Ruske salate je nestalo pre par dana, a ladno praseće prestalo je da nam izlazi na uši. Potrebna je dobra šetnja da se ispumpaju šlaufi oko stomaka. Znajući srpsku strast za prežderevanjem u blage dane i statistika kaže da šetnjom kilažu skine samo jedan u pet miliona. Ipak, šeta se, a šetnje koje se šire po Srbiji polako ljuljaju brod i šire zarazan efekat oslobađanja od straha. Time izazivaju prekomernu nervozu kod predstavnika vlasti i iz njih izvlače ono najgore. Užičani, poslovično samodopadljivi, za sada se prave mrtvi. Poslednji značajan događaj koji je ovde okupio veći broj ljudi su bili smrznuti pilići u “Lidlu”.
Neki više vole da se voze autobusima. Ono više moraju, nego što vole, ali ko ih pita? U pitanju je doček najomiljenijeg izvoznog brenda Rusije. Posle ruske salate, naravno – tamošnji predsednik. Nismo voleli Gorbačova i Jeljcina. Bili su nekako meki, jedan srušio Berlinski zid, onaj se lizao sa Amerima, zaudarali na demokratiju, a demokratija i Rusija nisu za istu rečenicu. Ruski vođa bre treba da bude vojnik, žandar, špijun, da ga se plaše, da preti, da zavađa.
Sad će naši pažljivo izabrani i prikupljeni predstavnici iz cele Srbije da se prikupe, kleknu pred predsednikom druge države i pokažu zahtevanu količinu rodoljublja. Mislio sam naivno da je patriotizam privrženost sopstvenoj državi i poreklu, ali moram priznati da sam se malo pokolebao kada su naprednjaci sa istim žarom klicali i Šrederu pred neke izbore, onom istom što je naredio bombardovanje, tačnije „ničim izazvanu agresiju zločinačkih falangi“. Tada je valjda i onaj Klinton bio u istom kolu, što nije ni najmanje zasmetalo našem vizionaru od bivšeg prvog potpredsednika vlade, da mu pred američke izbore uruči srpski ček na par miliona zelenih novčanica.
“Putinijada”, baš kao i svaka “kupusijada” i “mudijada”, proći će skromno, trajaće kratko, sa jedinom razlikom što na te ostale “jade” ljudi idu svojevoljno, a na ovu ih, ucenjene, dovlače na silu. Ali ne i za “dž”. Eto, svi koji iz Ripnja krenu za Beograd dne 17-ogo da dočekaju svetogo Putinogo, dobijaju po 5 litara mleka. Braća iz Leskovac ponesu napolitanke, Pančevci šećer i eto žuraje niotkkuda. Malo čudi što stranka sa najvećom podrškom mora da pakuje narod u buseve, a ne mobiliše svoje glasače sa Palilule ili Voždovca i tako na mnogo prostiji i neuporedivo jeftiniji način prikupi zacrtanih 70.000 plaćenih klicača tuđem lideru. Nemoguće da broj glasača u Beogradu tako drastično istopio? Mrzitelji bi rekli da i nisu bili baš svi iz Beograda, ali to su mrzitelji, pa ih ne treba slušati. Sreća u nesreći, Jin u Jangu, Omer u Merimi, je to da, za razliku od ovdašnjih demokratskih izbora, na „Putinijadu“ ne mogu doći upokojeni koji i dalje uspešno glasaju.
Popularna disciplina je povlačenje paralela sa kontramitingom kojim je Milošević pokušao da započne građanski rat u Srba. Zajednički su samo autobusi i organizovan dolazak. Njega su njegovi tada voleli, ovoga se plaše, iako bi on najviše voleo da ga vole. Normalan čovek ne voli onoga koga se plaši. Za ekstreme po tom pitanju zadužen je poznati sindrom koji potiče iz Stokholma.
Od Putina još nismo dobili ništa, a kaćemo ne znamo. Neki će dobiti orden zbog koga bi sad svi trebali da padnemo u nesvest, a nismo padali ni kad je isti okačen na Bogoljubova tajkunska prsa. Pored NIS-a i sada verovatno „Petrohemije“ mi možemo da mu damo još samo državljanstvo, pa da postane Srbin kao Dodik, Stiven Sigal ili Sebastijan Gica, rumunski kontroverzni biznismen. I Tramp je svojevremeno postajao Srbin, sećate se, i to kad je pobedio ženu onoga sa početka teksta što im je onaj nosio pare za kampanju.
Sadašnja, na izborima sa zatamnjenim staklima, izabrana vlast uspela je da nas posvađa sa svima I da zajednički život na Zapadnom Balkanu učini još nedostižnijim. Stvara se privid da nam još samo Rusija može pomoći, a u čemu ne zna se, jer niko ne zna ni ‘’p’’ od nekog plana za nešto. Niko živi ni ovde ni napolju ne zna šta očekuje. Mi smo se navikli na najgore, pa nam malo lakše, iako nas ni to ne vadi iz ničega.
Plaše nas da posle Kosova ide Sandžak, potom Vojvodina i Mačva. Smišljeno uvlače narod u paranoju koja je samo izgovor za nemoć da vlast organizuje društvo, digne zgažene institucije iz blata i počne da se bavi pitanjima od životne važnosti građana.
Ubeđuju nas da je najveći standard oličen u najmanjoj plati u Evropi, a da je sve to sasvim okej, ako si najglasniji i najbezobrazniji. Što se više dereš, više si u pravu. Budi prostiji i primitivniji, više ćete poštovati. Neće. Ni poštovati, niti te se plašiti, i to sve veći deo naroda shvata.
Ova vlast je zajahala 2012. godine sa obećanjem da će pohapsiti lopove, tajkune, dilere i ostale kočničare boljitka, da će sprečiti korupciju i kriminal, a evo tek sada, sedam godina kasnije, priprema mere za borbu protiv korupcije i kriminala. Kao i uvek, sam, iako nenadležan, jedan čovek donosi zakone o doživotnoj robiji. Bez javne rasprave, stava najviših sudskih institucija, advokatske komore, samo uz dekoraciju od tri korisna fikusa iza njega koji povremeno trepnu. Opet sam mislio da zakone donosi Skupština, ali ‘ajde. Nešto mi se javlja da ti novi zakoni nisu predviđeni samo za nasilnike i silovatelje, već da su namenjeni njegovim političkim protivnicima, za dela tipa “državni udar” ili “rušenje državnog poretka”, koja su samo prošle godine stotinama puta najavljena sa stranica državotvornih tabloida. Najsvežija predizborna aktivnost obeležena je hapšenjem kriminalaca članova samo jednog klana. Kavač like this. Onaj koji je bez maske u sred belog dana ubio čoveka dok je unosio kolica za bebu u kola na Badnji dan, smešeći se posle u kameru, još nije uhapšen.
Ipak, glavno jelo za sredu 16, januar biće servirano na ulicama Beograda. Sa blagim ukusom slobode i prelivom od bunta kusaće ga desetine hiljada hrabrih i još uvek nepokorenih građana u šetnji kojom se odaje pomen likvidiranom Oliveru Ivanoviću i šalje se opomena njegovim ubicama. Najveselija balkanska udovica starleta neće biti u tom stroju, iako ne silazi sa televizija, uporno pokušavajući da odvrati ljude od pomena pokojnom mužu. Gazda joj alergičan na sve vrste hoda i hodače. Pametnom dovoljno.
Od jela sa roštilja zamalo da dobijemo bizona, a kao desert imali smo odlikovanje premijerke u komšiluku, čime je uskočila u isti tanjir sa već ranije odlikovanim ratnim zločincima deda Ratkom, doktor Dabićem i političkim ocem Šešeljom. Iz prekodrinske kolevke demokratije beži se skoro pa kao iz matice, a jedan koji se borio da rasvetli ubistvo svog deteta, morao je da potraži azil u Austriji, jer bi i njega da ‘apse i ućutkaju da im ne smeta i ne narušava tamošnji boljitak.
Da nije smešno, bilo bi pretužno, ali mora se preneti i izjava digitalne princeze, koja napada prošlu vlast da je u škole uvela predmet ‘’Ruke u testu’’, misleći valjda jadna da se stvarno radi o pravom testu. Reč je o programu „Hands on test“, u kojem deca izvode jednostavne eksperimente, da bi shvatila prirodne pojave i ne mese testa, već razgibavaju moždanu masu, a i ‘’testo’’ se na engleskom ne kaže „test“, što bi neko ko je silne škole izučio u inostranstvu trebao dobro da zna. U svom poslednjem tvitu opoziciju je nazvala ‘’talibanima’’.
Ona višnjica na vrhu kolača nam je stigla iz neprijateljskog Njujorka i još neprijateljskije Skupštine UN, u vidu selfija maloletnog sina prve srpske plavuše koji je sa akreditacijom zaseo na mesto predviđeno za zvanične predstavnike Srbije. Naravno da su svi ujedinjeni hejteri sa društvenih mreža odmah počeli da pitaju kako, zašto i pošto, pa je i ona morala da odreaguje i kao svaka majka zaštiti svoje mladunče. Na takva postavljena pitanja odgovorila je baš kao i svaki član čopora. Prepoznatljivo, zamenom teza. Otkud on tamo? Opozicija je ološ. I šta ćemo sad? Ništa. Pristavi jednu slađu, jednu srednju i dve kisele, pa da se rastajemo, ionako rekoste da nemate šta da pričate ni sa kim ko vam se ne divi do izbezumljenosti.
A ako neko baš hoće da plati, poterajte i buteljku Pingusa.
Cijena? Prava sitnica.
Skoro kao jedna guvernerkina plata, oko 600 soma dinara.
Milan Todorović Čarli (Užička nedelja 1003)
