VUČIĆ ODMAH IZA TITA
Do skora sam javno agitovao protiv informativnih programa na televiziji, iako sam svestan da svako misaono biće treba da bude upoznato u kakvoj zemlji živi, kao i sa, barem, osnovnim idejama demokratije i uređenog društva. Sada televiziji moram da pridodam i najposećenije srpske sajtove, ali i popularne društvene mreže. Sve to zajedno vrlo malo, često baš nimalo, ne služi informisanju, već zaglupljivanju, kreteniziranju, širenju nepismenosti i neznanja, ali i ubijanju svake zdrave primisli na normalan život. Pa pogledajte samo, ubistva, samoubistva, vulgarni seks, stupidarije, bezveznjarije, razni srpski kreteni i kretenuše, magarci i magarice, mule i mazge, razni majmuni i napumpane majmunice… Naravno, svo to životinjsko carstvo, nije, samo po sebi, krivo zbog zaglupljivanja srbadije, ne, jedina odgovornost leži u nazovi novinarima i nazovi medijima, koji TRUJU zemlju, samo da bi se na kraju meseca pohvalili koliko imaju poseta sajtu. Što više golih guzica, to više poseta, što više ubistava, to više klikova, što više besmislenih pitanja, to više posećenih stranica. Da li postoji veza između poseta nekom sajtu i marketinga? Naravno da postoji, ali ne tolika, koliko to ti lažni mediji predstavljaju i koliko misle razni bilmezi, koji su, potpuno bezrazložno, umislili da su marketing eksperti. Evo, najobičnija računica, ako su nekoj trgovini potrebni kupci, a kupci su oni koji imaju i hoće da potroše novac, uvek je bolje reklamirati se na sajtu koji poseti 10 ljudi sa novcem, nego na sajtu koji poseti 1000 ljudi, ali koji nemaju novca, što je u Srbiji, nažalost, uobičajena pojava. Prosto, zar ne? A dobro se zna koji su mediji i sajtovi ozbiljni, a koji to nisu. Naravno, na sajtovima i medijima za kretene, najčešće se i reklamiraju kretenski proizvodi. Preparati, čajevi i losioni koji leče spondilozu, išijas, hrkanje, male i velike boginje, reumu, promaju, od kojih raste kosa i ona stvar… Svako bi, iz cuga, mogao tačno da nabroje medije gde se takvi čudotvorni „lekovi“ reklamiraju. Neko će mi zameriti što sam preoštar, da će se neko prepoznati u napisanom? Neće, bez brige, takvi kreteni ne čitaju, a još manje kupuju, Nedelju…
Ta besomučna i prilično besmislena potreba za što više poseta i lajkova, proizvela je pogubnu pojavu – potpuno preterivanje, neumerno i nepravilno korišćenje hiperbole, ali, još gore, neumereno hvaljenja svega i svačega, najčešće potpuno prizemnih stvari i podilaženje najnižim ukusima. To je dovelo do potpunog poništavanja bilo kakvih kriterijuma, a kada nestanu kriterijumi, kada su u istu ravan dovedeni i najpametniji i najgluplji, i najmoralniji i najnemoralniji, i deficit i suficit, i laž i istina, i bog i đavo…., onda takvo društvo može imati samo jedan kraj – potpunu propast. Zamislite da u školi svi đaci dobijaju isključivo petice. I oni koji znaju, i oni koji ne znaju, i oni koji redovno idu na nastavu i oni koji, za to vreme, gluvare po ulicama. Kakvu bi eroziju znanja to proizvelo za samo par meseci! A mi tavku eroziju imamo već godinama… I još se pitamo zašto nikako da krenemo napred….
Takvo stanje nacije vidi se jasno na svakom koraku, ko hoće da vidi. Nažalost, mnogi ne žele to da vide. Nemam čak ni volje da pominjem po imenu raznu bagru, koja nam već decenijama upropašćuje živote. Mi koji smo odrasli u nekim prošlim vremenima, kada su se pomalo i čitale knjige, još uvek možemo da razdvojimo, iako sve teže, dobro od lošeg, laž od istine, ali, šta je sa novim generacijama, koje u životu nisu pročitale nijednu knjigu, koje su, sve što „znaju“, saznale preko YouTube ili Fejsbuka? Šta one mogu sutra da rade? Da se otvori hiljadu Jura, pa da svi sklapaju kablove? Čovek samo može da premre od straha, kada realno pogleda u budućnost ove zemlje.
Zato se svi, instiktivno, i grabe oko stranaka i državne službe. Pre podne blejanje na državnom poslu, popodne u malinama i, taljigaj, pretekne čak i za letovanje, a ostali?…. Ostali? Koji ostali?
Zato i moram apelovati da više cenite svoje slobodno vreme, koje se sve više provodi na internetu i ispred televizora. Ionako nam trećina života ode na spavanje, zar da druge dve trećine proćerdamo na hvaljenje ili podražavanje budala i budalaština? Jeste pozna jesen i sve više vremena provodimo u kući, ali, kome uopšte treba da zna, ko je čuvao Trampovu ženu i koju su joj uspavanku pevali kada je bila dete, šta jede Đoković, kako danas izgleda drvoseča iz Cecinog spota, ko se danas obesio i ko je u Beogradu upucan? Zašto, pobogu, da znamo koja je pevačica stavila silikone, čija je žena seks bomba i kako izgleda sin Izvorinke Milošević!? Pokušajte da se oduprete toj nepodnošljivoj lakoći kliktanja mišem ili pritiskanjem sličica na mobilnom telefonu. Internet je ogroman, potražite nešto korisno, naučite nešto što vam može unaprediti život, kako radi ličnog, tako i opšteg dobra.
Naravno, zatrpavaju nas budalaštinama, da bi nam skrenuli pažnju od suštine, a u zemlji, u kojoj o skoro svemu odlučuju političari, jasno da se prvo od njih mora krenuti. Danas je, u ovom ekstremno egoističnom društvu, gde svako gleda samo lično korist, postalo popularno „ne baviti se politikom“, ali zato svi izigravaju dušebrižnike, kukajući i zgranjavajući se, zašto neka ulica nije asfaltirana, ili zašto neka druga nije dobro asfaltirana, zašto negde uopšte nema vode ili zašto je na drugom mestu pukla vodovodna cev, i svi se prave nevešti, iako dobro znaju da je problem isključivo u ovakvom političkom sistemu.
A taj sistem činimo svi. Neko manje, neko više, ali je svaka država zbir zajedničkih htenja, znanja, moći i rada onih koji u njoj žive. Svi mi gradimo ovu zajedničku kuću. Neko gradi, a neko razgrađuje. I dok klikćete mišem ili trljate prstom po ekranu, pitajte se kojoj grupi pripadate – onoj koja gradi ili onoj koja ruši izgrađeno? I, još nešto teže – nije samo dovoljno graditi, sviđalo se to vama ili ne, pre ili kasnije, moramo se obračunati sa onima koji je ruše, jer nikada normalan svet ne može izgraditi, koliko bagra može porušiti. Dakle, svaki trud je uzaludan, dok se prvo sa njima ne raščisti. To je redosled stvari, a vi kako hoćete. Naravno, uvek postoji lakši i brži put – u političku stranku po posao i bolji život, ako vas nije briga što time postajete deo problema.
A ako hoćete da budete deo rešenja, e, onda ima da se zapne, otpori su veliki, a izgledi za uspeh mali.
Zato valja početi odmah, od, naizgled, nevažne stvari – zaustavite ruku, ne kliknite mišem da bi saznali „kako je Jelenina svekrva priznala krivicu“. I najduži put počinje prvim korakom.
Srećan Đurđic!
Toni Stanković
