ВУЧИЋ ОДМАХ ИЗА ТИТА
До скора сам јавно агитовао против информативних програма на телевизији, иако сам свестан да свако мисаоно биће треба да буде упознато у каквој земљи живи, као и са, барем, основним идејама демократије и уређеног друштва. Сада телевизији морам да придодам и најпосећеније српске сајтове, али и популарне друштвене мреже. Све то заједно врло мало, често баш нимало, не служи информисању, већ заглупљивању, кретенизирању, ширењу неписмености и незнања, али и убијању сваке здраве примисли на нормалан живот. Па погледајте само, убиства, самоубиства, вулгарни секс, ступидарије, безвезњарије, разни српски кретени и кретенуше, магарци и магарице, муле и мазге, разни мајмуни и напумпане мајмунице… Наравно, сво то животињско царство, није, само по себи, криво због заглупљивања србадије, не, једина одговорност лежи у назови новинарима и назови медијима, који ТРУЈУ земљу, само да би се на крају месеца похвалили колико имају посета сајту. Што више голих гузица, то више посета, што више убистава, то више кликова, што више бесмислених питања, то више посећених страница. Да ли постоји веза између посета неком сајту и маркетинга? Наравно да постоји, али не толика, колико то ти лажни медији представљају и колико мисле разни билмези, који су, потпуно безразложно, умислили да су маркетинг експерти. Ево, најобичнија рачуница, ако су некој трговини потребни купци, а купци су они који имају и хоће да потроше новац, увек је боље рекламирати се на сајту који посети 10 људи са новцем, него на сајту који посети 1000 људи, али који немају новца, што је у Србији, нажалост, уобичајена појава. Просто, зар не? А добро се зна који су медији и сајтови озбиљни, а који то нису. Наравно, на сајтовима и медијима за кретене, најчешће се и рекламирају кретенски производи. Препарати, чајеви и лосиони који лече спондилозу, ишијас, хркање, мале и велике богиње, реуму, промају, од којих расте коса и она ствар… Свако би, из цуга, могао тачно да наброје медије где се такви чудотворни „лекови“ рекламирају. Неко ће ми замерити што сам преоштар, да ће се неко препознати у написаном? Неће, без бриге, такви кретени не читају, а још мање купују, Недељу…
Та бесомучна и прилично бесмислена потреба за што више посета и лајкова, произвела је погубну појаву – потпуно претеривање, неумерно и неправилно коришћење хиперболе, али, још горе, неумерено хваљења свега и свачега, најчешће потпуно приземних ствари и подилажење најнижим укусима. То је довело до потпуног поништавања било каквих критеријума, а када нестану критеријуми, када су у исту раван доведени и најпаметнији и најглупљи, и најморалнији и најнеморалнији, и дефицит и суфицит, и лаж и истина, и бог и ђаво…., онда такво друштво може имати само један крај – потпуну пропаст. Замислите да у школи сви ђаци добијају искључиво петице. И они који знају, и они који не знају, и они који редовно иду на наставу и они који, за то време, глуваре по улицама. Какву би ерозију знања то произвело за само пар месеци! А ми тавку ерозију имамо већ годинама… И још се питамо зашто никако да кренемо напред….
Такво стање нације види се јасно на сваком кораку, ко хоће да види. Нажалост, многи не желе то да виде. Немам чак ни воље да помињем по имену разну багру, која нам већ деценијама упропашћује животе. Ми који смо одрасли у неким прошлим временима, када су се помало и читале књиге, још увек можемо да раздвојимо, иако све теже, добро од лошег, лаж од истине, али, шта је са новим генерацијама, које у животу нису прочитале ниједну књигу, које су, све што „знају“, сазнале преко YouTube ili Fejsbuka? Шта оне могу сутра да раде? Да се отвори хиљаду Јура, па да сви склапају каблове? Човек само може да премре од страха, када реално погледа у будућност ове земље.
Зато се сви, инстиктивно, и грабе око странака и државне службе. Пре подне блејање на државном послу, поподне у малинама и, таљигај, претекне чак и за летовање, а остали?…. Остали? Који остали?
Зато и морам апеловати да више цените своје слободно време, које се све више проводи на интернету и испред телевизора. Ионако нам трећина живота оде на спавање, зар да друге две трећине проћердамо на хваљење или подражавање будала и будалаштина? Јесте позна јесен и све више времена проводимо у кући, али, коме уопште треба да зна, ко је чувао Трампову жену и коју су јој успаванку певали када је била дете, шта једе Ђоковић, како данас изгледа дрвосеча из Цециног спота, ко се данас обесио и ко је у Београду упуцан? Зашто, побогу, да знамо која је певачица ставила силиконе, чија је жена секс бомба и како изгледа син Изворинке Милошевић!? Покушајте да се одупрете тој неподношљивој лакоћи кликтања мишем или притискањем сличица на мобилном телефону. Интернет је огроман, потражите нешто корисно, научите нешто што вам може унапредити живот, како ради личног, тако и општег добра.
Наравно, затрпавају нас будалаштинама, да би нам скренули пажњу од суштине, а у земљи, у којој о скоро свему одлучују политичари, јасно да се прво од њих мора кренути. Данас је, у овом екстремно егоистичном друштву, где свако гледа само лично корист, постало популарно „не бавити се политиком“, али зато сви изигравају душебрижнике, кукајући и зграњавајући се, зашто нека улица није асфалтирана, или зашто нека друга није добро асфалтирана, зашто негде уопште нема воде или зашто је на другом месту пукла водоводна цев, и сви се праве невешти, иако добро знају да је проблем искључиво у оваквом политичком систему.
А тај систем чинимо сви. Неко мање, неко више, али је свака држава збир заједничких хтења, знања, моћи и рада оних који у њој живе. Сви ми градимо ову заједничку кућу. Неко гради, а неко разграђује. И док кликћете мишем или трљате прстом по екрану, питајте се којој групи припадате – оној која гради или оној која руши изграђено? И, још нешто теже – није само довољно градити, свиђало се то вама или не, пре или касније, морамо се обрачунати са онима који је руше, јер никада нормалан свет не може изградити, колико багра може порушити. Дакле, сваки труд је узалудан, док се прво са њима не рашчисти. То је редослед ствари, а ви како хоћете. Наравно, увек постоји лакши и бржи пут – у политичку странку по посао и бољи живот, ако вас није брига што тиме постајете део проблема.
А ако хоћете да будете део решења, е, онда има да се запне, отпори су велики, а изгледи за успех мали.
Зато ваља почети одмах, од, наизглед, неважне ствари – зауставите руку, не кликните мишем да би сазнали „како је Јеленина свекрва признала кривицу“. И најдужи пут почиње првим кораком.
Срећан Ђурђиц!
Тони Станковић
