РАДОШ ПАНТЕЛИЋ – ПРОИЗВОЂАЧ МАЛИНЕ
Један од већих произвођача малине у Ужицу је Радош Пантелић из Дубоког, који под малином има 1,5 хектара. Од тога за овогодишњу бербу стиже малина са 1,20 хектара, а идуће године под новим засадом браће се малина још са 30 ари.
Радош Пантелић је пољопривредни произвођач који живи на свом пољопривредном газдинству удаљеном пет километара од Ужица, у Дубоком. Основну и средњу школу учио је у Ужицу, из свог села путовао много лошијим путем него данас, а није било ни телефона. Наставио је студије у Београду, али су заједно његова тадашња девојка, а данашња супруга Рада, напустили факултете и вратили се у село. Запослили су се у Ваљаоницу бакра, а Радош је 2000. године почео да се бави послом везаним за прераду дрвета. Зато се и одлучио да напусти посао у Ваљаоници. Али, пре тога је почео да на мањој површини гаји малине. Постепено је проширивао засаде и сада са хектар површине убере од 20 до 27 тона малине, зависно од године. На 95 ари има засаде сорте виламет, 11 ари је под јесењом сортом полком, док је 30 ари под новом сортом мађарске фертуди заматус, која му идуће године стиже први пут на брање.
– Сада та сорта изузетно изгледа, али видећемо на крају какве ће дати плодове. Мислим да сам једини у овом крају који ма ту сорту, а саднице сам плаћао по 93 динара – рекао је Пантелић.
Надовезујући се на причу о својим почецима, овај пољопривредник каже:
– Сада је све другачије, све је боље него некад када сам ишао у школу, али је у међувремену много људи отишло из села. Производњу малине сам почео знатно касније од других, 1995. и 1996. године. Тада су уз много мање улагања, рада, прскања, хемије, биле много боље године за малину. Са мале површине имао сам солидну зараду. Супруга Рада и ја смо касније почели да ширимо површину под засадима, али смо имали уситњене парцеле. Нисмо имали своју земљу погодно обрадиву, па смо купили две парцеле, да би сада имали површину од 1,5 хектара. Деца су била мала и било им је занимљиво брати, а и увек су били стимулисани за свој рад. Касније, како смо ширили малину, деца су отишли у Београд на студије, завршили факултете, дипломирали и дали мастер студије. Ћерка се удала и запослила у Београду, а син нема посла. Не бих желео да деци намећем шта да раде, нека бирају свој пут, зашто су учили. Мени нико није наметао шта да радим, ово сам сам изабрао, па тако и они нека бирају.
Регистровао је своје пољоприведно газдинство и томе се потпуно посветио.
– Одлучио сам се за малину. Имао сам нека своја средства која сам уложио у парцелу, али све је то ишло полако, годинама. Диреке сам набавио по јефтинијој цени, припремао стајнак, набавио добре саднице и увек сам куповао елитне саднице, а после сам понекад продавао своје саднице. Малина ми је до сада доносила зараду и волео бих да тако остане. Међутим, нисам оптимиста за наредне године, за будућност малине, јер доћи ће до хиперпродукције у производњи малине. Ту је и она вечита спрега хладњачари, произвођачи и берачи, када се јављају проблеми. Ми произвођачи морамо бити мало реалнији и прихватити неке стандарде. Сматрам да морамо престати увек од државе да тражимо неку помоћ, заштиту, јер сами произвођачи треба да схвате да то није могуће. Ако до сада није било да држава заштити произвођача, неће бити ни од сада – закључио је Радош.
Он никада није учествовао у протестима, јер како каже, у вођама протеста има мања група интересних људи.
– Међу произвођачима има доста часних и поштених људи. Мени је жалосно када видим да такве људе води и буни један мали број инетересних људи. То генерално мислим на целу западну Србију. Сваке године се формира нека нова унија у којој поједини људи покушавају да изманипулишу велики број произвођача. Ми морамо да схватимо да су нам хладњачари потребни, како страни, тако и домаћи. Мора ту да се створи баланс, како не би дошло до монопола и тада би имали баш велики проблем. Уније малинара треба да искључиво воде произвођачи који су осетили на својој кожи шта значи производња и узгајање малине, који су осетили свој рад, часни и поштени људи, а не људи који немају везе са малином и који себи траже неки лични интерес.
– Цена од 230 динара, мени је апсолутно одговарајућа. Та цена од 100 до 120 динара ми не одговара и мислим да ће ићи на више, мада, све може да се деси. У протеклом периоду, неколико година је била добра цена, а онда се догоди лоша цена. Последњих година, када су многи људи узимали у закуп земљу и садили хектаре малине, мислим да нису били свесни колико ту рада треба. Бојим се да ће упасти у проблем, јер нису свесни колико ручног рада захтева малина. Људи који немају своју земљу, радну навику, механизацију, тешко ће се снаћи у свему овоме. Желим им најбоље, а бојим се да многи малињаци не буду за коју годину у трњу и да се виде сами диреци – дао је своје мишљење наш саговорник.
Поред тога, много су напорнији произвођачи са мањих површина, који имају по 300 кг малина, јер они 300 пута окрену човека коме предају малину, док Радош, који производи од 20 до 27 тона, како каже, можда једном до два пута у току бербе позове свог откупљивача.
Радош сматра да се ипак у неким круговима правилно не рачуна цена малине, да се немају сви фактори у производњи у виду.
– Ове године имамо проблема са дневницама, ценама ђубрива и хемије, јер су све цене отишле за 20 посто, а цена малине остаје иста. Цена малине стварно заслужују ту цену која се тражи, јер има много ручног рада, не постоје машине које могу заменити човека, а то изускује много дневница. С друге стране, временски период у узгајању малине не траје годину дана, траје пет до шест месеци, ако се све ради на време. Од пролећа почиње прскање, везивање, бацања ђубрета, скидање заперака, фрезирање, копање и још много тога. Ако је површина већа од 30 ари, онда изискује и додатну радну снагу. Многи не знају како изгледа производња малине. Сви броје раднике које ангажују и њихове дневнице, а не рачунају рад чланова породица. То чак не раде ни пољопривредне службе, које воде евиденцију за разне домаће и стране пројекте. А рад чланова пољопривредног газдинства је највећи и он се нигде не рачуна. Економску рачуницу извлаче из дневница ангажованих радника, хемије, ђубрива и сличног. Поред тога, пољопривредници који су осигурани у ПИО фонду и плаћају социјално осигурање, нису у истом рангу као запослени у фирмaма. Постоје временски периоду где може да се толерише кашњење пар дана, попут бацања ђубрива и прскања на пролеће, када је киша. Да бих до бербе завршио све послове у року на мојој површини, ја морам да платим још 50 до 60 дневница, не рачунајући рад укућана – појаснио је Пантелић.
Он каже да је најстреснији део у производњи малина сама берба.
– То су моменти када не сме да се касни, када је малина зрела и мора да буде обрана на време, пренесе на хладно место, да би квалитетна стигла у хладњачу. То су ти стресни моменти у узгајању малине. Ове године је доша до изражаја проблем са берачима. Све је већи број малињака, а берача све мање. И они који су некад брали малине сада имају своје, тако да је постало стресно и тешко наћи бераче. Претходних година сам се некако сналазио, берачи су били локални, углавном одавде, а сада морам да их ангажујем са стране. Дневнице се крећу од 2.000 до 3.000 динара, зависи од берача. Не беру сви исто, неко спорије, неко брже. Поред дневнице, плаћамо превоз и храну, а ако су стране, ту је и смештај. По килограму се плаћа 45 динара, као и превоз и храна – рекао је Радош.
Поред проблема са берачима, према речима нашег саговорника, произвођачи често наилазе на проблем везан за агротехичке мере заштите.
– У последње време произвођачи су на великим искушењима што се тиче хемије и примене агротехничких мера заштите. Појавило се много комерцијалиста и менаџера који продају све и свашта, па чак долазе и на кућна врата нудећи хемију. Произвођачи су у великом проблему, јер не могу све знати. Ја лично пратим савете Пољопривредне службе у Ужицу и са њима сарађујем. Искључиво користим домаћа ђубрива, класичне препарате, не скупе прихране, не претерујем у томе. Посебну пажњу обраћам на квалитет плода и на прскање, због чувања пчела. Инсектицид последњи пут прскам када постоје само два до три цвета у малињаку и више га не користим. Али, бојим се да други то не поштују. Годинама постоји тај проблем. Посебно ме нервира што на крају нема одвајања малина по квалитету. То би требало власници хладњача да ураде, а 20 година је све исто – рекао је Пантелић.
С обзиром да су малињаци отворена фабрика, питали смо га зашто нема противградну заштиту и да ли има наводњавање.
– Размишљао сам о томе, али немам услове да је поставим, јер такве су парцеле, а заштита тражи још простора, који ја немам. Противник сам наводњавања малине са великим количинама воде. У свом малињаку никада не заливам малину, иако сам пре три године поставио систем кап по кап. Никада у току борбе не користим наводњавање, јер сматрам да се малина од вишка воде суши. Присталица сам засене и имам засену за полку. Засена је изузетно добра ствар, али постоје финансијски и технички услови да се то оствари. Настојаћу бар један део наредних година да наткријем. Мој принос од 20 до 27 тона по хектару је за сада сасвим задовољавјући. За ову годину нећу ништа рећи, јер никада не очекујем ништа док се не заврши берба и малина не спакује у хладњаче. Имали смо и ми штете од снега, поломило је и мени малине, али, сада се опет све зелени, а исто је код других. Само што неко кука, а неко не.– рекао је Пантелић.
Он је истакао да и Дубоко има одличну климу за производњу малине.
– Дубоко има изузетну надморску висину, заштићено је шумама и тврдим да Дубоко село има доста произвођача који заиста производе квалитетну малину. Ту првенствено мислим на моје комшије Митровиће, који имају изузетне малињаке – рекао је Радош.
Он је на крају истакао добру сарадњу са својим откупљивачем хладњачом „Мастер фуд“ из Ужица на Пори.
Звездана Глигоријевић
