НОВОГОДИШЊА ЈАДИКОВКА
Шта то беше парламентаризам?
– И зна ко му је крив – сви су криви, осим њега. Наш човек брижљиво негује тај праведнички гнев, Држава га уништила и опљачкала, њега тако уникатног и генијалног… –
Ред би био, по устаљеној навици, да у новогодишњем броју сумирам претходну годину и веселијим тоном најавим следећу. Заиста, био би ред, али не иде… Разлога је безброј, што личних, што општих…
Јуче (понедељак) кренем, безразложно расположен, у редакцију. Ваљда зато што је после дужег времена у Ужицу био диван, сунчан дан и таман кад сам већ стигао, на Слануши, упаднем у повећу неравнину на пешачком прелазу, која је, очигледно, настала нестручним постављањем шахта. Шахт је потпуно крив, идеалан да се сломи нога… Залети се нека будала колима, иако су пешаци имали зелено и ја махинално кренем мало уназад и право ногом улетим у ту брљотину Нискоградње, у чукљу се зачу кврц и стропоштах се за секунду на земљу. Прилетеше људи, некако се придигнем, наслоним се на ногу из које се чуло кврц, помислим, добро је, није пукла и некако одгегам до редакције. А онда тек настадоше болови… И ево, данас ово пишем код куће, нисам ни могао да одем на посао, нога као патлиџан, поплавела, а сутра радимо нови број Недеље… Сви ми кажу, иди код лекара да ти то сниме, мислим се, јесте све отекло, али могу помало да се ослоним на ногу, ваљда није ништа страшно, а и да хоћу да идем да снимим, како да идем, када нисам добио маркицу за здравствено, јер немам довољно новца да на време плаћам доприносе… Нешто размишљам, да је ово нормална земља, тзв. Град и Нискоградња би морали да ми плате дебелу одштету, јер ко зна колико су се пута до сада људи по граду ломили због лошег извођења радова нашег ексклузивног градског дугогодишњег губиташа…
И тако, одседех до краја радног времена, са гомилом леда из фрижидера у чарапи, па се поподне некако довукох кући, залегох потпуно изнурен, дигох ногу на двосед и од све муке укључих телевизор… Е, тек ту настаде хорор.
Већ више година тв програм гледам тек увече, када почињу серије на FOX-у. Понекад погледам пар минута вести и то би било све од мог дружења са „прозором у свет“ последњих година. Пошто сам и даље био под великим стресом и боловима, попустила ми је концентрација и некако ми се даљински задржао на каналу где се емитује републичка скупштина, коју нисам гледао сигурно више од десет-петнаест година и то баш у моменту о коме се ова два дана толико причало. Прво је Вучић надобудним тоном понижавао „тамо неке у публици“ обраћајући се све време некаквим грађанима, којих, колико сам видео, није било у скупштини, онда Живковић затражи реплику, на шта му неки председавајући са наочарима одбруси да због уличарског жаргона и не заслужује реплику, на шта му Живковић повика – „Стоко“, а онда му тај са наочарима изрече три опомене одједном и затражи од обезбеђења да га, као последњег уличара, избаце напоље. Запањујуће. И да поновим још једном – запањујуће… ‘Ајде да му је изрекао једну опомену, али три одједном и да га избаце напоље, то је заиста прворазредни скандал… Свако иоле писмен добро зна шта за демократију значи посланик, од коликог је значаја та инситуција, какву аутономију и заштиту треба да има, а сада на делу видех сасвим супротно – може председавајући, када му се навије, сваког посланика да избаци из скупштине. Не свиди му се начин на који говори и одмах напоље…. Био сам запрепашћен и реакцијом министара и председника владе, неки су ликовали, а неки изгледали потпуно незаинтересовано, као да се све то дешава негде у Тунгузији. И они глупани из опозиције, уместо да демонстративно напусте седницу, остали су да седе, иако су и њима, онако успут, изрекли пар опомена… Што се мене лично тиче, немам дилеме, јуче сам присуствовао моменту када је у Србији укинут парламент. Из авиона се види да је председник владе божанство, а да су посланици обична замењива марва, која је ту само да ствара привид демократије…
Искрено, мислим да имамо озбиљан разлог за забринутост, јер када се власт овако понаша док јој још увек добро иде, могу да мислим шта ће бити када им кола крену низбрдо, а тај дан није далеко. И ако буду реформе и ако изостану… Са друге стране, иако су медији овом случају посветили прилично пажње, разговарао сам са неколицином људи, видно је приметна апсолутна незаинтересованост за дешавања у парламенту, али и политичким збивањима уопште. Не, нису ту у питању само Живковић, Вучић, Демократска странка или неко трећи, већ апсолутна незаинтересованост за свет око себе. Потпуно сам сигуран да сутра јаве како су у скупштину улетела наоружана лица и побила пола људи, већину то уопште не би дотакло. На једно уво би им ушло, на друго изашло. Па шта их онда занима? У разговору, ако мало зачепркате, видећете да већину занима само једно – паре. Паре, паре, паре…. На било који начин, само да је пара. Неко би рекао – потрошачко друштво, не ово није оно што се у свету под тим термином подразумева, код наших људи је много дубља патологија у питању, јер је свима јасно да те паре никада неће имати, али од концепта не одустају. Као држава смо потпуно пропали, дугови су нам огромни, производња никаква, огромна незапосленост, запуштен јавни сектор, општа отимачина и корупција, али то нашег човека не занима – он хоће паре. И зна ко му је крив – сви су криви, осим њега. Наш човек брижљиво негује тај праведнички гнев, Држава га уништила и опљачкала, њега тако уникатног и генијалног… И не занима га одакле те паре које, у праведничком гневу, сматра да му припадају. Апсолутно га не занима. Није то његов посао. То нека неко други брине, он зна која су његова права и шта њему припада…
Искрено, тај став сам, на моје запрепашћење, сусрео у последње време и у разговору са неколико просветних радника, поготову када се дотакнемо њиховог штрајка. Толики интезитет надобудности и бахатости је просто невероватан. И непримерен онима који би требало да васпитавају децу. Занимљиво, потпуно се исто понашају као владајући режим, иако су сада, привидно, на различитим странама. Сви они себе доживљавају као елиту, која, по божијем праву, треба околини да соли памет, и нама, обичним смртницима, допуштено је само да се повинујемо њиховим оправданим захтевима. Дрзнеш ли се да иоле доведеш у сумњу такву логику, одмах следи бујица увреда и хистерисање. Сличан став имају и многи моји пријатељи запослени у јавном сектору. Тачније, бивши пријатељи. Бахати, надобудни и увек пуни гнева на неписмене будале које су се уопште и усудиле да их питају шта и колико раде… И када пореде своје плате са другима, нас боранију из привреде и не разматрају, увек се упоређују са платама рудоводећег кадра у великим јавним предузећима и тајкунима. Ето, онај тамо има плату 150.000 динара, а ја само 65.000…. Када им на то, уздржаним тоном, кажем да сам већ пету годину на минималцу, игноришу ме као да ништа нисам ни рекао, једноставно – нити ме чују, нити их занима шта причам…
Заиста, та опчињеност новцем и очајничка жеља за добрим животом, та бахатост и надобудност, тај апсолутни егоизам, све је то попримило гигантске размере у Србји. Често покушавам наћи узрок свему томе, али не иде, нема правог објашњења, најпре ће бити да је ово лудило које нам се дешава последњих деценија, мало по мало, потпуно извитоперило вредносни систем. Несхватљиво ми је да одрасле и озбиљне људе уопште не занима како свет функционише, да их не занима производили се нешто у овој држави, нити одакле ће да се набаве те паре које они, потпуно природно, сматрају да њима припадају. Могу да разумем младе људе, који немају дана радног стажа, али не може бити нормално да то буде опште прихваћен став већине људи код нас. Искрено, мислим да су нам политичари мањи проблем, да такав животни став потпуно блокира било какве промене у земљи и да је то кључни разлог зашто су нам шансе да постанемо нормална држава ништавне. Не бих волео да је тако, али…
Ако је група људи у једном друштву спремна да целокупан буџет потроши за сопствене потребе, а остали не само да то не осуђују, већ, напротив, очајавају што и они нису у таквој позицији, што се и они нису тако „снашли“, онда такво друштво заиста никакве перспективе нема. Да ли је то случај са нама? Јесте.
А Нова година? Она ће доћи и проћи, као и многе пре… Са годинама, у нашем случају, не долази мудрост…
Душан Ђуровић
