PROFESOR FIZIČKOG U PENZIJI – VITOMIR MIĆO DRAGUTINOVIĆ
Vitomir Dragutinović, koga svi znaju kao Mićo, izveo je na put mnoge užičke košarkaške legende. On ih je još kao decu učio prvim košarkaškim koracima i pravilima, ali istovremeno pravio radne i poštene ljude.
Kao profesor fizičke kulture i vaspitanja prvi posao je dobio sa 24 godine u osnovnoj školi u Staparima, sledeće godine je radio po pola radnog vremena u toj školi i „Nada Matić“, da bi po povratku iz vojske, stalno zaposlenje dobio u „Nada Matić“. Tu je proveo punih 39 godina rada.
Pre nego što je i pomislio da će postati trener dece za košarku, Dragutinović se bavio atletikom. Imao je dosta uspeha u tom sportu. Sedamdesetih godina, u Užicu, bio je pobednik na MOSI igrama na 400 metara. U štafeti je trčao četiri puta 100 metara i u juniorskoj konkurenciji sa svojom ekipom iz tadašnjeg atletskog kluba „Užice“, današnjeg „Mladost“, bio je drugi u Srbiji i treći u Jugoslaviji. To je tada bio veliki uspeh. Kada se zaposlio, košarka je postala omiljeni sport među decom.
– Pre mene je u školi radio kolega Siniša Milivojević. On je vodio tu sekciju košarke. Gledao sam kako radi i meni se svidelo. Zavoleo sam košarku, a u Beogradu dok sam studirao, išao sam da gledam utakmice, kada su igrali klubovi tadašnje Jugoslavije. Odlaskom kolege u drugu školu, preuzeo sam košarkašku sekciju i počeo da radim sa velikom ljubavi – seća se Mićo.
U tom momentu pojavljuje se i interesovanje košarkaškog kluba „Prvi partizan“ za saradnju sa mladima. Klub je doneo strategiju da mora imati podmladak.
– „Prvi partizan“ je bio pred ulaskom u viši rang takmičenja i shvatili su da se mora raditi najviše sa mladima. Po tom pitanju je najviše učinio pokojni Miki Pavićević, koji je animirao nas nastavnike po školama da radimo sa decom za klub. Napravili smo jednu generaciju koja je činila okosnicu ekipe „Prvog partizana“, koja je ušla u Prvu ligu, kada se u Užicu igralo sa „Cibonom“, „Jugoplastikom“, „Bosnom“ i drugim klubovima. Ta tadašnja jugoslovenska liga bila je jača od lige Evrope. Kao što je sada španska liga dominantna u Evropi, takva je bila naša liga nekada. Miki Pavićević je dobro organizovao da se radi sa decom. Sve škole su imali svoje selekcije od petog do osmog razreda, i dečaci i devojčice, pa smo subotom u hali imali takmičenja svih škola. Puno je izašlo dece interesantnih za košarku, a neki su otišli u drugi sport. Na primer Darko Zakoč, igrao je kod mene košarku u generaciji 1963, zajedno sa Slavenkom Marićem, Slobodanom Arnautovićem i drugima. Tada smo bili drugi u Srbiji. Pobedili smo na finalnoj utakmici pionirskog prvenstva „Pioniri košarkaši“. To prvenstvo je bilo u Užicu u hali. Hala je bila puna. To je bio doživljaj na jednoj dečijoj utakmici. Bili smo drugi, a pobedio nas je Beograd, u kojoj je igrao Cvetičanin, a kasnije je igrao u „Partizanu“ i „Ciboni“. Bio je to prvi veliku uspeh. Darko Zakoč me je pitao šta da radi, pošto je lepo igrao i odbojku i košarku. Procenio je da će bolje proći u odbojci. U odbojci tada nije bilo velike konkurencije da se uđe u tim i igra, a čini mi se da je više voleo odbojku. I dobro je uradio što je otišao u odbojku, dobro je igrao i postao poznati odbojkaški trener. On je napravio baš dobru karijeru – kaže naš sagovornik i podsetio da je pre te ekipe, bila dobra generacija u kojoj je bio Žarko Vasiljević, ali, dodao je, da nisu prošli u finale Srbije, zbog toga što nije imao iskustva.
Posle 1963. generacije, nizalo se još dobrih generacija. Posebno je istakao i decu rođenu 1965. godine u kojoj su bili Aleksandar Jovanović – Janker i drugi.
– To 1965. godište je bilo jako dobro. Oni su bili prvaci Srbije u „Pioniri košarkaši“, a na Školskim olimpijskim igrama Srbije izmakla im je medalja. O toj olimpijadi u „Politici“ je pisalo o problemu organizovanja tog takmičenja. Mi smo igrali četiri utakmice i dobili sve četiri, a zauzeli četvrto mesto. Nijednu utakmicu nismo izgubili. U stvari, sve je to bilo tako, jer je Kragujevac bio sa nama u grupi i da bi Kragujevac prošao, organizatori su odlučili da računaju neku koš razliku, koja se nigde pre toga nije pominjala. Iz generacije, Aleksandar Petronijević je proglašen za najboljeg igrača – kaže Mićo.
Sa svojim pionirima četiri puta je bio prvak Srbije i tri puta osvajao drugo mesto, dakle sedam puta su njegovi pioniri igrali finale Srbije. Zbog toga, kada se pojavi na nekom takmičenju, pitali su „zar je opet došao?“. Mićo kaže da kada se vraćao kao četvrti sa prvenstva, nekako se osećao posramljeno.
Kao svoj najveći uspeh ističe to što su sva ta deca koju je trenirao postali dobri i uspešni ljudi.
– Imao sam Kuburovića, on je sada negde u Australiji konstruktor, Palikuća iz tadašnje osnovne škole „Andrija Đurović“ je u Americi, imao sam braću Kandići i mali Krčevinac, otišli su u Finsku uoči rata, nastavili su da se bave košarkom. Tamo su bili zvezde, oženili se i žive u Finskoj. Sada mi stalno šalju pozdrave uz veliku zahvalnost. Među tom decom je bio i Vladimir Reković, koji je sada naučnik u Lucernu. A oni koji nisu otišli van zemlje, ovde su osnovali porodice i postali su časni i pošteni ljudi. Od te dece izašlo je puno trenera. Jedan od njih je Bogićević, on je sada trener u Poljskoj, a pre četiri godine u Poljskoj je proglašen za trenera države. Ne znam nijedno date da je prošlo kroz tu školu košarke, a da je skliznulo negde – sa ponosom kaže ovaj trener.
Pored toga, što je radio u školi sa decom, sa Mikijem Pavićevićem i sekretarom mesne zajednice Šiljkom, osnovao je KK „Trg partizana“.
– Pokušali smo da napravimo taj klub za decu koja nisu mogla da prođu u „Prvi partizan“. U stvari, ta deca su imali neke pripreme, pa ako se neko pokaže i bude interesantan, da ide dalje. To je bio taj neki prvi pokušaj i trajalo je dve do tri godine, ali nije bilo puno uspeha. Nije bilo para, nismo imali sreće sa sponzorima, a nismo naplaćivali članarinu. U tom smislu smo kasnije, sada pokojni Aleksandar Ćirović – Ćizo i ja napravili novi košarkaški klub „Kapedunum“. Bilo je dosta dece, dečaka i devojčica. Ćizo je dosta učinio, davao, pomagao i hranio decu u svom restoranu „Tabani“. Bio je jedan izuzetan čovek i nisam odavno sreo tako dobrog čoveka. Tada je bio kafedžija, a tek kasnije je bio predsednik Izvršnog saveta opštine. Njegov sin je počeo u tim našim ekipama da igra, ali nije bio dovoljno visok. Sin mu je sada menadžer odbojkašica i živi u Ljubljani, a bio je i u Italiji.
U to vreme je postojala je selekcija. Zato Mića nikada nije imao mnogo dece i nastojao je da trenira samo one koji bi mogli da prođu kao igrači. Uglavnom je radio sa 10 do 15 dečaka. A te talentovane dečake je nalazio u školama. Ipak, često se događalo da u jednoj generaciji ne može da nađe 12 talentovane dece za košarku.
– Vršio sam selekciju. Znao sam da procenim dete i te parametre u odnosu na visinu, brzinu, okretnost i pokretnost. Uglavnom su odatle izlazila deca koja su igrala u prvom timu. Valjda što se treniralo u „Nada Matić“, ta škola je bila rasadnik košarkaša, a u tadašnjoj 4. osnovnoj školi, današnjoj „Stari grad“ – rukometaša. Ta škola je imala salu koja je omogućavala zimi da se igra rukomet. Škola „Dušan Jerković“ je bila bolja u fudbalu. Iz „Nade Matić“ prvi košarkaš je izašao Miško Marić (čuveni Mara Gitara), koji je bio generacija sa Kićanovićem. Jedan od najuspešnijih je bio Oliver Popović. Posle je igrao u „Partizanu“, kada je Danilović došao. Pitao sam Dula Vujoševića, pošto sam dobar sa njim, što ne da Oliveru da igra više, a on mi kaže kako je procenio da će Danilović ipak biti bolji igrač od njega i zato mu je davao više šanse. Olivera su onda poslali u „Spartak“, onda je igrao u „Crvenoj zvezdi“, pa zatim u Rusiji, Turskoj, Grčkoj i dalje. Pre dve godine je vodio jedan tim iz Vršca. On je jedan od najzahvalnijih i kada god je davao intervjue pominjao je gde je počeo i stalno me je pominjao. Popović je u Kremnima učio osnovnu školu i preporučio mi ga je profesor Ljušo sa Učiteljskog fakulteta. Rekao mi je da ima jedan mali iz Kremana i poručio sam da ga otac dovede. Otac ga je doveo i odlučio sam da ostane. Počeo je dolaziti i na treningu sam odmah video da će biti igrač – seća se naš sagovornik.
Prema Dragutinovićevim rečima, bila su to lepa vremena. Uz preduzeće „Prvi partizan“ deci su mogli da obezbede svu opremu, i dresove i trenerke, i to po dve-tri garniture. Zbog toga su im mnogi zavideli kada izađu na teren. Međutim, sve se izmenilo devedestih godina prošlog veka, kada je počela kriza, a to nosi i, kako kaže Mića, moljakanje mnogih za dresove i opremu,
– Od sedamdesetih do devedesetih godina lepo se radilo i bilo je uspešno. Posle se ušlo u krizu i gotovo sam prestao da se intezivnije bavim tim trenerskim delom. Držao sam školsku sekciju, ali ne samo košarku, već i odbojku i fudbal. Nisam hteo da naplaćujem od dece članarinu, jer se nije uklapalo u moje shvatanje sporta i morala – da naplaćujem deci koju učim u školi. Tada su počele da rade i privatne škole. Prvo je počeo Sreten Đurić i sa njim sam malo sarađivao, jer opet nisam mogao da naplaćujem. Ja sam socijalističko dete i naučen sam da to radim iz ljubavi. „Prvi partizan“ mi je davao honorar tadašnjih 100 nemačkih maraka za taj rad, ali sam vodio po tri do četiri ekipe, i pionire i juniore. I juniori su bili uspešni kada su igrali Karapetrović, Mire Radošević, Topalović … Sa podmlatkom juniora išli smo dva puta u Francusku. Bili smo u Lionu i Lemanu, a išli smo i u Instanbul. Na Zlatibor je na pripreme dolazio „Efen Pilsen“, koji se tek osnivao. Posle toga su nas zvali da dođemo u goste u Tursku, sve o njihovom trošku. Tek kasnije su postali evropski klub – kaže Mića i dodao da je u to njegovo vreme bilo puno entuzijazma.
Jedno vreme je bio pomoćni trener Bobanu Jankoviću Bleku u prvoj ligi, ali ipak je više voleo rad sa decom. Kaže da je uživao da nađe neko talentovano dete i da ga gura i šalje dalje.
Izmeđi ostalog, Mića Dragutinović je bio i prvi trener Saši Đorđeviću!
– Sašin otac Bata Đorđević je bio“Zvezdin“ trener i prvak Jugoslavije, kada su u ekipi bili Slavnić i Kapičić. Bio je i stručni organizator kampa na Zlatiboru, a ja sam bio na svim tim kampovima petnaest godina. I tako jednom doveo mi dečaka i kaže da je to njegov sin, da će biti kod mene u grupi, jer zna da sam profesor i da radim u školi. Rekao mi je da hoće da bude sa pedagogom, ne sa ovim drugim trenerima. I tako sam bio prvi Sašin trener. Tada je počelo naše prijateljstvo, koje i danas traje – setio se Dragutinović.
Sa setom se seća tih, kako kaže, srećnih dana, kada su ga deca, za razliku od današnje, molila da što pre počnu treninzi kada pođu 1. septembra u školu.
– Čak su sa mnom išli u selo da kupe šljive, da bismo što pre počeli sa treninzima. Deca su volela sport, nisi mogao da ih oteraš sa terena. Teško mi je bilo da kažem nekom detetu da nije za košarku. Kada mu to kažem, obavezno sam mu, u skladu sa njegovom fizičkom konstitucijom, prepričivao koji bi sport mogao da trenira. Deci koja su trenirala košarku nije bilo mrsko da dođu da farbaju ograde oko igrališta, table, da navežu mrežice. Sami su hteli sve da rade. A kada sam pomenuo kupljenje šljiva, to je predložio Vladimir Reković. Bio je najagilniji, najuporniji. Posle je u Americi završio fiziku i u Lucernu je sada naučnik. Oduvek je bio uporan. Sećam se da je došao do našeg reportera kada je naša fudbalska reprezentacija igrala u Meksiku i pozdravio naš narod u Srbiji. Njegova majka mi je pričala da kada je došao u Ameriku, odmah se na koledžu uključio u njihov košarkaški tim. Ti njegovi treneri su radili po šablonima, a ja sam ovde negovao tu našu jugoslovensku košarku, nisam insistirao na šablonima i kalupima, nego sam ih terao da sami smišljaju i pronalaze rešenja, da budu kreativni. Tako se ponaša i tamo, davao predloge treneru i, na svu sreću, taj trener nije bio sujetan, već je poštovao onoga koji misli. Tako su ta deca radila, ali se mnogo izmenilo dolaskom novih tehnologija. Deca nisu toliko zainteresovana i sadašnjim trenerima je mnogo teže nego meni nekad. Deca su nekada ostajala do jedan po ponoći i igrala košarku na terenima i jedva si mogao da ih oteraš. Nekada se potuku ko će da dođe na red da igra košarke, a sada nema deteta na basketu. A ako sama dodatno ne rade, teško da će neko od njih napraviti neku ozbiljnu karijeru u košarci. Nekada su mi deca sami prijavljivali koliko su koševa ubacili van treninga. Ako dete ne živi sa loptom, ako ne idu sa loptom od kuće i do kuće, nego samo se drži treninga, neće postići mnogo – kaže naš sagovornik.
On smatra da su ti užički košarkaši mogli i mnogo više da postignu u košarci samo da su hteli.
– Slavenko Marić, jedan od najuspešnijih košarkaša, nije napravio karijeru koliku je mogao, mogao je mnogo da zaradi. Mislim da je razlog to što je bio vezan za Užice, za svoj klub „Prvi partizan“. Šehrija i Boban Janković su igrali u u Ljubljani. Šehrija je bio izuzetan talenat, ali mislim da nije bio svestan toga i da nije bio posvećen dovoljno. Svoj talenat nije iskoristio koliko je mogao. On je bio kao sada „Zvezdin“ centar, tog nivoa.
Aco Pavlović je bio dobar igrač i mogao je još biti bolji da se posvetio potpuno košarci. Bio je kod Aca Nikolića u Čačku, i taj čovek ga je obožavao. Međutim, Pavlović se vratio u Užice. Takođe i Mićko Urošević je dao veliki doprinos užičkoj košarci – kaže Mića i dodao je da se Grad Užice prema mnogima, u stvari nikome, nije odužio, a da su ti ljudi mnogo dali užičkoj košarci.
– Oni su žrtvovali deo mladosti. Mnogi bi završili škole, ali nisu zbog košarke – dodao je Mića.
U penziju je Mića Dragutinović otišao pre pet godina. Ne ide na utakmice, ali je čuo da je užički klub u teškoj situaciji, što mu je veoma žao. Prati domaću i stranu košarku, ali isto tako i atletiku.
– Slavko Kuzmanović je počeo da trenira atletiku uz mene, voleo da trči uz mene i da gleda kako se trči. Ostali smo veliki prijatelji – rekao je Mićo.
Zvezdana Gligorijević
