Ој Ужице, граде у брдима
Од вајкада ти си познат свима.
Твоје чари магично привлаче
Ту свакоме срце куца јаче.
Забучје се над тобом надвило
Руке своје око тебе свило.
Привија те на рођене груди
И штити те од ветра и студи.
За Златибор зна се од давнина
Да је српска најлепша планина.
Ка Ужицу пружа своје гране
Прикрива му најнежније тајне.
А Стари град с високе литице
Стално гледи на ново Ужице.
Вековима судбини пркоси
Поколeња у сећању носи.
Испод њега Ђетиња кривуда
Видела је на хиљаде чуда.
Кад би само за то снаге смогла
Романе би написати могла.
Са истока кад се теби стиже
Величанствен споменик се диже.
Посвећен је српскоме народу
У Великом рату за слободу.
У ком страда Срба четвртина
Памтиће се вечно жртва њина.
Цео свет ће њима се дивити
А потомци у срцу носити.
Кадињача – српски Термопили
Синови те твоји ту бранили.
Ту згаснуше снови, идеали
За свој град су млади живот дали.
Храброст њина у легенду оде
Из ње ниче и клица слободе.
Кадињачо буди светла лица
И понос си и туга Ужица.
Слободарски град си увек био
Освајачу сваком пркосио.
Ко се теби још дивио није
Ти си део светске историје.
Кад Европа беше поробљена
Једина си светлост био њена.
Док слободе не би на видику
Ти имаде своју Републику.
Ој Ужице, ти поносно буди
Имаш доста знаменитих људи.
У песми те многи опевали
Светски људи волети те знали.
Ужичани сви су горди људи
По природи племените ћуди.
Ерски хумор њих је прославио
И по том си препознатљив био.
Ој Ужице, поносити граде
Тебе зову Мали Цариграде.
Ко у теби никад није био
Тај не знаде зашто се родио.
Где год кренем у срцу те носим
Мојим градом свуда се поносим.
Од свега си мени најмилији
Најлепши си у целој Србији.
Секула Новаковић
