смо прилику само ми доконаши, остали су имали паметнија посла, са сечицама у рукама поткресивали су и везивали малину.
Нажалост, уживање у првом пролећном викенду трајало је само до повратка кући, чим смо, ништа не слутећи, укључили телевизор, почео је хорор – представљање кандидата… Био је то жестоки трилинг – Радуловић, Прелетачевић, Вучић. Решисмо да напокон видимо тог Прелетачевића, са ким се одушљевљава и старо и младо, интелигенција поготову, Радуловића да прескочимо, пошто смара скоро као Вучић (није џаба био његов министар), а са Вучићем ћемо лако, ионако већ годинама, чим се појави његова фаца у кадру, исте секунде пребацујемо на други канал… Јесте било напорно гледати узневереног Радуловића, пребацујући с времена на време, да нам не би Бели промакао, али некако издржасмо, наравно, искљученог тона. А онда је тек уследило право разочарање. Рекоше нам да је тај Бели духовит, cool, млооого паметан момак, зезатор, кад тамо, неки, да се послужим његовим жаргоном, жешћи смарач, шарлатан у вуненим чарапама. Булазнио је неко време, трудећи се да буде духовит, али нама ама баш ништа није било смешно, напротив, било је тужно гледати неког тупана како се неинвентивно кревељи, па смо после тешко издржаних десет – петнаест минута, пребацили на филмски канал и тако завршили са проучавањем програма председничких кандидата за ове изборе. А и шта има да се гледа, кад је избор прост – као што сам већ писао у претходна два броја, не гласа се за неког, него против Вучића, за оног ко има највише шанси, по статистици, да га победи. А то су, Јанковић или Јеремић. Неко ме упита у понедељак, а шта ћеш да урадиш, ако у други круг уђу Вучић и Прелетачевић, за кога ћеш онда да гласаш? Наравно, иако сам сто пута написао да су овдашњем народу одавно свраке попиле мозак, ипак не могу да верујем да смо баш толико ниско пали, али на ту ужасну претпоставку, још увек немам адекватан одговор. Толико је та претпоставка ужасна, да просто о њој не смем ни да размишљам. И заиста, замислите катастрофу, да у други круг уђу Вучић и Бели, за кога човек да гласа? Наравно, наравно, и ја сам сасвим сигуран да анкете које се ових дана објављују служе само да слуде и онако изгубљени народ, али опет….
Једна ствар ме је озбиљно забринула, много више од председничких кандидата. Наиме, ових дана сам разговарао, сасвим случајно, са више познаника, пар година млађих или старијих од педесете, дакле, људи у озбиљним годинама, и, буквално без изузетка, рекли су како озбиљно размишљају да напусте Србију. Сви имају већ прилично велику децу, и никаву више шансу не виде ни за њих, ни за себе. Какав пораз! С обзиром да сам ја другачијег менталног склопа, никада ми није пало на памет да одем негде из овог тужног и смешног града, али, у потпуности делим са њима тај осећај бесперспективности. Наравно, живети и радити се мора, али, то је одавно постало више механички, а скоро нимало емотивни процес.
Знам, ова напредна омладина ће рећи, матори незадовољници, шта им фали, ево и Цеца долази у Ужице, уместо да уживају у животу, њима све смета. Баш као што су се исти дебилчићи устремили на све оне, а превасходно лист Данас, који, уместо да се диве врхунцу прегалаштва и домишљатости Вође Александра Вучића и његових локалних јуришника у градској власти, они исмејавају што лифт на плажи нема употребну дозволу. Ето, шта су ти опозициони издајници, уместо да сви у овом осудном изборном часу чврсто стану уз Вођу, они траже длаку у јајету и издајнички блате његов светли лик… Срећом те је Голи оток остао у Хрватској, иначе би неки одавно били виђени за вишегодишње туцање камена у букагијама… Чуди ме да овим домаћинима из градске власти није пало на памет, примера ради, да прво преправе оне погибељне степенице које воде на мост, да направе фине, широке скалине и за седење и уживање, поред њих широку стазу за бициклисте и лица са посебним потребама, па, ако се то покаже недовољним, да крену у постављање лифта, али им је, очигледно, било премало да за изборе отворе степениште, много је помпезније свечано отворити последње чудо технике, лифт од десетак метара…. Ко зна, можда тај лифт за њих има посебну сентименталну вредност, јер им је лову обезбедио нововарошки земљак. Кажу упућени како се чекало да земо свечано пусти лифт у рад, али се план изјаловио. Зато је земо дошао да обиђе турски Стари град, који у ово предизборно време, хоће да направе још лепшим и старијим… Искрено, не знам чему све то, када је Ужице, тако темељно запуштено и разлупано последње три деценије, да се мирне душе цело може прогласити амбијеталном целином Старог града… Додуше, можда сам ја у заблуди, можда ми се град чини много пропалијим него што јесте, због ове прљавштине по улицама. Изгледа да прање улица више није у моди или су домаћини мудрији од мене, па штеде, рачунају, што би разбацивали паре, када, статистички гледано, март обилује падавинама, па ће се улице саме опрати, а паре остати у каси….
Ипак би се рекло да наше локалне велможе ових дана тресе предизборни инвестициони ци(р)клус, па су најавили да ће од Вође добити неких цирка 60 милиончића пореских динара, да скрцају у онај Скадар на Бојани од хале у Крчагову…. Тај објекат никоме није требао ни пре десетак година, када је почео, ако ме сећање добро служи, Јово доктор Квржица са Динкићевцима да га гради, а још мање је потребан данас, када је град мањи за барем 5.000 становника, али кога брига, нису њихови новци, а биће још избора, ваља још коју свечану врпцу пресећи….
А и што би се за паре секирали, биће тога к‘о салате сад кад нам је побољшан кредитни рејтинг. Власт се толико одушевила том вешћу да је ургентно, само последња два дана, продала обвезница за четири милијарде динара и 30 милиона евра! Још која емисија обвезница и ето нама, ако треба, не један, него три Стара града. И сваки старији и лепши од другог. И барем још пет лифтова… Где год нађеш пригодно место у Србији, ту лифт посади. Него, кад смо код лифта, па зар Чајетинци да праве гондолу, и то златну, а ми само неки лифтић? Па шта смо ми гори од њих? Ево, да и ја дам скроман допринос новом предизборном инвестиционом ци(р)клусу, да ми направимо гондолу, и то не златну, већ платинасту, од Каменог корита до Јелове горе. Она ће бити сто пута атрактивнија од чајетинске, а и економски оправданија, могу сви ти силни Ужичани очас посла да стигну до својих малињака. Моћна идеја, зар не? А тек на лето, каква би гужва била, кад крене поносна Србадија у чешљање боровница и шумских јагода….
Кад мало размислим, боље да не пишем даље, овако генијалног, може ме Вођа врбовати за његов изборни штаб… А и Прелетачевићу је увек добро дошла будала више….
Следећи број Ужичке недеље излази пред други круг. Пар дана пред Велики петак. Управо у време које описује Данте у својој чувеној Божанственој комедији. Рекло би се да је нама, живећи у његовом деветом кругу пакла, постало одавно свеједено који је изборни круг по реду.
Или није свеједно?
Тони Станковић
(коментар из броја 956.)
ево и мапе, коју, мирне душе, треба назвати Стаза здравља.
