Опет зима нашег незадовољства

- Кад си на београдским улицама једноставно мораш да се крећеш, јер ако застанеш на дуже од пар минута, одмах те оките шареним сијалицама -

Коментарисати дневна збивања један je од најлакших, а самим тим и најлошије плаћених послова, јер само после ишчитавања наслова таблоида можете без по муке избацивати по роман на дневној бази. За сада то није ни технички могуће, али, како нас чекају и летећи аутомобили, а и нека вештачка интелигенција вреба иза ћошка, нећемо ни на то предуго чекати. Две, највише три године.
Плодови гнева опет се претварају у још једну зиму нашег незадовољства и то највише због једног који је умислио да је јунак нашег доба, а ми би да га претворимо у укроћену горопад и некако уђемо у неподношљиву лакоћу постојања, да не би изневерили сопствена велика очекивања.
Много се буке дигло око нечега сасвим нормалног у свим нормалним земљама. Неки људи су незадовољни неким насилним реакцијама власти изашли на улицу да на тај начин изразе свој протест. Државни медији су се утркивали у томе ко ће објавити што мањи број шетача, а нека радница у белој бунди са микрофоном се сликала на празној улици, масно слагала и тако изазвала реакције оних других који су решили да се опет окупе. Наравно да је цела скаска прекинута сасвим логичним објашњењем првог међу једнакима, где је објашњено да човек који се креће заузима целих 7 метара квадратних, те да је заправо шетало неких двадесетак страних плаћеника и домаћих издајника у зимским јакнама. Кад си на београдским улицама једноставно мораш да се крећеш, јер ако застанеш на дуже од пар минута, одмах те оките шареним сијалицама. Недавно је повезивањем неких људи са неким догађајима на исту површину постављено стотинак хиљада бугарских туриста који се диве кич расвети, дневно троше по десет сома еура и хипнотисано зуре у кућице за птице које нема ниједна европска метропола.
У одбрану доброг чељадета први као и обично стаје капитен Владе Србије, изјавом да су медији слободни и da свако може критикoвато власт. Може, али мало ко сме. Ено, онај један смео, па критиковао и то у неком нискотиражном провинцијском недељнику, па му нека несташна деца запалила кућу и пуцала на врата, како би се осигурали да ће и он изгорети.
Двадесет година после, још увек нису пронађене Ћурувијине убице, а онима који раде на томе, цртају мете на челу у режимским гласилима, тако кријући налогодавце и фанове те ликвидације.
Сем тог мањег инциденчића, безбедносна ситуација је, углавном, повољна. Органи реда су реаговали на време и у Трстенику ухапсили човека који је на друштвеним мрежама објавио да ће председнику поставити два питања, много тежа него она постављена борцу за српска права са Косова, који је успешно прошао полиграф и постао поштен човек.
У изузетно тешким данима, Србија по први пут у својој историји добија и војску на Косову. Али не своју. Није је имала чак ни за време владавине ’’жутих’’. За шест година ове власти Албанци су добили своје општине на северу Косова, своје судове, своју војску, граничне прелазе према централној Србији па и позивни број. Упркос свему томе, недавно су успешно одређени државни приоритети. Прво битка за Лучане, онда десант на небрањено Кладово, Дољевац и Кулу. Лучане, Драгачево и Котрежу су у последњих десетак дана посетили сви министри од значаја, нестраначки премијер и као шлаг на торту – сам председник. Одушевљено су их у белим страначким јакнама, „куртонкама“, дочекали запослени у панчевачким ЈКП Водовод и ЈКП Младост, те тако учинили да малена Котрежа, са мање од хиљаду становника по задњем попису, попуни халу са 3000 душа. Деца су их се ужелела, као да су мотали каблове по Словачкој, јер пажљиви хроничари бележе да су у печалби већ преко месец дана. По речима присутних у Лучанима, на дан избора, фалили су само радници Азотаре и Петрохемије. Остали Панчевци већ су били тамо. И не само они. Десетине џипова без таблица или са регистрацијама Пријепоља, Новог Сада, Косовске Митровице, Вршца…упадали су људима у куће, возили их прво на гласање, а потом по пакет у најближу продавницу, пописивали, записивали, мало вијали опозицију комбијем по џади, допуштали гласање без докумената и контролиних листића, бушили гуме на аутомобилима независних посматрача и све то наочиглед незаинтересоване полиције, саучесника у тим нечасним и срамотним радњама. Чиповани да жмуре на аутомобиле без таблица? Цена гласа за наредне четири године остала је иста, „црвена“, највише две. Ту суму поштена проститутка заради за пола сата.
Некада се Косово бранило бар оним несретним митингом за патике, сада је прва линија одбране у Лучанима. Дође тако време кад ни тих жељених 60% не можеш да намакнеш, без да ти се активисти добро не озноје по хотелима, са све плаћеним дневницама и боловањима. Све ће то странка, иначе непрофитна организација, платити. Од наших пара.
Бакћемо се око наметнутих тема, које нам циљано убацују у главу, да би се заборавило да је Србија земља са највећом разликом између богатих и сиромашних. Испод границе сиромаштва нам је око 30% становништва, а на самој граници исто толико. Доња граница сиромаштва је дефинисана сумом од 15.000 динара по члану домаћинства за месец дана.
Опет плаше ратом. Помињу се нејач и вековна огњишта, иако нико и не зна како то огњиште изгледа, посебно они који су одрасли поред радијатора. Најављују неко ‘’окупационо стање’’, ваљда у оној ‘’географској области’’. То стање не постоји, постоји ванредно стање и ратно стање и то по чл. 99. став 1. тачка 6. Устава Р.Србије.
По истом оном Уставу, једином, где пише да Председник нема овлашћења над војском, изузев у ратном стању.
Гласно се чудимо како је Србија док кажеш ’’разграничење’’, остала без пријатеља? А није да се неки нису хвалили, те овај мој, те онај мој, испаде све мој до мојега. Нема их сад. Сви су, наравно, знали све, и ово што нам се десило, прихватили као стару вест, нешто одавно познато. Без изненађења. Пријатељства постоје само између равноправних људи. Роб и господар никада нису могли бити пријатељи. Деси се некада да неко инфериоран, заслепљен својом неизмерном сујетом, помисли да је пријатељ са озбиљним играчем, та да га тај уважава и сматра пријатељем, а не само извођачем прљавог посла. После такве фасцинације сопственим бљештавилом повратак у реалност је тежак и болан.
Сећамо се да је наш председник својевремено признао да није баш на време укапирао да је срушен Берлински зид. Ствари иду на боље. Ево, после седам година провалио је и обзнанио да иза свега што раде Албанци стоје Америка, Британија и Немачка? Ако му је толико требало, као најбољем студенту Београдског универзитета, шта обичан, мали човек да очекује? Кад он да се опасуљи?
Или да му неко објасни зашто није учињено ништа да најјача и најмоћнија земља света не буде наш савезник и заштитник, уместо да васпостављамо нова вековна пријатељства са Доминикама и Суринамима.
Нама не треба никакав непријатељ са стране, сами себе најуспешније уништавамо и то је једна од дисциплина у којој смо последњих година изузетно напредовали. До тачке када је Србија уз БиХ, Македонију и Албанију најсиромашнија земља Европе.
По околини Ужица убрзано ничу мале хидроелектране, претећи да униште и оно мало река и речица што је прекостало на овим прелепим планинским пределима. На Златибор је скоро истоварено 8км деривационих цеви за Црни Рзав, десну притоку Дрине, коме се припрема опело. Системом ’’цев на цев’’ повезују се три МХЕ, једна за другом. Једна МХЕ је изграђена, друге две се са уредним дозволама граде. По свој прилици, за покојни Црни Рзав је касно, јер тешко је поверовати да ће и са неким променама неко узети крамп у руке и поломити километре цеви које воду претварају у струју.
Још теже је поверовати да нам ЕПС наплаћује ПДВ на акцизу, да је Миша Вацић одржао састанак са ратним ветеранима, а и да је хиљаде пензионера колективно ушетало у владајућу странку са објашњењем да су задивљени ефектом смањења пензија, те да они заправо представљају будућност Србије. Па и оно да су из нашег Министарства културе у Пекинг послали гуслара у црногорској народној ношњи. Ми и фантастику дижемо на нови ниво. После сваког гафа, лагано би могли да се смотају каблови и заврши игрица.
Неко би рекао да су будућност оне маме које су љуте на Владу и које не зарезује нико ни за суву шљиву, или она сила света што се поново окупила на београдским улицама у знатно већем броју него први пут и јасно послала поруку да се не плаши репресије, линча, силовања и насиља, које власт неуморно вежба на својим грађанима. На организаторима је да протест не разводње, а на држави је да по њему пљује, да се прави како се није ни десио и да се моли свевишњем да се не скупи пар стотина хиљада људи. Тада ће можда и хтети нешто да их питају или да направе уступак, али нико неће хтети да их чује.
Десила нам се и сензација са снегом. Падне отприлике у истом периоду сваке године.

Милан Тодоровић Чарли (Ужичка недеља 1001)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.