Piše: prof. dr Bilja Grujičić
Tradicionalni način proslavljanja praznika kod Srba predstavlja hrana, kažu stranci. Istraživanja pokazuju da smo u proseku od pola do čak 6 kilograma teži kada prođu novogodišnji praznici. Dok se ne umesi Vasilica (nešto poput česnice, samo za Mali Božić, ili pravoslavnu Novu godinu), rvemo se sa onim malo masnijim parčetom pečenja, koje iskače iz frižidera kadgod se u sitne sate zakačimo za njega. Hajde da vidimo ko još od penzionera nije kupio obećanu prasetinu, ili neku drugu životinju za one tri hiljade? A tanjir ovde za sina i snajku, a tanjir za studenta, a pečenje još se vuče po policama… Nisam mnogo marila za te komadiće ruske salate, čvaraka, bajadera i ostalih đakonija, za koje nas ovi „tumači života“ (popularno nazvani “life coach-i“) ubeđuju da će biti nalepljeni svuda po telu. Istini za volju, ponegde sam htela i da se zalepe i tamo ostanu, samo kad bi to bilo na pravom mestu. Pa, kad može, Kim Kardašijan, što ne bih mogla i ja?!
Nego sam prošetala do naše pijace u potrazi za dobrim domaćim kajmakom. Pečeni krompiri u rerni i on biće ono što se popularno naziva “detoks organizma“, ali ovog puta na užički način. Raspitujem se za tezge sa organskom proizvodnjom, bakice me sumnjičavo gledaju. Ne znam zašto verujem u mit o dobroj i čestitoj seljanki. Što ih više obilazim, primećujem kako me podozrivo proučavaju i razmišljaju kako mi svašta mogu prodati. Cena kajmaka vrtoglavo raste, od 700, preko 800, do fantastičnih hiljadu dinara. Od onog “samo za tebe“, do onog za njih. A ja hoću baš taj koji se fino maže, koji je u koricama, gde se razvlače konci, srednji ka mlađem, kada ga namažete, iseckate na komadiće i ubacite mu u usta da on uživa. E, baš takav tražim! Davno sam, redovno sa bakom, odlazila na mlečni pijac i ona me svemu naučila, da baš onaj koji mi se najviše sviđa gledam tek onako, ako mi je namera da ga kupim. Međutim, to ne znaju seljanke oko mene, jedna drugoj poturaju, vuku me za rukav i hvale svoju robu. I one su sa svojom bakom bile na pijaci, to je sigurno. Međutim, ne predajem se. Srednji sir 300 dinara, čini mi se jeftino, a i sviđa mi se. Pazarim i čini mi se kako sam izneverila moju mlekaricu, koja mi ga stalno donosi. Ogromna je moć navike i šarm malih gradova, gde vi kao uvek imate nešto svoje, od mesara, preko mlekarice, do obućara.“ Oni što odlaze daleko, da se tamo nasele, i tobože nađu sreću, čemu li se nadaju? Zar ne osećaju da je sve to samo jedna prazna radoznalost ljudska i neka vrsta starog, prastarog ludila čovekovog?“, kaže Crnjanski u „Hiperborejcima“. Neću pominjati „Lidl“ i sir iz njega, i mog Urednika, da ne pomislite da se uvek slažem sa njim.
A onda rešim da nahranim malo glavu, kad već nemam za nešto više i izazovnije, jer se svašta može pumpati i napumpati. Ili da sačekam dobitnika Ninove nagrade? Među dvanaest naslova koji su ušli u uži izbor za dodelu je i onaj na koga ja tipujem, a to je Jelena Lengold, ali ostaje da vidimo. U vreme kada budete držali „Nedeljicu“ u rukama, znaćemo koliko su moje procene bile tačne. Volela bih da u igri ne bude ništa više osim književnog ukusa. Toliko od mene ovog puta, nisam vam pisala o Trampu, koji se baš namerio da podigne taj zid, nisam govorila o količinama snega koji je napadao, jer se dete u meni grudvalo, ali ako ste pomislili da i ove godine neću brinuti o tome šta ćete namazati na hleb i da li ćete ga uopšte u nešto umakati, varate se! Uvek sam na vašoj strani, dragi moji, Vaša Bilja!
(Užička nedelja 1003)
