ПОЛАГАЊЕ ВЕНАЦА
У суботу, 15. априла, на другом споменику на Царини, одржан је помен и положени венци погинулим војницима Војске Краљевине Југославије и грађанима, који су се придружили војницима и погинули бранећи свој град 15. априла 1941. године.
Миладин Радовановић, секретар удружења „Мајор Коста Тодоровић“ подсетио је да се 15. априла 1941. године, 51 цивил и 67 војника супроставило осмој тенковској дивизији армијског корпуса генерала Фон Клајста.
– Када су се први тенкови Осме немачке дивизије спуштали путем низ Сариће осоје, дочекани су бомбама, митраљеским рафалима и пушчаним плотунима. На овом месту где смо се данас окупили, један непознати војник Војске Краљевине Југославије, из заседе изнад пута, скочио је на први тенк који се кретао низ Сарића осоје ка Ужицу, убацио бомбу у отвор и уништио тенк, као и посаду. Међутим, само неколико секунди касније храбри јунак је био покошен митраљеским рафалом из другог тенка. После борбе на прилазима Ужицу и у самом граду, када је главнина Осме тенковске дивизије продужила према Вишеграду и Сарајеву, један број њихових војника остао је у граду, па је њихов официр, на месту уништеног тенка, уз војничке почасти организовао сахрану храброг српског војника. На Сарића осоју и Мендином брду у борби је погинуло неколико југословенских војника. После уништеног тенка дошло је до краћег застоја немачке колоне, а када су наставили пут Ужица, а њих се сручила топовска паљба са Доварја и Забучја. На Доварју су била постављена четири противавионска топа, који су припадали другој батерији петог противавионског дивизиона пете ваздушне зоне у Краљеву. Са Забучја су дејствовале противавионске батерије трећег противавионског дивизиона исте зоне, којима је командовао Ужичанин, познати адвокат, социјалиста и резервни потпуковник Миливоје Тадић. У одбрани града учествовали су и наоружани грађани, међу којима се у организовању отпора истицао комуниста Вукола Дабић – рекао је Радовановић.
Он је подсетио да се у борби вођеној 15. априла посебно истакао Драгомир Николић, машиновођа из ужичке ложионице, који је дeјствовао митраљезом код кафане „Златибор”, одакле је успео да уништи неколико непријатељских војника, док му непријатељ није са стране пришао тенком и разнео место где се налазио.
– Упркос снажном оружаном отпору и немачким губицима, око 9 часова, ућуткани су топови са Доварја и Забучја. Самим тим је сломљен и последњи отпор и Ужице је претворено у жалосну гомилу рушевина, како су писали немачки ратни извештачи … У једној занатској радњи изгорео је ковач Чедомир Петровић – рекао је Радовановић и додао да су погинули војници били из Србије, Македоније, Хрватске и Босне, а међу погинулима је било пет жена.
После 70 година од априлског рата, а 37 година од подизања споменика незнаном јунаку, Ужичани су сазнали да је незнани јунак у ствари Милоје Зечевић, родом из села Липовца код Тополе, учесник Првог светског рата, велики патриота и родољуб.
– У току априлског рата је мобилисан и био је наредник осме противтенковске базе Војске Краљевине Југославије, који је са својом јединицом бранио град Ужице 15. априла 1941. године. Истина, пре тидесетак година, после једног написа у „Политици“, што је све до 2011. године остало незапажено међу Ужичанима, али и међу историчарима ужичког краја, објављен је чланак под насловом „Расветљена тајна гроба подофицира бивше Југословенске војске на Сарића осоју код Титовог Ужица“. У овом чланку се наводи да је погинули подофицир сеоски ковач Милоје Зечевић из Липовца код Тополе – рекао је Радовановић.
Он је додао да је захваљујући свештенику у пензији Драгомиру Видићу, који је сарађивао са свештеником Радмилом Степановићем из Шумадије сазнао да је непознати јунак, који је уништио тенк, био Милоје Зечевић и да је он даљи стриц проф. др Миодрага Зечевића, председника републичког одбора СУБНОР-а Србије. Видић се потом писмом обратио професору и овај му је одговорио:
„Као млад изучио је ковачки занат и после завршетка Првог светског рата отворио ковачку радњу у селу и узгред се бавио земљорадњом. Политички је припадао Републиканској странци, као и мој отац, исто солунац, што је била реткост с обзиром да су били солунски ратници. Ком роду војске је припадао није ми познато, али с обзиром да је био ковач, може се претпоставити да је био у артиљерији или минер. Године 1941. је мобилисан као војни обвезник и као командир једне јединице на прилазу Ужицу подигли су препреке на путу. Немачка тенковска јединица је прегазила постављену препреку и он је противтенковском мином скочио на први тенк кога је уништио и на коме је убијен. Немачка јединица са којом је дошло до сукоба припадала је Вермахту, а не СС јединицама. После освајања Ужица вратили су се и са војничким почастима сахранили погинулог југословенског војника. На његовом гробу, причали су очевици, Немци су ставили гусеницу од уништеног тенка…“
Од 2011. године градски одбор потомака ратника 1912 – 1920. „Мајор Коста Тодоровић“ сваке године, 15. априла, полажу венац на гроб. У 2016. години захваљујући Народном музеју постављена је спомен плоча са именима свих изгинулих 15. априла 1941. године, а на постојећем споменику уместо незнаном јунаку исписано је име Милоје Зечевић.
Поред удружења „Мајор Коста Тодоровић“, венце су положили делегација града Ужица, Удружење бораца НОР-а, удружења ратних ветерана Ужице, Војних пензионера Ужице, Друштва историчара Ужице, Удружење пензионера Ужице, Удружење ратних ветерана Севојно, Народног музеја и други.
З. Г.
