Лаж наша насушна
Не постоји тако велики кишобран или крошња шљиве који би заштитили просечне српске главе од пљуска глупости, лажи и обмана којим нас свакодневно засипају са домаћег политичког неба. Тако сазнадосмо да народ није гладан већ гојазан? Ако немате при руци свог лекара или фармацеута ту је свезнајући Др.Гугл који каже да се гојазан постаје углавном због недовољне физичке активности, значи шетње, али у највећој мери услед неквалитетне исхране. Количина унесеног хлеба, којим се у сиромаштву традиционално надомешћују нека скупља и квалитетнија храна да би се напунио стомак, као и месни производи са мало меса, али са пуно акцијских цена праве гојазан народ. Лигње, лосос, скупа вина и органска храна нису у тој категорији. Посредством свих националних телевизија били смо живи сведоци кувања џема на дигиталном ’’смедеревцу’’ на батерије без чунка. Изостало је упозорење да тако нешто не покушавамо код својих кућа. Остали би без зимнице, сарме и џема. То ради само на телевизијама, оним које не објављују да нам је однос зарада оних који примају највеће и најмање плате један према 9,7, што је највећа социјална неједнакост у Европи.
Сервисима са наци фреквенцијом који већ седма година служе само као мегафон владајуће странке. Колика је њихова жеља и страст за очувањем сервираних лажи видело се и после последњег грађанског протеста у Београду када су шетачи облепили унутрашњост Теразијског тунела одштампаним лажима управника фабрике лажи. Тачније, мањим делом изречених обмана и лажних обећања јер би за сабрана дела мали био и онај тунел испод Ла Манша, лакше направљен од пута кроз Грделичку клисуру. Колона грађана још није изашла из тунела, а градска власт је послала неколико камиона напуњених радницима који су брзином светлости ноктима гребали лажи које вриште са налепница да их не би видео већи број знатижељних очију, oних који не користе интернет, немају на каблу ‘’N1’’ или ‘’Нашу’’, не купују ‘’Данас’’, те немају начина како да се упознају са неиспуњеним обећањима и распродајом магле. Последњи браниоци овог накарадног режима, необавештени, себични и незаинтересовани, инфузију добијају са режимских дневника. Верују кад прворођени изговори: ‘’Па једини који не вређа никога, једини који не говори лоше, који не говори о другима, то сам ја’’. Он који са позиције председника свих грађана, лишен домаћег васпитања, своје политичке противнике и неистомишљенике константно назива најгорим олошем, шљамом, криминалцима, лоповима, кретенима и наркоманима? Незабележено, као што ће и он у историји остати незабележен. Назива нас и ‘’малим људима’’? Јесте ли чули да је игде икад један државник тако категорисао своје грађане, а да при том не испадне много мањи од њих?
Најновији спин из напредњачке кухиње кренуо је на шетаче који су тобож ‘’линчовали’’ гребаче лажи са зидова, па чак у свом неконтролисаном бесу залепили и неку налепницу на камион градске чистоће. Ијују, престрашно! Снимци постоје, а на њима ни ‘’Н‘’ од напада. Много је теже монирати напад на снимку, него са њега избацити возача службеног аутомобила. Много опасније делује излепљен камион, него рушење дела града, од пада хеликоптера, од убиства политичког неистомишљеника, штанглирања опозиционара, крагнирања новинара или паљења њихових кућа. Да незадовољни грађани имају екипе које лепе плакате дуж свих путева у држави најављујући путујући циркус, или бар органе реда који чувају билборде са његовом сликом вероватно не би морали на такав начин да шире најстроже чувану истину. Заболело их јако, значи да делује. На крају, зашто се наређује скидање цитираних лажи, ако нико ништа није слагао, и зашто се не обрише мурал са портретом дилера дроге, зар тако нешто не “вређа” јавност?
Најшерованији снимак на друштвеним мрежама у последње две недеље без конкуренције је било увођење једног од медијски нејекспониранијих челника владајуће клике у токове пристојности. Оног познатог по скандирању ‘’Ацо Србине’’, глумца у РТС римејку хита ‘’Трчи Марко трчи’’. Учитељицу је глумила новинарка Ивана Момчиловић, наравно у студију једне телевизије невидљиве без кабла. На нашу велику жалост, она је само радила свој посао, није гутала мачеве и скакала троструки салто, била новинар. Само му није дозволила да на свако питање одговара са: ‘’председник Ал…’’, па да на крају не каже ништа. Није му допуштала да меље без престанка, виче, урла и неваспитано упада другима у реч. Није могао да се понаша бахато како се сви они понашају у свим подобним емисијама пред дресираним новинарима, који уместо каблова на бесконачни калем намотавају неистине. И? Поражен је, испао смешан, недоречен, ухваћен у лажима и избегавању сваког сувислог одговора на битна питања, јер их једноставно нема. Тако би сви они прошли у сусретима са правим, храбрим новинарима на ослобођеним медијима. Империја која почива на лажима би за 10 дана емитовања истине пропала. Знају то. Зато и затежу до пуцања, а тв станице плаћају више од ПКБ-а.
После кратке станке од неколико дана настављена је и бесмислена турнеја по Србији, где прворођени хвали своја Потемкинова села, упада у школе за време распуста, у тек очишћене хале са насмејаним радницима у испегланим униформама, и што је најстрашније од страшног – селфира се са тешко болесном децом у изолацији за време проглашене епидемије грипа.
Јавност, читај: друштвене мреже, подигла се осуђујући тај по свему шизофрен потез, а као одговор је добила квалификацију да су сви којима се то не допада заправо друштвени шљам и лажна елита.
Неколико „добрих људи и поштених новинара“ брже-боље су похитали пут болничке собе, да поново детету угрозе имунитет, а једна од њих је чак навела дете болесно од карцинома да одговори на питање: „А јел тако да ти волиш нашег председника?“ Шта дете зна шта је Вучић, посебно ако је још из Тузланског кантона? Ватру бљује на опозицију која подржава протесте иако је епидемија грипа. Он своје доводи аутобусима, а окупи и ђаке у школи недељом на продуженом распусту, тек толико да се не баци.
Изашао је и скарабуџени снимак од неког режисера школованог на БИА академији монтаже који би недвосмислено требао да нас убеди у то да за воланом возила које је усмртило жену на наплатној рампи није седео државни службеник. Накљукани смо разним CSI серијалима и подвизима форензичара те би тако намазани као доказ на снимку прво тражили датум, време, па и број камере. Овако испада да се дотични повредио на предњем седишту док је спавао на задњем, а урадак би се по нивоу професионалности јадне монтаже могао назвати: ‘’Чарапе директора Милана’’.
Много прашине је подигла изненадна и трагична смрт једног од најпознатијих певача народне музике. Државни врх је и од тога извео представу са таблоидном подршком која је трајала данима, владиним авионом, комеморацијом у Скупштини, и на послетку сахрањивањем покојника у Алеји заслужних грађана. Од сахране су направили митинг СНС-а. Нису дозволили породици да се у миру опрости од покојника који је порез плаћао у Аустрији. Хуманитарни концерти нула. Меланија Бугариновић, чувена оперска певачица, оставила је држави сву своју имовину од око 2 милиона евра, за фонд који би помагао младим певачима. Није сахрањена уз државне почасти, а породици настрадале жене на наплатној рампи, нису изјавили ни саучешће, нити помогли око сахране. Лоша карма или само недостатак праве партијске књижице?
За нијансу неважнија вест је био покушај да се са катедре универзитета смени наш тренутно најпризнатији научник коме је ускраћен и пријем у САНУ. Разлози познати. Недостатак дивљења, погрешна партијска припадност, “хир младости луда игра или шта ја знам”?. Јавност је и овога пута реаговала и спречила срамоту. Не треба допустити да им прође ни једна једина, ни најмања лаж, манипулација и брљотина. Треба реаговати одмах, треба понављати истину, треба јавно износити чињенице и сва сазнања. Треба их раскринкати и принудити да пређу у дефанзиву. Није узалуд. Вреди се борити и бити гласан.
А почели су да се боре између себе, до истребљења и самоубојства. Мада су ‘’пристојни’’ медији покушали да масакр чланова владајуће коалиције сакрију колико је то могуће, ипак се поново на мрежама, а где друго, сазнало да је друг члан упуцао другог друга члана, свог директора. Први члан је, иако нервно лабилан поседовао уредне дозволе за чак 10 пиштоља, и у стању нервног растројства мењао послове у јавним предузећима као чарапе, или боље рећи утоке.
Родило се и једно недужно дете. Нек’ је живо и здраво. Шта зна дете шта је истополни брак? Иста екипа је бурно медијски пропратила, прославила и изрекламирала очигледно кршење закона, јер се ради о припаднику њихове тзв. ‘’праве’’ елите. Мора се признати да је тај чин изазвао гомилу непримерених коментара по друштвеним мрежама, Оно што не смем да замислим је какви би коментари били да је један родитељ члан неке опозиционе партије? У Србији није дозвољен геј брак, није дозвољена вештачка оплодња женама без партнера или са истополним партнеркама, а није дозвољено ни сурогат мајчинство. Доношење тих закона је дијаметрално супротно са већинским опредељењем радикала, дежурних државних десничара и неорадикала који би првог педера најрађе ошишали ножем и почастили циглом. У шетњи за Косово по традицији прво страда излог ‘’Прајд’’ центра. Ко да гласа онда? Ћути, она је ту. Први силеџија Србије је бриљирао и у овој теми са препознатљивим питањем: ‘’Баш да видим ко ће Ани да узме дете?’’ Ко је и поменуо тако нешто? Од 2013-е у Србији је одузето 5700 деце, о чему је снимљен и филм који је изазвао велику пажњу на последњем Берлинском фестивалу. Гледаоци су мислили да се све то дешава у неком афричком племену, а не у европском комшилуку. Османлије су за 3 века одвеле преко 200.000 наше деце у јањичаре, што је на годишњем нивоу далеко мање од оних који под овом влашћу и у доба бољитка својевољно одлазе одавде.
Исти тај, најхрабрији међу храбрима и дугогодишњи бегунац од ТВ дуела, ипак није имао довољно куражи да плебсу саопшти најстроже чувану државну тајну, за коју знају сви осим нас грађана. Шта је предлог државе Србије за коначно разрешење косовског чвора? То је препуштено дежурном борцу за повлачења признања. Реакција јавности на нејасан појам разграничења очекивано поразна. Завладала је паника до нивоа где јавни сервис замагљује натпис ‘’Косово’’ на мајици случајног пролазника. У влади је дошло до свађе два истурена одељења КГБ-а.
Спољна политика нам је на правом путу. И даље чврсто стојимо на провереној страни која подржава једног прекоокеанског аутократу, по чијем се наређењу уништавају тоне хуманитарне помоћи намењене гладном становништву. Из нама најомиљенијег центра моћи препоручено му је да је глад најбоље средство контроле у диктатури. Коме деца гладују, он се труди само да набави храну. Тамо више нема гојазних. Има мртвих. Не треба бити визионар, па предвидети шта ће се на крају догодити и да ће наш тамошњи пријатељ највероватње завршити као нови комшија баба Јуле. Србија ће опет испасти ’’паметна’’, као код подршке Клинтонки, кад је отишло пар милиона наших пара ’’за госпођу’’.
Таки’ смо.
Хвала на читатељству.
Милан Тодоровић Чарли (Ужичка недеља 1006)
