The Winner Takes It All
Bezbroj puta, razne političke budaletine, ali i mnogi diktatori širom sveta citirali su poznati Kenedijev slogan: „Ne pitajte šta vaša zemlja može da učini za vas – pitajte šta vi možete da učinite za vašu zemlju“. I, gle ironije, rečenicu koja je postala sinonim za žrtvovanje, izgovorio je baš predsednik države koja je perjanica kapitalističkog sistema, države u kojoj se slavi individualnost, a lični interes, ne samo da se stavlja iznad opšteg, već se smatra osnovnim pokretačem napretka celokupnog čovečanstva.
A, ako šta svaki pošteni nacionalista i pošteni levičar, pogotovu srp(b)ski, mrzi, to su individualizam i kapitalizam, otud i ne čudi što im se drob prervne i na samu pomen Amerike. Dakle, reklo bi se da američko društvo čine pojedinci koji su spremni na sve, samo da bi zadovoljili svoje lične želje, prohteve i ambicije, što će reći – društvo ekstremnih egoista. A, ljuti protivnici toga, pomenute poštenjačine leve i desne orijentacije trebalo bi, po logici stvari, da su ljudi koji svakodnevno brinu za narod i sve bi, pa i život, dali za bližnjeg svog. A da li je tako? Ne znam kako je u Ameriki, ali pouzdano znam, više od pola veka živim u ovoj veseloj državi, ako gde caruje egoizam, onda je to u Srbiji, ako ko gleda isključivo svoje dupe, upravo su to ti nazovi levičari i desničari, koji se svakodnevno busaju u svoje junačke grudi, u očekivanju da ih posle toga zaspu svilom i kadifom. I dukatima, naravno. Daleko su oni od naivčina, busanje u junačke grudi oduvek je jako isplativ sport u Srbiji, a, kako stvari stoje, zadugo će takav i ostati. Pokušavajući sebi da objasnim šta nam se, kao društvu, dešava, počeo sam poslednjih godina da verujem kako nam, i to totalnim uništenjem, upravo preti ekstremni egoizam, zato sam i namerio da to bude tema ovog kratkog letnjeg traktata.
Da krenem od vladajuće partije. Bilo koje. Svedoci smo višegodišnje masovne narodne histerije za učlanjavanjem u vladajuću partiju ili koaliciju. Naravno, niko to ne radi zbog ideologije ili želje da učini nešto dobro za narod i zemlju, već je jedini razlog plata – dakle, lična korist. Kad bi se doneo zakon koji zabranjuje stranačkom članstvu zapošljavanje u javni sektor, iste sekunde u partijama ne bi ostalo ljudi dovoljno ni za jednu šahovsku partiju. I niko se od te armije besprizornih nije zapitao da li takvo ponašanje nekome šteti. Mogu drugi crći od gladi, može Srbija potpuno propasti, to njih nije briga, važno je da se oni lično dokopaju para, da je njima potaman, sve drugo je potpuno nevažno. I svi oni, kada se vlast promeni, iste sekunde prelaze u partije novih vlasnika ključeva trezora narodnog novca. S obzirom da se kod nas politika vodi po principu – pobednik uzima sve, u opozicionim partijama praktično ne ostaje niko, osim malobrojnih koji imaju solidnu mesečnu apanažu da glume političku ikebanu i stvaraju privid višestranačja. Da nema te apanaže, opozicija bi se praktično samoukinula, jer niko nije lud da radi nešto od čega nema koristi. Vlast bi morala, kao u Domanovićevom Mrtvom moru, da plaća nekoga da glumi opoziciju. Dakle, osim golog interesa, nema tu ničeg drugog, pogotovu nema te čudne biljke – demokratije, iako su je zalivali mnogi. Zalivali, treba li reći, isključivo zbog lične koristi. Mlađi čitaoci ne znaju da su širom Srbije poslednje dve-tri decenije postojale (možda i sad postoje) mnogobrojne misteriozne tzv. nevladine organizacije koje su u nazivu, između ostalih, imali reč demokratija, u kojima su oni koji su bili na platnom spisku, primali ogroman novac, pretpostavljam, sama reč kaže, da bi razvijali demokratiju u Srbiji. Međutim, stvarnost je bila potpuno drugačija, što je tih nevladića bilo više, to je demokratije bilo sve manje, ali to njih nije tangiralo, važno je da se bankovni konto, i to devizni, uvećavao svakog meseca. Tamo neki strani poreski obveznici, i ne znajući, izdvajali su milione za razvoj demokratije u Srbiji, a svi ti silni novci su završavali u džepovima odabranih, nama nepoznatih ljudi, koji su uticali na razvoj demokratije u Srbiji, baš koliko kragujevački Fijat utiče na razvoj svetske auto industrije. Ako ne i manje.
A šta tek reći za gomilu pametnjakovića sa magistarskim i doktorskim diplomama, i to državnim, da tuga bude veća, koji su svih ovih godina gledali šta se dešava i ni slovo nisu progovorili? Naravno, izuzimajući one koji su se direktno uključili u političku arenu, gde je glavobolja, ali zato i lova veća… Često možemo čuti kako je u Srbiji poslednjih godina potpuno zamro bilo kakav dijalog, pa naravno, ako nešto kažeš protiv režima, možeš ugroziti solidnu i redovnu platu na fakultetu, plus izvanredno plaćene razne izmišljene projekte, od kojih se lagano, za par godina, kupe stan i kola u Beogradu. A i oni koji se oglase, bilo nazovi levičari ili nazovi desničari, isključivo nastupaju sa pozicije osobe koja prima državnu platu i kojoj je jedina namera da tako ostane do kraja radnog veka, a, još bolje, do smrti. Oni se gnušaju svih onih koji sami zarađuju za život, takvi su za njih primitivci, tajkuni, secikese, prevaranti, neznalice, jednom rečju – neljudi. Naravno, demagogija je sestra egoizma, njima su, baš kao i svima koji su deo srpske elite, usta puna običnog naroda, radnika, manjina, ali sa bezbedne udaljenosti. Baš kao pre koju deceniju, kada su bili avangarda radničke klase, ali za debele novce.
Treba li trošiti reči na novinarsku struku? Ima li većih egomanijaka u Srbiji od te branše, ne računajući političare? Iskreno, kad bolje razmislim, nisu ništa bolji, ako nisu i gori, sportisti, glumci, muzičari, i slični, koji sebe zovu „umetnicima“, a koji već decenijama „samo rade svoj posao“ dok naokolo sve propada… Ipak, da se vratim novinarima. Već godinama jedna, ne tako mala grupa, kao već pomenuti nevladići, puni sopstveni devizni konto, ogromnim parama iz inostranstva, sve, tobož, boreći se za demokratiju i slobodnu reč. Skrcali grdnu lovu, a novinarstvo nikad gore. Druga strana tog novinarskog novčića su državni miljenici i plaćenici. Kakva je to tek družina! Pogledajte samo kako se ponaša i šta govori ovih dana onaj Željko Mitrović. Kakva bezočnost, bahatost, nekultura, primitivizam… Šta, otkud sam njega svrstao u državne medije? Ne mogu, stvarno, više da trošim reči na ovu bratiju. Ne kažem, ima tu i tamo po koji izuzetak, ali, gro ove branše čine ljudi koji nikada nisu ni znali šta znači reč moral i koji su spremni na sve, bukvalno na sve, samo da bi zadovoljili svoje male egoistične interese. Da, male interese, osim glavešina, kojih je malo, novinarski egoisti imaju daleko skromnije prohteve, znaju da su pri dnu lanca ishrane i zadovoljni su ostacima koji padnu sa trpeze vlastele, kojoj istrajno i pokorno služe. Pristaće na sve što političke gazde traže, samo da ne padnu lestvicu niže, tamo gde se stvarno mora nešto raditi da bi se zaradilo za život.
Zdravstvo? Prosveta? Policija? Železnica? Pošta? Razna druga javna preduzeća, državne i paradržavne firme? Uh, bolje da ne počinjem…
Sindikati? O tome bi tek mogla da se napiše jedna duga i tužna elegična oda egoizmu…
I? Šta je zaključak? Niko ne valja? Samo naivčine, mala deca i utopisti veruju da su ljudi divni, a svet divno mesto za život? Ma, ne. Jasno je, što bi Bajaga rekao, „kakav je svet, tako će i ostati“. Od malih nogu rastemo slušajući narodne „mudrosti“ – „para vrti, gde burgija neće“, „bog je prvo sebi bradu stvorio“, „ako smo mi braća, nisu nam kese sestre“, „ćuti i gledaj svoja posla“, tako da je prilično lako uvideti, da je ova zemlja, uprkos (ili upravo zbog toga?) decenijama negovanom kultu kolektivizma, prvo komunističkog, radničkog, pa, poslednjih decenija, nacionalnog, postala društvo ekstremno egoističnih jedinki. Čovek jeste egoistično biće, ali, ipak, mora postojati neki nivo svesti o minimalnom zajedničkom sadržaocu, a, bojim se, da od toga u ovoj zemlji nema ništa, što će nas, na kraju balade, neminovno dovesti do – nestajanja. Pa zar ne govori slikovito podatak da je prošle godine u Srbiji najmanje rođenih beba od Prvog svetskog rata, kada je bilo dva i po puta manje stanovnika i da danas imamo skoro 400.000 stanovnika manje nego pre deset godina?
Ne, nisam nacionalni romantik, niti nacionalni radnik, svakako nisam ni levičar, naprotiv, veliki sam pobornik individualizma, ali, ako želimo da kuća u kojoj živimo, barem malo napreduje i ne sruši se za koju godinu, moramo jednim delom i sebe u nju ugraditi, umesto što svi merkaju kako da maznu što veće parče.
Slušam danas kako sve više ljudi smatra da je Vučić nepobediv, jer je njegova partija ušla u sve pore života. Da, upravo je to dokaz ovoga o čemu pričam. Gomila malih egoista su uz vlast, očekujući ličnu korist, i sve što se traži od njih, uradiće, a i oni koji su protiv ove vlasti, skoro svi su na državnoj plati i, takođe iz egoističnih pobuda, ćute ili mrmljaju sebi u bradu. Dakle, svi su zaokupljeni sobom, na ovaj ili onaj način. To što neki imaju manje, a neki više škole, potpuno je irelevantno, moral se ne stiče, niti gubi obrazovanjem.
Nažalost, zbog toga sam i prilično siguran da su stvari otišle predaleko i da ovakve teme više nikoga ne zanimaju, čak sam uveren da će mnogi tekst smatrati običnom budalaštinom. Ne bi bio prvi put.
Uprkos tome, umesto često pominjane poslovice (rekao bih – kletve) „ko nije za sebe, nije ni za drugog“, bilo bi neophodno da počnemo koristiti onu „čini drugima što želiš sebi“.
Zaista, ljudi, ne znam otkud stalno očekujete da „tamo neko“ popravi stanje u državi za vas? Zar niste nekad pomislili da i taj „tamo neki“ ima ista očekivanja?
Nema drugih.
I posle nam Amerika kriva….
Toni Stanković (Užička nedelja 963)
