GLUMAC VAHIDIN PRELIĆ
Član ansambla užičkog Narodnog pozorišta Vahidin Prelić za ovaj broj Užičke nedelje govori o svom životu i radu. Vahidin je rođen u Sjenici. Tu je završio osnovnu školu, a tada je znao da će biti glumac.
– Moj pokojni učitelj nam je zadao temu „Šta ću biti kada porastem“. Napisao sam da ću biti glumac. Gomila dece je o tome sanjala, ali ja sam baš to iskreno želeo i hteo. Ipak, zbog nekih drugih okolnosti upisao sam ekonomiju u Prištini. Na tom fakultetu sam bio dve godine, a onda sam napustio, i 1995. godine upisao Akademiju. Ekonomiju nikad nisam završio i ne bih je nikad ni završio, jer me nije interesovala. Film me je uvek interesovao, televizija manje, mada je televizija sve više u ekspanziji. Postala je jača od filmskog platna. Pozorište sam zavoleo nekako usput. Pozorište mi je bilo interesantno, jer ima puno toga što može, a ne može neki drugi mediji, pa čak ni književnost. Pozorište ima neki svoj jezik i nadam se da će ga to održati. Ima direktan kontakt sa publikom. Ova globalizacija, globalni trendovi i u filmu i u pozorištu, kao i neki novi žanr pokušavaju da sebe nametnu, da budu „in“. Ali, to se vremenom iskristališe – rekao je Vahidin.
Vahidin kaže kako na akademiji profesori ne dozvoljavaju u prve dve godine studija da se glumi u pozorištu.
– Ne dozvoljavaju profesori sa akademije da se radi u pozorištu, jer se glumac tek izgrađuje . Na drugoj godini smo radili lik i karakter. Tek tada sam igrao u svojoj prvoj predstavi „Ludi od ljubavi“, koju je režirao sada pokojni profesor. Igrali smo je u Nišu, Prištini, Zaječaru. To je bila studentska predstava. Druga predstava mi je bila u režiji Nenada Todorovića, po tekstu Aca Popovića u Pozorištu mladih u Prištini. Trebalo je da se napravi srpska scena, predstava za decu i igrao sam zlog brata Snežanine maćehe. Interesantan je to tekst. Tu sam upoznao i Nemanju Rankovića, koji je počeo da studira. Gledao me je i insistirao da dođem u Užice. Počeli smo da radimo i drugu predstavu „Crvenkapa“, ali nisam nešto bio zainteresovan za te dečije predstave. Istovremeno sam pregovarao sa prištinskim narodnim pozorištem da, dok još studiram, počnem da radim, mada mi to nije bio neki prioritet. Takođe sam pregovarao sa Užicem da igram u predstavi „Kako zasmejati gospodara“, koju je trebalo da radi Kokan Mladenović. Odlučio sam se za Užice i počeo da radim sa Kokanom. To je bilo na mojoj trećoj godini studija. Posle toga došao je Darijan Mihajlović i radio sam sa njim. Sa njim sam još uvek u dobrim odnosima. On je sada postavio Šekspirovog „Magbeta“ u Berlinu i jako mi je drago zbog njega, jer je talentovan reditelj. Stariji je od mene par godina. Zatim smo sa Dragoljubom Selakovićem, od aprila do maja 1998. godine, radili „Dorotej“. Takvu ulogu nisam hteo da odbijem. I tako je krenulo, predstava za predstavom se nizala. Do 1999. godine imao sam već pet predstava na repertoaru. Diplomirao sam na predstavi „Hamlet mašina“ i to u Užicu, a kasnije se i akademija preselila, zbog svih tih ratnih dešavanja u to vreme. Tu diplomsku predstavu sam igrao oko 30 puta i bio sam na dva festivala, jedan revijalan na Krku u Hrvatskoj, a drugi je bio Međunarodni festival monodrame i pantomime u Zemunu. Već 2000. godine imao sam osam predstava na repertoaru koje su bile u Užicu – seća se popularni glumac užičkog pozorišta.
Za to vreme povremeno je išao za Beograd, ali, kako kaže, nikada nije imao posebnu želju da ostane u nekom od pozorišta u Beogradu. Jedino mu je „Atelje 212“ bio zanimljiv, dok, iskreno će Vahidin, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu ne zna koliko bi imao šanse da upadne i igra neku od uloga, a da radi honorarno nije želeo.
– Beograd mi je uvek bio za snimanje filmova, serija i reklama. Iskreno, Užice mi je nekako i odgovaralo, jer nije bilo daleko od Beograda, a i voleo sam da budem blizu mojih – rekao je Vahidin.
Radio je u Novom Sadu 2004. i 2005. godine, ali ni tu nije mogao da se zadrži. Tu je radio predstavu u koju ga je pozvao Dragoljub Selaković. Predstava se zvala „Hamlet ol stars“, a radila se u Pozorištu za mlade. Tu su trebali da rade Jug Radivojević, po tekstu Đorđa Milosavljevića, koji su u užičkom pozorištu radili „Partenogenezu“.
– Dragoljub mi je rekao da ima neki kasting i super ulogu za mene, bukvalno, kao da je pisana za mene. I prođem na kastingu kod Juga. Odigrao sam dve predstave. Tu je Marko Janketić igrao mog brata, a posle smo se sreli u seriji „Ubice mog oca“. Milo mi je što je u usponu i baš lepo radi. Obe predstave su sticajem okolnosti skinute sa repertoara. Nisam se zadržao tamo, bilo mi je malo dosadno. Često sam se vraćao za Užice i išao malo za Beograd. U Novom Sadu nisam video neku bolju perspektivu, nego što je ovde. Ovde sam već imao lepe uloge. Tokom 2006. godine zvali su me u niško Narodno pozorište da uskočim u neku predstavu – seća se Vahidin.
Kada je prvi put došao u užički ansambl, naš sagovornik kaže, shvatio je da sve ono što je do tada radio na akademiji, više nije to.
– Kada uđeš u pravo pozorište, kao da ulaziš u nešto drugo, kao da si u nekoj drugoj školi, jer pozorište i jeste neka druga škola. Koliko god da sam imao prakse i naučio na fakultetu, kada sam ušao u pozorište, morao sam ponovo nešto novo da učim. Tako da sam bukvalno gledao i učio od svih. Tada je baš bio dobar ansambl, tada je bio pokojni Bato Jelisavčić, Nestorovići, (koji su sada u Somboru, a iz Beogradskog dramskog su došli ovde), bio je Igor, koji je tada bio mlad i perspektivan glumac, Bane Trifunović i drugi. Bili su uhodana ekipa, znali su kako sve to funkcioniše. Bilo mi je sve jako stresno i čudno. Već na drugoj predstavi pokušao sam da se uklopim i skontam, što mi je pošlo za rukom. Naš ansambl je jak i težak, a teško je uklopiti se, ako nemaš nekog kvaliteta. U suprotnom ćeš ostati po strani. Bio je tu i legendarni bife, gde su se ljudi družili i bili non-stop zajedno – kaže Prelić.
Danas iza sebe ima oko 50 predstava, među kojima dosta dragih, kako predstava, tako i uloga.
– Na primer, rad sa Kokanom Mladenovićem mi je ostao u sećanju. Svi se skupimo, radimo svoj posao i završimo predstavu, bez teškoća. Ali, bilo je ponekad i teško raditi. Ako je rad na predstavi težak i turoban, onda je teško i igraš, makar ta predstava bila i uspešna. Nasuprot tome, dešava se da predstava bude slaba, ali je rad na njoj bio interesantan, pa se i nje rado setim. Vrlo je bitna ta energija između nas, da se shvatimo, tada možemo napraviti dobru predstavu. Kada smo radili „Kako zavoleti gospodara” spremali smo je mesec i po dana, dok smo „Per Ginta“, koja je mnogo, mnogo zahtevnija, radili mesec dana i to bez ijednog dana odmora, možda samo jedan dan. Bilo je teško raditi na njoj, ali je ostala kao vrlo draga. U tri sata te predstave igrao sam pet likova. Bukvalno sam samo ulazio i izlazio, šminkao se i presvlačio. Tu sam imao male uloge, ali su mi bile drage i interesantne i voleo sam da ih igram. I kada se svi skupimo, ta predstava je bila neko čudo, spektakl i bili smo na BITEF-u sa njom. Zaista mi je ostala posebno draga – priča Vahidin.
S obzirom da je samo u toj predstavi morao čak pet puta da se transformiše iz lika u lik, pitali smo ga kakav je to osećaj.
– Meni je interesantno. Ne kažem da sam svih tih pet uloga odlično uradio. Neka mi je bila draža, a neka od početka nekako bez veze, ali sam je posle zavoleo. Na primer, ulogu trola. Posle smo se šalili na osnovu te uloge – rekao je Vahidin.
Od reditelja najviše je sarađivao sa Aleksandrom Lukačem i Nemanjom Rankovićem.
– Nekako mi više prija rad sa rediteljima starijeg kova, poput Lukača, koji je jako interesantan reditelj. Drag mi je bio rad sa Kokanom Mladenovićem, ali od 2000. sa njima nisam sarađivao.
Filmska umetnost
Užički glumac je igrao i u mnogim filmovima i serijama, kako u zemlji, tako i u inostranstvu.
– Nažalost, kod nas ima vrlo malo filmske produkcije. U 2010. godini počeo sam da radim film „Granice kiše“, to je radni naslov filma. Tu igram jednu od glavnih uloga. Film je rađen u Crnoj Gori, a reditelji su Vlastimir Sudar i Nikola Mijović, obojica sa tla bivše SFRJ, jedan iz Crne Gore, a drugi iz Bosne i Hercegovine. Oni su se upoznali u Londonu i studirali zajedno 1991. godine. Dogovorili su se da naprave film o bivšoj Jugoslaviji, u metaforama. Jedva čekam da izađe taj film. Radili smo ga dugo i završili ga pre dve godine, a postprodukcija je trebalo da se uradi prošle godine. Nemam informacije da li je urađena, ali bi ove godine trebalo da bude premijera – kaže Vahidin.
Ove godine je imao premijeru filma „My daughter is missing“ (Moja ćerka je nestala).
– Premijera je bila 1. juna na festivalu u LA, zatim na festivalu u Nju Džersiju i u Mičigenu. Tu sam igrao ulogu Stefana Stanislava, srpskog policajca, koji je bio jedan od glavnih likova u filmu. Trebalo je da bude televizijski film, ali je proširen i za veliko platno. Takođe, ove godine sam radio sa Erikom Zaragozom, na filmu „Incoming” za veliko platno. Tu mi je bila jedna od većih uloga, glumio sam glavnog negativca. To je interesantna priča, jer se sve dešava u zatvoru u svemirskoj stanici. Premijera je iduće godine – kaže naš sagovornik.
Inače, za ulogu Stefana, u ovom prvom stranom filmu, koji smo pomenuli, imao je 50 kastinga.
– Američki i engleski producenti guraju njihove likove, a našim koproducentima se više isplati i jeftinije je da guraju naše. Slali su mi neke tekstove da snimim, pa posle zvali da me vide, pa onda na čitajuću probu, pa posle test sa glumicom, da se vidi kako funkcioniše hemija između nas. Bilo je dosta tih kastinga, ali nisam hteo da odustanem. Znao sam da hoću tu ulogu, a znam sigurno da bi mnogi i odustali. Pri tom su tražili dlaku u jajetu na snimanju. Da sam možda mlađi, pretpostavljam da bih digao ruke, ali sam znao da se izborim sa tim – rekao je Vahidin.
Vahidina možemo videti i u američkom filmu „Mač osvete“, kao i u italijanskoj produkciji „L’angelo di Sarajevo“, u kome je reditelj bio scenarista filma „Mediterano“, koji je dobio Oskara. Igrao je i u italijanskoj seriji „Strah od ljubavi“, koja se malo emitovala kod nas, a u kojoj je glumilo dosta naših glumaca.
Na pitanje kakva je razlika glumiti u srpskom filmu i stranom filmu, Vahidin kaže:
– Taj prvi film što sam radio sa Amerikancima „Mač osvete“, srednjovekovna je priča, puna vitezova na konjima. Nisam morao da ulazim u kadar, da se nameštam sa ove ili one strane. Ne, oni imaju takav aparat i dobre objektive da snimaju sve što mi igramo i apsolutno nije problem. Za jednu scenu sam imao četiri dana da se pripremim. To se kod nas teško može obezbediti. Kod nas, pre nego što počne snimanje filma, zna se cela podela. To se raspodeli ranije i ako ostane neki sitnež ili bilo šta, onda se uzimaju neki glumci iz Užica ili Kragujevca, za te sitnije uloge. Zato je kod nas tržište prilično dosadno. Za moj drugi film, primera radi, nisam znao za kasting. Oni su kastovali za tog glavnog negativca još nekoliko njih iz LA i Britanije. Moj prijatelj, koji igra manju ulogu u tom filmu, javio mi je da je kastovan. On odavno igra u toj trupi u kojoj sam i ja. Zna se da u trupi imaju dva glumca, koji su prvi na listi, a ostali kako stignu. Onda sam i ja kastovan i eto, prošao dobro i dobio tu ulogu. To su možda male produkcije za Holivud, ali producenti nisu mali. Recimo, za jedan film u kome sam glumio, producent je bio Rik, koji je producirao pre toga filmove sa Brusom Vilisom u glavnim ulogama. Pored toga, glumac je jako bitan, bitno je da scena izgleda dobro i da se glumac dobro oseća, a ne da se nešto napravi, tipa „progutaće to narod“. Glumac se puno pita i kod njih ne može glumac igrati sve uloge, dok kod nas može igrati i seljaka i urbanog tipa.
U domaćim serijama Vahidina smo videli u „Urgentnom centru“ i u „Ubice mog oca“. I sada nastavlja u drugoj sezoni u veoma popularnoj seriji „Ubice mog oca“. Za scenaristu i reditelja Gagu Antonijevića ima samo reči hvale. Trebalo je da zaigra i u „Sinđelićima“, ali nisu uspeli da se dogovore.
Takođe, Vahidin je glavni lik u spotu koji se već emituje na MTV, a koji je radio Užičanin Branko Kujundžić.
– Još kao klinac sam voleo spotove. Prihvatio sam se uloge u spotu, jer me je predložio Marko Kostić, koji je bio producent spota Dejana Petrovića u kome sam opet bio ja. I tako smo se Marko, Branko i ja, i glumica iz Banjaluke, sakupili i uradili jako dobar spot. Ovaj spot je rađen iz kadrova, a Branko je potom sklopio celu priču. Sve se skockalo kako treba, samo mislim da je trebalo malo stilski da se dotera, da ne budem, na primer, u kaputu, mada, tada kada smo snimali spot, bilo je jako hladno. Spot izgleda kao da ga je radila velika ekipa, a u suštini, samo nas četvoro – rekao je Vahidin.
Pored svega nabrojanog, naš sagovornik je snimio i dosta reklama. Ovih dana na televiziji se prikazuje reklama za „Telenor“ banku.
– Volim da snimam i reklame. U njima je zahtevno igrati, jer se radi o sekundama, ali su dobre vežbe za glumce. Rade se reklame, dosta zovu. Radio sam reklame za Egipat, Britance, za Vijetnam, Dubai. Ima dosta stranaca koji dolaze u Srbiju da snime reklame, tako da još nisam imao sreće da otputujem u neku od tih zemalja – dodao je, u šali, Vahidin.
Na kraju je zaključio da je televizija neminovna, ali da nije njen veliki ljubitelj. Možda bi pozorište bilo opet na prvom mestu, jer kako kaže, direktan susret sa publikom je nešto posebno.
– U pozorištu jedino ne volim kada nemam povratnu reakciju od publike. Onda se pitam šta je u pitanju, da li je sve u redu. Da li fali nešto nama ili nešto drugo nedostaje. Kada je publika nema, kao da sam na probi. A kada pokaže svoje emocije, kada ima reakcije, onda je i meni lakše, osećam se mnogo bolje – rekao je Vahidin.
Vahidin Prelić je osvojio i pregršt nagrada. U predstavi „Per Gint“, u režiji Kokana Mladenovića, stručni žiri 9. Festivala klasike „Vršačka pozorišna jesen 2001” dodelio mu je nagradu za mladog glumca; u predstavi „Tartif“, u režiji Miodraga Milanovića, stručni žiri 32. „Dani komedije Jagodina 2003“ dodelio mu je tada novoustanovljenu nagradu Akademije umetnosti BK za glumačku bravuru, za ulogu Tartifa; u predstavi “Atentat“ u režiji Ljuboslava Majere, stručni žiri „Joakimfesta“ u Kragujevcu 2006. godine dodelio mu je nagradu za najboljeg mladog glumca; u predstavi „Pilad“, koju je režirao Andrea Paciotto, stručni žiri Međunarodnog festivala antičke drame „Stobi” Makedonija, nagradio ga je nagradom za najbolju mušku ulogu; u „Došljacima“ u režiji Aleksandra Saše Lukača, žiri 44. Festivala profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“ Kruševac 2008. godine dodelio mu je nagradu ravnopravna glumačka nagrada, u predstavi „Smećarnik“, u režiji Stevana Bodrože, žiri 50. Festivala profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“ Lekovac, dodelio mu je nagradu za najbolju mušku ulogu.
– Sve su mi nagrade drage i važne. Možda se može izdvojiti nagrada od međunarodnog značaja za „Pilada“, koja se dodeljivala u Stobiju, antičkom lokalitetu u Makedoniji, jer su tu bila pozorišta i predstave iz Holandije, Makednije, Buarske i nekih zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza. To je festival antičke drame, na kome sam nagrađen za najbolju mušku ulogu – rekao je Vahidin.
Zvezdana Gligorijević
