ГЛУМАЦ ВАХИДИН ПРЕЛИЋ
Члан ансамбла ужичког Народног позоришта Вахидин Прелић за овај број Ужичке недеље говори о свом животу и раду. Вахидин је рођен у Сјеници. Ту је завршио основну школу, а тада је знао да ће бити глумац.
– Моj покојни учитељ нам је задао тему „Шта ћу бити када порастем“. Написао сам да ћу бити глумац. Гомила деце је о томе сањала, али ја сам баш то искрено желео и хтео. Ипак, због неких других околности уписао сам економију у Приштини. На том факултету сам био две године, а онда сам напустио, и 1995. године уписао Академију. Економију никад нисам завршио и не бих је никад ни завршио, јер ме није интересовала. Филм ме је увек интересовао, телевизија мање, мада је телевизија све више у експанзији. Постала је јача од филмског платна. Позориште сам заволео некако успут. Позориште ми је било интересантно, јер има пуно тога што може, а не може неки други медији, па чак ни књижевност. Позориште има неки свој језик и надам се да ће га то одржати. Има директан контакт са публиком. Ова глобализација, глобални трендови и у филму и у позоришту, као и неки нови жанр покушавају да себе наметну, да буду „ин“. Али, то се временом искристалише – рекао је Вахидин.
Вахидин каже како на академији професори не дозвољавају у прве две године студија да се глуми у позоришту.
– Не дозвољавају професори са академије да се ради у позоришту, јер се глумац тек изграђује . На другој години смо радили лик и карактер. Тек тада сам играо у својој првој представи „Луди од љубави“, коју је режирао сада покојни професор. Играли смо је у Нишу, Приштини, Зајечару. То је била студентска представа. Друга представа ми је била у режији Ненада Тодоровића, по тексту Аца Поповића у Позоришту младих у Приштини. Требало је да се направи српска сцена, представа за децу и играо сам злог брата Снежанине маћехе. Интересантан је то текст. Ту сам упознао и Немању Ранковића, који је почео да студира. Гледао ме је и инсистирао да дођем у Ужице. Почели смо да радимо и другу представу „Црвенкапа“, али нисам нешто био заинтересован за те дечије представе. Истовремено сам преговарао са приштинским народним позориштем да, док још студирам, почнем да радим, мада ми то није био неки приоритет. Такође сам преговарао са Ужицем да играм у представи „Како засмејати господара“, коју је требало да ради Кокан Младеновић. Одлучио сам се за Ужице и почео да радим са Коканом. То је било на мојој трећој години студија. После тога дошао је Даријан Михајловић и радио сам са њим. Са њим сам још увек у добрим односима. Он је сада поставио Шекспировог „Магбета“ у Берлину и јако ми је драго због њега, јер је талентован редитељ. Старији је од мене пар година. Затим смо са Драгољубом Селаковићем, од априла до маја 1998. године, радили „Доротеј“. Такву улогу нисам хтео да одбијем. И тако је кренуло, представа за представом се низала. До 1999. године имао сам већ пет представа на репертоару. Дипломирао сам на представи „Хамлет машина“ и то у Ужицу, а касније се и академија преселила, због свих тих ратних дешавања у то време. Ту дипломску представу сам играо око 30 пута и био сам на два фестивала, јeдан ревијалан на Крку у Хрватскоj, а други је био Међународни фестивал монодраме и пантомиме у Земуну. Већ 2000. године имао сам осам представа на репертоару које су биле у Ужицу – сећа се популарни глумац ужичког позоришта.
За то време повремено је ишао за Београд, али, како каже, никада није имао посебну жељу да остане у неком од позоришта у Београду. Једино му је „Атеље 212“ био занимљив, док, искрено ће Вахидин, у Југословенском драмском позоришту не зна колико би имао шансе да упадне и игра неку од улога, а да ради хонорарно није желео.
– Београд ми је увек био за снимање филмова, серија и реклама. Искрено, Ужице ми је некако и одговарало, јер није било далеко од Београда, а и волео сам да будем близу мојих – рекао је Вахидин.
Радио је у Новом Саду 2004. и 2005. године, али ни ту није могао да се задржи. Ту је радио представу у коју га је позвао Драгољуб Селаковић. Представа се звала „Хамлет ол старс“, а радила се у Позоришту за младе. Ту су требали да раде Југ Радивојевић, по тексту Ђорђа Милосављевића, који су у ужичком позоришту радили „Партеногенезу“.
– Драгољуб ми је рекао да има неки кастинг и супер улогу за мене, буквално, као да је писана за мене. И прођем на кастингу код Југа. Одиграо сам две представе. Ту је Марко Јанкетић играо мог брата, а после смо се срели у серији „Убице мог оца“. Мило ми је што је у успону и баш лепо ради. Обе представе су стицајем околности скинуте са репертоара. Нисам се задржао тамо, било ми је мало досадно. Често сам се враћао за Ужице и ишао мало за Београд. У Новом Саду нисам видео неку бољу перспективу, него што је овде. Овде сам већ имао лепе улоге. Током 2006. године звали су ме у нишко Народно позориште да ускочим у неку представу – сећа се Вахидин.
Када је први пут дошао у ужички ансамбл, наш саговорник каже, схватио је да све оно што је до тада радио на академији, више није то.
– Када уђеш у право позориште, као да улазиш у нешто друго, као да си у некој другој школи, јер позориште и јесте нека друга школа. Колико год да сам имао праксе и научио на факултету, када сам ушао у позориште, морао сам поново нешто ново да учим. Тако да сам буквално гледао и учио од свих. Тада је баш био добар ансамбл, тада је био покојни Бато Јелисавчић, Несторовићи, (који су сада у Сомбору, а из Београдског драмског су дошли овде), био је Игор, који је тада био млад и перспективан глумац, Бане Трифуновић и други. Били су уходана екипа, знали су како све то функционише. Било ми је све јако стресно и чудно. Већ на другој представи покушао сам да се уклопим и сконтам, што ми је пошло за руком. Наш ансамбл је јак и тежак, а тешко је уклопити се, ако немаш неког квалитета. У супротном ћеш остати по страни. Био је ту и легендарни бифе, где су се људи дружили и били нон-стоп заједно – каже Прелић.
Данас иза себе има око 50 представа, међу којима доста драгих, како представа, тако и улога.
– На пример, рад са Коканом Младеновићем ми је остао у сећању. Сви се скупимо, радимо свој посао и завршимо представу, без тешкоћа. Али, било је понекад и тешко радити. Ако је рад на представи тежак и туробан, онда је тешко и играш, макар та представа била и успешна. Насупрот томе, дешава се да представа буде слаба, али је рад на њој био интересантан, па се и ње радо сетим. Врло је битна та енергија између нас, да се схватимо, тада можемо направити добру представу. Када смо радили „Како заволети господара” спремали смо је месец и по дана, док смо „Пер Гинта“, која је много, много захтевнија, радили месец дана и то без иједног дана одмора, можда само један дан. Било је тешко радити на њој, али је остала као врло драга. У три сата те представе играо сам пет ликова. Буквално сам само улазио и излазио, шминкао се и пресвлачио. Ту сам имао мале улоге, али су ми биле драге и интересантне и волео сам да их играм. И када се сви скупимо, та представа је била неко чудо, спектакл и били смо на БИТЕФ-у са њом. Заиста ми је остала посебно драга – прича Вахидин.
С обзиром да је само у тој представи морао чак пет пута да се трансформише из лика у лик, питали смо га какав је то осећај.
– Мени је интересантно. Не кажем да сам свих тих пет улога одлично урадио. Нека ми је била дража, а нека од почетка некако без везе, али сам је после заволео. На пример, улогу трола. После смо се шалили на основу те улоге – рекао је Вахидин.
Од редитеља највише је сарађивао са Александром Лукачем и Немањом Ранковићем.
– Некако ми више прија рад са редитељима старијег кова, попут Лукача, који је јако интересантан редитељ. Драг ми је био рад са Коканом Младеновићем, али од 2000. са њима нисам сарађивао.
Филмска уметност
Ужички глумац је играо и у многим филмовима и серијама, како у земљи, тако и у иностранству.
– Нажалост, код нас има врло мало филмске продукције. У 2010. години почео сам да радим филм „Границе кише“, то је радни наслов филма. Ту играм једну од главних улога. Филм је рађен у Црној Гори, а редитељи су Властимир Судар и Никола Мијовић, обојица са тла бивше СФРЈ, један из Црне Горе, а други из Босне и Херцеговине. Они су се упознали у Лондону и студирали заједно 1991. године. Договорили су се да направе филм о бившој Југославији, у метафорама. Једва чекам да изађе тај филм. Радили смо га дуго и завршили га пре две године, а постпродукција је требало да се уради прошле године. Немам информације да ли је урађена, али би ове године требало да буде премијера – каже Вахидин.
Ове године је имао премијеру филмa „My daughter is missing“ (Моја ћерка је нестала).
– Премијера је била 1. јуна на фестивалу у ЛА, затим на фестивалу у Њу Џерсију и у Мичигену. Ту сам играо улогу Стефана Станислава, српског полицајца, који је био један од главних ликова у филму. Требало је да буде телевизијски филм, али је проширен и за велико платно. Такође, ове године сам радио са Ериком Зарагoзом, на филму „Incoming” за велико платно. Ту ми је била једна од већих улога, глумио сам главног негативца. То је интересантна прича, јер се све дешава у затвору у свемирској станици. Премијера је идуће године – каже наш саговорник.
Иначе, за улогу Стефана, у овом првом страном филму, који смо поменули, имао је 50 кастинга.
– Амерички и енглески продуценти гурају њихове ликове, а нашим копрoдуцентима се више исплати и јефтиније је да гурају наше. Слали су ми неке текстове да снимим, па после звали да ме виде, па онда на читајућу пробу, па после тест са глумицом, да се види како функционише хемија између нас. Било је доста тих кастинга, али нисам хтео да одустанем. Знао сам да хоћу ту улогу, а знам сигурно да би многи и одустали. При том су тражили длаку у јајету на снимању. Да сам можда млађи, претпостављам да бих дигао руке, али сам знао да се изборим са тим – рекао је Вахидин.
Вахидина можемо видети и у америчком филму „Мач освете“, као и у италијанској продукцији „L’angelo di Sarajevo“, у коме је редитељ био сценариста филма „Медитерано“, који је добио Оскара. Играо је и у италијанској серији „Страх од љубави“, која се мало емитовала код нас, а у којој је глумило доста наших глумаца.
На питање каква је разлика глумити у српском филму и страном филму, Вахидин каже:
– Тај први филм што сам радио са Американцима „Мач освете“, средњовековна је прича, пуна витезова на коњима. Нисам морао да улазим у кадар, да се намештам са ове или оне стране. Не, они имају такав апарат и добре објективе да снимају све што ми играмо и апсолутно није проблем. За једну сцену сам имао четири дана да се припремим. То се код нас тешко може обезбедити. Код нас, пре него што почне снимање филма, зна се цела подела. То се расподели раније и ако остане неки ситнеж или било шта, онда се узимају неки глумци из Ужица или Крагујевца, за те ситније улоге. Зато је код нас тржиште прилично досадно. За мој други филм, примера ради, нисам знао за кастинг. Они су кастовали за тог главног негативца још неколико њих из LA и Британије. Мој пријатељ, који игра мању улогу у том филму, јавио ми је да је кастован. Он одавно игра у тој трупи у којој сам и ја. Зна се да у трупи имају два глумца, који су први на листи, а остали како стигну. Онда сам и ја кастован и ето, прошао добро и добио ту улогу. То су можда мале продукције за Холивуд, али продуценти нису мали. Рецимо, за један филм у коме сам глумио, продуцент је био Рик, који је продуцирао пре тога филмове са Брусом Вилисом у главним улогама. Поред тога, глумац је јако битан, битно је да сцена изгледа добро и да се глумац добро осећа, а не да се нешто направи, типа „прогутаће то народ“. Глумац се пуно пита и код њих не може глумац играти све улоге, док код нас може играти и сељака и урбаног типа.
У домаћим серијама Вахидина смо видели у „Ургентном центру“ и у „Убице мог оца“. И сада наставља у другој сезони у веома популарној серији „Убице мог оца“. За сценаристу и редитеља Гагу Антонијевића има само речи хвале. Требало је да заигра и у „Синђелићима“, али нису успели да се договоре.
Такође, Вахидин је главни лик у споту који се већ емитује на МТВ, а који је радио Ужичанин Бранко Кујунџић.
– Још као клинац сам волео спотове. Прихватио сам се улоге у споту, јер ме је предложио Марко Костић, који је био продуцент спота Дејана Петровића у коме сам опет био ја. И тако смо се Марко, Бранко и ја, и глумица из Бањалуке, сакупили и урадили јако добар спот. Овај спот је рађен из кадрова, а Бранко је потом склопио целу причу. Све се скоцкало како треба, само мислим да је требало мало стилски да се дотера, да не будем, на пример, у капуту, мада, тада када смо снимали спот, било је јако хладно. Спот изгледа као да га је радила велика екипа, а у суштини, само нас четворо – рекао је Вахидин.
Поред свега набројаног, наш саговорник је снимио и доста реклама. Ових дана на телевизији се приказује реклама за „Теленор“ банку.
– Волим да снимам и рекламе. У њима је захтевно играти, јер се ради о секундама, али су добре вежбе за глумце. Раде се рекламе, доста зову. Радио сам рекламе за Египат, Британце, за Вијетнам, Дубаи. Има доста странаца који долазе у Србију да сниме рекламе, тако да још нисам имао среће да отпутујем у неку од тих земаља – додао је, у шали, Вахидин.
На крају је закључио да је телевизија неминовна, али да није њен велики љубитељ. Можда би позориште било опет на првом месту, јер како каже, директан сусрет са публиком је нешто посебно.
– У позоришту једино не волим када немам повратну реакцију од публике. Онда се питам шта је у питању, да ли је све у реду. Да ли фали нешто нама или нешто друго недостаје. Када је публика нема, као да сам на проби. А када покаже своје емоције, када има реакције, онда је и мени лакше, осећам се много боље – рекао је Вахидин.
Вахидин Прелић је освојио и прегршт награда. У представи „Пер Гинт“, у режији Кокана Младеновића, стручни жири 9. Фестивала класике „Вршачка позоришна јесен 2001” доделио му је награду за младог глумца; у представи „Тартиф“, у режији Миодрага Милановића, стручни жири 32. „Дани комедије Јагодина 2003“ доделио му је тада новоустановљену награду Академије уметности БК за глумачку бравуру, за улогу Тартифа; у представи “Атентат“ у режији Љубослава Мајере, стручни жири „Јоакимфеста“ у Крагујевцу 2006. године доделио му је награду за најбољег младог глумца; у представи „Пилад“, коју је режирао Andrea Paciotto, стручни жири Међународног фестивала античке драме „Стоби” Македонија, наградио га је наградом за најбољу мушку улогу; у „Дошљацима“ у режији Александра Саше Лукача, жири 44. Фестивала професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ Крушевац 2008. године доделио му је награду равноправна глумачка награда, у представи „Смећарник“, у режији Стевана Бодроже, жири 50. Фестивала професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ Лековац, дoделио му је награду за најбољу мушку улогу.
– Све су ми награде драге и важне. Можда се може издвојити награда од међународног значаја за „Пилада“, која се додељивала у Стобију, античком локалитету у Македонији, јер су ту била позоришта и представе из Холандије, Македније, Буарске и неких земаља бившег Совјетског Савеза. То је фестивал античке драме, на коме сам награђен за најбољу мушку улогу – рекао је Вахидин.
Звездана Глигоријевић
