Кајмак

Пише: проф. др Биља Грујичић
Традиционални начин прослављања празника код Срба представља храна, кажу странци. Истраживања показују да смо у просеку од пола до чак 6 килограма тежи када прођу новогодишњи празници. Док се не умеси Василица (нешто попут чеснице, само за Мали Божић, или православну Нову годину), рвемо се са оним мало маснијим парчетом печења, које искаче из фрижидера кадгод се у ситне сате закачимо за њега. Хајде да видимо ко још од пензионера није купио обећану прасетину, или неку другу животињу за оне три хиљаде? А тањир овде за сина и снајку, а тањир за студента, а печење још се вуче по полицама… Нисам много марила за те комадиће руске салате, чварака, бајадера и осталих ђаконија, за које нас ови „тумачи живота“ (популарно названи “life coach-и“) убеђују да ће бити налепљени свуда по телу. Истини за вољу, понегде сам хтела и да се залепе и тамо остану, само кад би то било на правом месту. Па, кад може, Ким Кардашијан, што не бих могла и ја?!

Него сам прошетала до наше пијаце у потрази за добрим домаћим кајмаком. Печени кромпири у рерни и он биће оно што се популарно назива “детокс организма“, али овог пута на ужички начин. Распитујем се за тезге са органском производњом, бакице ме сумњичаво гледају. Не знам зашто верујем у мит о доброј и честитој сељанки. Што их више обилазим, примећујем како ме подозриво проучавају и размишљају како ми свашта могу продати. Цена кајмака вртоглаво расте, од 700, преко 800, до фантастичних хиљаду динара. Од оног “само за тебе“, до оног за њих. А ја хоћу баш тај који се фино маже, који је у корицама, где се развлаче конци, средњи ка млађем, када га намажете, исецкате на комадиће и убаците му у уста да он ужива. Е, баш такав тражим! Давно сам, редовно са баком, одлазила на млечни пијац и она ме свему научила, да баш онај који ми се највише свиђа гледам тек онако, ако ми је намера да га купим. Међутим, то не знају сељанке око мене, једна другој потурају, вуку ме за рукав и хвале своју робу. И оне су са својом баком биле на пијаци, то је сигурно. Међутим, не предајем се. Средњи сир 300 динара, чини ми се јефтино, а и свиђа ми се. Пазарим и чини ми се како сам изневерила моју млекарицу, која ми га стално доноси. Огромна је моћ навике и шарм малих градова, где ви као увек имате нешто своје, од месара, преко млекарице, до обућара.“ Они што одлазе далеко, да се тамо населе, и тобоже нађу срећу, чему ли се надају? Зар не осећају да је све то само једна празна радозналост људска и нека врста старог, прастарог лудила човековог?“, каже Црњански у „Хиперборејцима“. Нећу помињати „Лидл“ и сир из њега, и мог Уредника, да не помислите да се увек слажем са њим.

А онда решим да нахраним мало главу, кад већ немам за нешто више и изазовније, јер се свашта може пумпати и напумпати. Или да сачекам добитника Нинове награде? Међу дванаест наслова који су ушли у ужи избор за доделу је и онај на кога ја типујем, а то је Јелена Ленголд, али остаје да видимо. У време када будете држали „Недељицу“ у рукама, знаћемо колико су моје процене биле тачне. Волела бих да у игри не буде ништа више осим књижевног укуса. Толико од мене овог пута, нисам вам писала о Трампу, који се баш намерио да подигне тај зид, нисам говорила о количинама снега који је нападао, јер се дете у мени грудвало, али ако сте помислили да и ове године нећу бринути о томе шта ћете намазати на хлеб и да ли ћете га уопште у нешто умакати, варате се! Увек сам на вашој страни, драги моји, Ваша Биља!

(Ужичка недеља 1003)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.