Read My Lips

Nakon američkih predsedničkih izbora
Ne znam zašto mnogi još uvek ne mogu da dođu sebi posle američkih predsedničkih izbora. Pa ja još uvek ne mogu da se osvestim od predsedničkih kandidata jedne i druge partije, i zato se veoma ljutim kada mi pripisuju da sam otvoreno za Trampa. Jer, nisam! Samo sam mirnija, jer nije izabrano veće zlo. “Da je Bog hteo da glasamo, dao bi nam kandidate” – jednom je vispreno rekao Džej Leno, ali sada je i Leno u istoriji kasnih noći, a Bog je i odavde već odavno digao ruke. A mislila sam da je i ova zemlja nekada bacala svetla daleko!
Amerika je za predsednika izabrala kandidata promena, umorna od vašingtonskog establišmenta, klintonovske dinastije i Obamine kvazi transparentnosti. Tramp je pobedio Hilari, baš kao što je 1980. Regan pobedio većinom zato što mu je protivkandidat bio Džimi Karter. Čisto kao suza.
Trampova šokirajuća pobeda izvela je na ulice hiljade demonstranata. Evo, već više od nedelju dana u većim gradovima levicari demonstriraju protiv rezultata predsedničkih izbora. Njujork, Čikago i najliberalniji Portland prednjače u okupljanjima; ne protestvuju oni zbog neregularnosti izbora, nego čisto zato što im se ne sviđa izabrani predsednik. “Nije moj predsednik” – najbrojniji je od svih transparenata. Sada im smeta i electoral college, a sigurna sam da će uskoro naći zamerke i američkom Ustavu. Ne znam kako bi organi reagovali da demonstriraju Trampove pristalice, da je kojim slučajem izgubio, ali se u slučaju dokonih liberala nisu proslavili.
Zadivila me činjenica da su neki fakulteti, a Boga mi i osnovne i srednje škole, otvorile “sobe za plakanje” i ponudile savetovališta za traumatične posledice predsedničkih izbora. Mnoge studentske organizacije su tražile da se jesenji ispitni rok zbog ove, takoreći nacionalne katastrofe, ukine, ali su uprave škola predloge uglavnom odbacile, osim u nekim slučajevima, ostavljajući ih kao neobavezne. Interesantno, zaista, za zemlju u kojoj je studente uglavnom baš briga i za predsednika, i za Kongres, i za Senat i za Vrhovni sud; odakle toliko razlivene studentske patnje među studentima, koji ne znaju ni ko je Džordž Vašington, ni kada je bila Revolucija, a o tome gde je Norveška na svetskoj karti, da i ne govorimo. “Elegantly Wasted” populaciju trebalo bi podsetiti da je Amerika kapitalistička zemlja, a da socijalizam još uvek uspešno raste u Evropi i nekim nedođijama.

A evo, već više od nedelju dana niko se ozbiljno ne pita zašto je kandidat Demokratske partije izgubio ove izbore. Ne, sigurno ne zato što je u pitanju žena; možda više zbog toga što se radi o zloj ženi, ženi krvavih ruku, pendžetiranog obraza, pohlepnoj, arogantnoj, beskrupuloznoj. Ućutale su se Demokrate, u nadi da će se partija najpre sama od sebe očistiti od vladajućih klanova, da bi se mogla vratiti svojim korenima, iskonskom programu i možda uhvatiti zamah za neku sledeću izbornu trku. “Nismo uradili nista loše” – tvrde neki partijski zvaničnici. I zvuče patetično, žalosno i smešno u isto vreme. Niko nije na vreme shvatio da je Hilari bila šos poštar, a da su svi zajedno potcenili bes i nezadovoljstvo skoro uništene srednje klase. I mnoštva prevarenih žena.
Sa druge strane, ni jedna feministička organizacija, u svom velikom stilu liberalne hipokrizije, nije pomenula, niti slavila ime žene, koja je na ovim izborima odnela veliku pobedu. Keli Konvej, koja je kao menadžer tako dobro iznela Trampovu kampanju, nije samo prva žena – menadžer kampanje Republikanaca koja je pobedom trijumfovala, nego je i majka četvoro dece, pametna, sposobna, uspešna. Možda ih je baš od nje takve sramota!
Prošle nedelje pola Amerike je sa nestrpljenjem čekalo prvi intervju izabranog predsednika Trampa u popularnom TV formatu “60 minuta”. Kao da su svi Republikanci već tada čekali ispunjenje obećanja ili sve Demokrate realizaciju pretnji, koje su pljuštale izbornim etrom. Da li će izgraditi zid prema Meksiku? “Ne mora baš zid, može i žičana ograda”, u nešto mirnijem tonu odgovarao je Tramp. Hoće li poništiti Obama Care u potpunosti? “Ne, sačuvaću neke njene dobre strane. “Hoće li deportovati sve ilegalne imigrante?“ Naravno da ne, ratosiljaću se samo kriminalaca, narko dilera i drugih prestupnika.”Hoće li postaviti specijalnog tužioca za istragu protiv Hilari Klinton? Vešto je izbegao odgovor na to pitanje. I šta je tu čudno? Izborna retorika je jedno, a postizborna praksa nešto sasvim drugo. Pa zar smo zaboravili čuvenu recenicu, na kojoj je Buš stariji dobio svoje izbore – “Read My Lips! No New Taxes”, a ubrzo potom povećao porez radi smanjenja budžetskog deficita, što mu političke pristalice i birači nikada nisu oprostili. Ko je toliko naivan da i dalje veruje u izborna obećanja?

Ovo su dani u kojima tim Donalda Trampa ozbiljno radi na izboru kabineta i kompletne administracije, koja će imati oko 4000 zaposlenih. Već leti perje iza zatvorenih vrata, svako se bori za svoju kosku i parče kolača. Gde će završiti Đulijani, Gingrič, Kristi? Mogu li deca biti članovi kabineta ili samo deo tranzicionog tima? Da li Tramp stvarno ništa nikome ne duguje? Hoće li pružiti ruku levičarima, da li se uplašio, može li biti predsednik svih Amerikanaca ili će sada on formirati Trampovu predsedničku dinastiju?
U pretprazničnim danima Amerikanci uglavnom zaboravljaju da politički sistem ove velike zemlje nije demokratija, nego Federalna republika, sa jasnom podelom na izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast i postulatom iz Deklaracije o nezavisnosti o životu, slobodi i potrazi za srećom! Zato ovde uglavnom ništa ne zavisi od predsednika ili ne samo od predsednika. Ko god da dobije izbore i dalje će biti struje, vode, ulja, mleka i duvana, a u nekim državama vidim i još više legalizovane droge. Lepota ovog političkog sistema je što i milioner može imati iste šanse kao i običan građanin. Ako mu se posreći potraga za srećom. Birači ionako odlično znaju da su političari nešto kao pelene – treba ih menjati često, i to iz istog razloga!
Mila Filipović, Čikago

Comments

comments