RADOŠ PANTELIĆ – PROIZVOĐAČ MALINE
Jedan od većih proizvođača maline u Užicu je Radoš Pantelić iz Dubokog, koji pod malinom ima 1,5 hektara. Od toga za ovogodišnju berbu stiže malina sa 1,20 hektara, a iduće godine pod novim zasadom braće se malina još sa 30 ari.
Radoš Pantelić je poljoprivredni proizvođač koji živi na svom poljoprivrednom gazdinstvu udaljenom pet kilometara od Užica, u Dubokom. Osnovnu i srednju školu učio je u Užicu, iz svog sela putovao mnogo lošijim putem nego danas, a nije bilo ni telefona. Nastavio je studije u Beogradu, ali su zajedno njegova tadašnja devojka, a današnja supruga Rada, napustili fakultete i vratili se u selo. Zaposlili su se u Valjaonicu bakra, a Radoš je 2000. godine počeo da se bavi poslom vezanim za preradu drveta. Zato se i odlučio da napusti posao u Valjaonici. Ali, pre toga je počeo da na manjoj površini gaji maline. Postepeno je proširivao zasade i sada sa hektar površine ubere od 20 do 27 tona maline, zavisno od godine. Na 95 ari ima zasade sorte vilamet, 11 ari je pod jesenjom sortom polkom, dok je 30 ari pod novom sortom mađarske fertudi zamatus, koja mu iduće godine stiže prvi put na branje.
– Sada ta sorta izuzetno izgleda, ali videćemo na kraju kakve će dati plodove. Mislim da sam jedini u ovom kraju koji ma tu sortu, a sadnice sam plaćao po 93 dinara – rekao je Pantelić.
Nadovezujući se na priču o svojim počecima, ovaj poljoprivrednik kaže:
– Sada je sve drugačije, sve je bolje nego nekad kada sam išao u školu, ali je u međuvremenu mnogo ljudi otišlo iz sela. Proizvodnju maline sam počeo znatno kasnije od drugih, 1995. i 1996. godine. Tada su uz mnogo manje ulaganja, rada, prskanja, hemije, bile mnogo bolje godine za malinu. Sa male površine imao sam solidnu zaradu. Supruga Rada i ja smo kasnije počeli da širimo površinu pod zasadima, ali smo imali usitnjene parcele. Nismo imali svoju zemlju pogodno obradivu, pa smo kupili dve parcele, da bi sada imali površinu od 1,5 hektara. Deca su bila mala i bilo im je zanimljivo brati, a i uvek su bili stimulisani za svoj rad. Kasnije, kako smo širili malinu, deca su otišli u Beograd na studije, završili fakultete, diplomirali i dali master studije. Ćerka se udala i zaposlila u Beogradu, a sin nema posla. Ne bih želeo da deci namećem šta da rade, neka biraju svoj put, zašto su učili. Meni niko nije nametao šta da radim, ovo sam sam izabrao, pa tako i oni neka biraju.
Registrovao je svoje poljoprivedno gazdinstvo i tome se potpuno posvetio.
– Odlučio sam se za malinu. Imao sam neka svoja sredstva koja sam uložio u parcelu, ali sve je to išlo polako, godinama. Direke sam nabavio po jeftinijoj ceni, pripremao stajnak, nabavio dobre sadnice i uvek sam kupovao elitne sadnice, a posle sam ponekad prodavao svoje sadnice. Malina mi je do sada donosila zaradu i voleo bih da tako ostane. Međutim, nisam optimista za naredne godine, za budućnost maline, jer doći će do hiperprodukcije u proizvodnji maline. Tu je i ona večita sprega hladnjačari, proizvođači i berači, kada se javljaju problemi. Mi proizvođači moramo biti malo realniji i prihvatiti neke standarde. Smatram da moramo prestati uvek od države da tražimo neku pomoć, zaštitu, jer sami proizvođači treba da shvate da to nije moguće. Ako do sada nije bilo da država zaštiti proizvođača, neće biti ni od sada – zaključio je Radoš.
On nikada nije učestvovao u protestima, jer kako kaže, u vođama protesta ima manja grupa interesnih ljudi.
– Među proizvođačima ima dosta časnih i poštenih ljudi. Meni je žalosno kada vidim da takve ljude vodi i buni jedan mali broj ineteresnih ljudi. To generalno mislim na celu zapadnu Srbiju. Svake godine se formira neka nova unija u kojoj pojedini ljudi pokušavaju da izmanipulišu veliki broj proizvođača. Mi moramo da shvatimo da su nam hladnjačari potrebni, kako strani, tako i domaći. Mora tu da se stvori balans, kako ne bi došlo do monopola i tada bi imali baš veliki problem. Unije malinara treba da isključivo vode proizvođači koji su osetili na svojoj koži šta znači proizvodnja i uzgajanje maline, koji su osetili svoj rad, časni i pošteni ljudi, a ne ljudi koji nemaju veze sa malinom i koji sebi traže neki lični interes.
– Cena od 230 dinara, meni je apsolutno odgovarajuća. Ta cena od 100 do 120 dinara mi ne odgovara i mislim da će ići na više, mada, sve može da se desi. U proteklom periodu, nekoliko godina je bila dobra cena, a onda se dogodi loša cena. Poslednjih godina, kada su mnogi ljudi uzimali u zakup zemlju i sadili hektare maline, mislim da nisu bili svesni koliko tu rada treba. Bojim se da će upasti u problem, jer nisu svesni koliko ručnog rada zahteva malina. Ljudi koji nemaju svoju zemlju, radnu naviku, mehanizaciju, teško će se snaći u svemu ovome. Želim im najbolje, a bojim se da mnogi malinjaci ne budu za koju godinu u trnju i da se vide sami direci – dao je svoje mišljenje naš sagovornik.
Pored toga, mnogo su naporniji proizvođači sa manjih površina, koji imaju po 300 kg malina, jer oni 300 puta okrenu čoveka kome predaju malinu, dok Radoš, koji proizvodi od 20 do 27 tona, kako kaže, možda jednom do dva puta u toku berbe pozove svog otkupljivača.
Radoš smatra da se ipak u nekim krugovima pravilno ne računa cena maline, da se nemaju svi faktori u proizvodnji u vidu.
– Ove godine imamo problema sa dnevnicama, cenama đubriva i hemije, jer su sve cene otišle za 20 posto, a cena maline ostaje ista. Cena maline stvarno zaslužuju tu cenu koja se traži, jer ima mnogo ručnog rada, ne postoje mašine koje mogu zameniti čoveka, a to izuskuje mnogo dnevnica. S druge strane, vremenski period u uzgajanju maline ne traje godinu dana, traje pet do šest meseci, ako se sve radi na vreme. Od proleća počinje prskanje, vezivanje, bacanja đubreta, skidanje zaperaka, freziranje, kopanje i još mnogo toga. Ako je površina veća od 30 ari, onda iziskuje i dodatnu radnu snagu. Mnogi ne znaju kako izgleda proizvodnja maline. Svi broje radnike koje angažuju i njihove dnevnice, a ne računaju rad članova porodica. To čak ne rade ni poljoprivredne službe, koje vode evidenciju za razne domaće i strane projekte. A rad članova poljoprivrednog gazdinstva je najveći i on se nigde ne računa. Ekonomsku računicu izvlače iz dnevnica angažovanih radnika, hemije, đubriva i sličnog. Pored toga, poljoprivrednici koji su osigurani u PIO fondu i plaćaju socijalno osiguranje, nisu u istom rangu kao zaposleni u firmama. Postoje vremenski periodu gde može da se toleriše kašnjenje par dana, poput bacanja đubriva i prskanja na proleće, kada je kiša. Da bih do berbe završio sve poslove u roku na mojoj površini, ja moram da platim još 50 do 60 dnevnica, ne računajući rad ukućana – pojasnio je Pantelić.
On kaže da je najstresniji deo u proizvodnji malina sama berba.
– To su momenti kada ne sme da se kasni, kada je malina zrela i mora da bude obrana na vreme, prenese na hladno mesto, da bi kvalitetna stigla u hladnjaču. To su ti stresni momenti u uzgajanju maline. Ove godine je doša do izražaja problem sa beračima. Sve je veći broj malinjaka, a berača sve manje. I oni koji su nekad brali maline sada imaju svoje, tako da je postalo stresno i teško naći berače. Prethodnih godina sam se nekako snalazio, berači su bili lokalni, uglavnom odavde, a sada moram da ih angažujem sa strane. Dnevnice se kreću od 2.000 do 3.000 dinara, zavisi od berača. Ne beru svi isto, neko sporije, neko brže. Pored dnevnice, plaćamo prevoz i hranu, a ako su strane, tu je i smeštaj. Po kilogramu se plaća 45 dinara, kao i prevoz i hrana – rekao je Radoš.
Pored problema sa beračima, prema rečima našeg sagovornika, proizvođači često nailaze na problem vezan za agrotehičke mere zaštite.
– U poslednje vreme proizvođači su na velikim iskušenjima što se tiče hemije i primene agrotehničkih mera zaštite. Pojavilo se mnogo komercijalista i menadžera koji prodaju sve i svašta, pa čak dolaze i na kućna vrata nudeći hemiju. Proizvođači su u velikom problemu, jer ne mogu sve znati. Ja lično pratim savete Poljoprivredne službe u Užicu i sa njima sarađujem. Isključivo koristim domaća đubriva, klasične preparate, ne skupe prihrane, ne preterujem u tome. Posebnu pažnju obraćam na kvalitet ploda i na prskanje, zbog čuvanja pčela. Insekticid poslednji put prskam kada postoje samo dva do tri cveta u malinjaku i više ga ne koristim. Ali, bojim se da drugi to ne poštuju. Godinama postoji taj problem. Posebno me nervira što na kraju nema odvajanja malina po kvalitetu. To bi trebalo vlasnici hladnjača da urade, a 20 godina je sve isto – rekao je Pantelić.
S obzirom da su malinjaci otvorena fabrika, pitali smo ga zašto nema protivgradnu zaštitu i da li ima navodnjavanje.
– Razmišljao sam o tome, ali nemam uslove da je postavim, jer takve su parcele, a zaštita traži još prostora, koji ja nemam. Protivnik sam navodnjavanja maline sa velikim količinama vode. U svom malinjaku nikada ne zalivam malinu, iako sam pre tri godine postavio sistem kap po kap. Nikada u toku borbe ne koristim navodnjavanje, jer smatram da se malina od viška vode suši. Pristalica sam zasene i imam zasenu za polku. Zasena je izuzetno dobra stvar, ali postoje finansijski i tehnički uslovi da se to ostvari. Nastojaću bar jedan deo narednih godina da natkrijem. Moj prinos od 20 do 27 tona po hektaru je za sada sasvim zadovoljavjući. Za ovu godinu neću ništa reći, jer nikada ne očekujem ništa dok se ne završi berba i malina ne spakuje u hladnjače. Imali smo i mi štete od snega, polomilo je i meni maline, ali, sada se opet sve zeleni, a isto je kod drugih. Samo što neko kuka, a neko ne.– rekao je Pantelić.
On je istakao da i Duboko ima odličnu klimu za proizvodnju maline.
– Duboko ima izuzetnu nadmorsku visinu, zaštićeno je šumama i tvrdim da Duboko selo ima dosta proizvođača koji zaista proizvode kvalitetnu malinu. Tu prvenstveno mislim na moje komšije Mitroviće, koji imaju izuzetne malinjake – rekao je Radoš.
On je na kraju istakao dobru saradnju sa svojim otkupljivačem hladnjačom „Master fud“ iz Užica na Pori.
Zvezdana Gligorijević
