Oružana dešavanja

Oružana dešavanja from PEŠČANIK on Vimeo.

 

O oslobađajućoj presudi za Crvene beretke Apelacionog suda u Beogradu (14.6.2019) govori Žarko Korać. Razgovor vodi Svetlana Lukić.

Svetlana Lukić: Žarko, krenućemo iz početka. Dakle, Apelacioni sud u Beogradu je pravosnažno oslobodio optužbi nekoliko pripadnika Jedinice za specijalne operacije. Među njima su i slavni Ulemek i Zvezdan Jovanović. Dakle, oslobođeni su optužbe da su u novembru 2001. godine organizovali oružanu pobunu. Sud je zapravo rekao da je to bio jedan običan protest, i u tom smislu se izgleda potpuno slažu i sa ocenom koju je tada dao aktuelni predsednik Jugoslavije, Vojislav Koštunica, da je to jedan štrajk, i sada da ne citiramo onu priču o lekarima koji izlaze u belim mantilima, a Crvene beretke sa heklerima i sa Hamerima na beogradske ulice.

E sad, do ovog procesa ne bi došlo, čini mi se, da 2010. godine advokat Srđa Popović nije pokrenuo i podneo krivičnu prijavu, i u intervjuu koji je dao za Peščanik, on je pobrojao u koliko navrata mu je Tužilaštvo obećavalo da će biti pokrenuta optužnica, međutim, da se to nikada nije desilo. I onda je on to učinio 2010. godine. Treba napomenuti da je on tu krivičnu prijavu podneo i protiv Vojislava Koštunice jer nije, kao predsednik Jugoslavije, preduzeo sve radnje da se to spreči, i protiv Ace Tomića. Apelacioni sud koji – vrlo je to zgodno, vidim u ovoj presudi – govori o tim događajima, o toj oružanoj pobuni, kao o dešavanjima. Oni su eksplicitno tamo rekli da je uzrok dešavanja nezadovoljstvo jedinice hapšenjem braće Banović.

Samo za one koji ne znaju, naše gledaoce, da podsetimo da su braća Banović zapravo nekoliko dana pre pobune bili uhapšeni, prebačeni u Hag, da su inače pripadnici paravojne jedinice Vukovi sa Vučjaka, i na kraju krajeva, jedan od te braće je priznao da je prebio na smrt nekoliko, mislim petoricu Bošnjaka, naravno, bejzbol palicama i sličnim oružjem. Dakle, ja vas molim za početak da nam kažete samo taj kontekst. Zapravo, tu je reč o toj saradnji sa Hagom čuvenoj, ako se ne varam.

Žarko Korać: Na prvom suđenju ja sam bio svedok Tužilaštva. To je kasnije oboreno, pa je bilo novo suđenje. Ovo je sada Apelacioni sud. Uzgred, taj sudija je napadnut zbog svoje uloge u jednom drugom predmetu. Meni se učinio izuzetno korektnim na ovom procesu, i koliko ja znam, on je danas u advokaturi, čak više nije ni sudija, toliko je javno napadan. Nikad se nisam oslobodio sumnje da je napadan upravo zbog toga kako je vodio taj ceo proces. Interesantno je da ste vi zapazili u ovome što znamo iz presude, što je bilo u javnosti, da oni ne koriste izraz, onaj koji su advokati sve vreme koristili u sudnici – pošto sam ja to lično tamo čuo – to je štrajk; oni su rekli: to nije pobuna, nego štrajk, a sud je izbegao da kaže štrajk, jer pretpostavljam da bi bilo komično da kažete da štrajkuju pripadnici vojne jedinice državne bezbednosti, koju nema nijedna zemlja u Evropi.

Ja ne znam da li imaju negde u nekim zabačenim delovima sveta, ali državna bezbednost nema jedinice sa hamerima, automatskim oružjem i tako dalje. Zanimljiv je trenutak kada je izabran početak te njihove pobune, koja je počela u Kuli. Oni su tada blokirali deo autoputa. Oni su tokom noći došli i zauzeli jedan deo autoputa u Beogradu, i svako ko gleda videće, tragično, da se vrlo dobro vidi lice čoveka koji će kasnije biti osuđen na 40 godina zbog direktnog ubistva Zorana Đinđića: to je taj Zvezdan Jovanović. U toj presudi postoji bar nekoliko, po meni, neverovatnih izjava; tipa da oni su utvrdili da Milorad Ulemek Legija nije imao faktičku komandu. On je inače penzonisan, izašao je iz te jedinice zbog incidenta koji je napravio pre toga u Beogradu na nekoj proslavi naše pevačice, naravno, čuvene Cece Ražnatović.

Svetlana Lukić: I paljenja diskoteke u Kuli…

Žarko Korać: Tako je. On je, naravno, bio apsolutni gospodar te jedinice, i to svako živ zna. Znači, i sud zna, Apelacioni. Međutim, u toj presudi je u stvari do kraja minimizirano ono što su oni uradili, a to je bio klasičan početak državnog udara. Oni su, naravno, očekivali da vide šta će se desiti. Momenat koji je izabran je da je premijer Đinđić u Americi, a nije bio ni Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova, tu. Koliko se sećam, bio je u Francuskoj. On se vratio, i ja sam otišao u ministarstvo unutrašnjih poslova. Pošto nije bilo premijera u Kneza Miloša, tu je sedeo ministar Mihajlović, s jedne strane je sedeo general Lukić, načelnik Javne bezbednosti, i Goran Petrović, tadašnji načelnik državne bezbednosti.

U nekom trenutku je Zoran Đinđić došao, on je otišao kući i pravo je došao u MUP. I sećam se, on je pitao generala Lukića: „Generale, ako ta jedinica sad krene da zauzima javne ustanove po Beogradu, vladu i tako dalje, imate li nešto što možete da uradite?” Ja sam svedok da je general Lukić rekao: ”Gospodine premijeru, mogu ja da vas branim sa automatskom puškom. Ne postoji nijedna policijska jedinica koja će da puca na njih”. E sad, da vas podsetim da vlada Srbije nije imala vojsku. Vojska je pripadala takozvanoj saveznoj vladi, Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Vojislav Koštunica je njome rukovodio. Srbija je imala samo tu policiju. I tada je Zoran Đinđić rekao, i danas pamtim tu rečenicu: „E, to je onda nešto drugo”.

I Zoran Đinđić je otišao u Kulu. On je doživeo jedan krupan politički poraz. I on je bio primoran da smeni načelnika i zamenika načelnika Državne bezbednosti. Oni su doveli svoje ljudi. Ne Andriju Savića, koji je postao načelnik, on je tu bio više kao da, eto, nisu oni, nego je bio, naravno, Bracanović, kasnije takođe osuđen i odležao je tu kaznu zatvorsku. Znači, oni su tada stavili pod kontrolu. To sa braćom Banović je, koliko ja znam, obična laž. Oni su bili upoznati koga hapse, i to je samo bila, kako bih rekao, izmišljotina zašto oni protestuju. Oni su pokušali da preuzmu, praktično, vladu; da primoraju Zorana Đinđića da sa njima sarađuje, navodno zato što su se bojali da će biti isporučeni Hagu.

Ali to je bio pokušaj da služba i sve ono što je politički stajalo iza nje 90-ih, u stvari vrati sve na svoje i da Zoran Đinđić bude faktički marioneta. Od tog trenutka ja sam sasvim saglasan sa Srđom Popovićem, pokojnim našim vrlo poznatim advokatom, da tada kad je Koštunica podržao njih, on je u stvari poslao poruku da jedan deo te nove vlasti – pazite, to je ta prva godina, kad je ta postoktobarska vlast – da će u stvari da ih štiti. Od tog trenutka je zapravo sudbina Zorana Đinđića bila zapečaćena. To je bio uvod u njegovo ubistvo. On se provukao kroz to. On je otišao u Kulu. On nije dozvolio Dušanu Mihajloviću da da ostavku. On je smatrao da je žrtva koju mora da podnese rušenje načelnika državne bezbednosti i njegovog zamenika, ali se tada pokazalo, i to je bila poruka ljudima koji su se bojali Haga i konsekvenci zločina iz devedesetih, i pljačke, da postoji jedan deo vlasti, u ovom slučaju najpopularnija ličnost, a to je Vojislav Koštunica, koji će da ih štiti.

Sve iza počiva na tome što se dogodilo. To je bio jedan javni ogled da je Zoran Đinđić slab, da ti ljudi mogu da ucenjuju i da prete, da policija neće reagovati, a da je Koštunica spreman da štiti ovo. Naravno da to nije bio nikakav događaj. Nigde u svetu, da vam izađu naoružani ljudi sa oružjem na ulicu, se ne može to drugačije shvatiti nego pobuna. Tamo je inače, i uzgred samo i to da kažem, da ne budem dug, jedan od argumenata zašto nije uvedeno vanredno stanje, ja ne znam čisto pravno da li je Srbija mogla sama da zavede vanredno stanje, ili bi to morala da radi jugoslovenska vlada.

Znači, presuda, onaj deo koji sam video je sramotan. To je jedino što mogu reći. Oni odlično znaju da je to bila oružana pobuna. I ono što ja mogu da kažem: ja da sam danas na vlasti, ja bih bio jako zabrinut, jer to je poruka ovoj vlasti: otkud oni znaju da nema neke jedinice koja za račun ne znam koga sutra neće da izađe na ulicu tako naoružana i da kaže: mi spasavamo Srbiju od izdajnika, pljačkaša, nije važno s kojim argumentima. Drugim rečima, kratkovido je ovo radovanje režima koji ćuti, je li, i veliki deo opozicije ćuti. Vrlo malo ljudi je reagovalo. K’o vele – eto, dobro, završilo se, nema Zorana Đinđića, novo je vreme. Ovo je poruka da Srbija koja je imala pučeve, koja je godinama grcala pod teretom ubistva Obrenovića 1903. godine, i platila visoku cenu tog ubistva kralja i kraljice, da je još uvek zemlja u kojoj su vojni pučevi i policijski pučevi mogući, a to zaista nije baš više karakteristično za savremenu Evropu.

Svetlana Lukić: Vratiću se samo na trenutak na neke detalje koji su možda samo detalji, a možda imaju i nekog značenja. U momentu kada Jedinica za specijalne operacije izlazi na ulice, u tom momentu njihov faktički komandant, Milorad Ulemek Legija odgovara pred istražnim sudijom za atentat, pokušaj atentata na Ibarskoj magistrali. Je l’ tako?

Žarko Korać: Tako je. Mi smo odmah to videli, i ima jedan broj ljudi, tada je smatrao da je to bio zapravo direktan povod. Zašto je izabran baš taj dan? Da se zaštiti zapravo Ulemek, koji je naravno organizovao taj atentat na Vuka Draškovića u kome su stradala 4 čoveka. Brat Danice Drašković je bio u kolima sa njim, Vuk Drašković je zaista čudom preživeo, i tri njegova telohranitelja koja su izgorela u automobilu. Oni su pokušali na svaki mogući način da zataškaju, kako bih rekao, zločine iz prošlosti, ali sa dubljim smislom, da zataškaju sve one grozne zločine koji su učinjeni u Bosni, u Hrvatskoj i na Kosovu. Znači, oni su smatrali da treba pokazati da nema vlada snage, da ona ne može s tim da izađe. Znači, oni biraju trenutak kad ovaj odgovara, kada je Đinđić u Americi, kada ministar trenutno nije u zemlji. Znači, oni su dosta vešto sve to sklopili, i naravno, nikada istraga koju je tražio Srđa Popović nije sprovedena: ko je politički to sve podržao. Koštunica je javno, ali ko je sve stajao iza toga?

Svetlana Lukić: Ja ću sada navesti samo neke od ovih argumenata, koje je naveo Apelacioni sud: to su „dešavanja” u novembru 2001, koja ne predstavljaju ugrožavanje ustavnog uređenja, a jedan od dokaza je da nije prihvaćen zahtev njihov da se smeni ministar Mihajlović, i da je donet, na kraju krajeva, i taj Zakon o saradnji sa Haškim sudom.

Žarko Korać: To je sve neverovatno. Znači, ministar Mihajlović nije smenjen zato što mi je tada pokojni Zoran Đinđić rekao: „pa ako mogu da smenjuju ministre, ja više nemam nikakvu vlast u ovoj zemlji”. Znači, Zoran Đinđić je, kao svaki političar, pokušao da izvuče onoliko kompromisa koliko je mogao, jer je bio poražen. Ta rečenica generala Lukića, „nema policijske jedinice koja će njima oružano…” – ta rečenica mi je tako strašna da je i danas pamtim. E sad, taj kompromis je išao dotle da je on smatrao da će da smeni ovu dvojicu. Međutim, još je čudniji arugment: samo kad je puč uspešan, onda je vojni puč; ako nije uspešan, onda nije vojni puč.

Svetlana Lukić: Onda je dešavanje.

Žarko Korać: Da, to je dešavanje. Ne verujem da bi student prve godine prava mogao da brani ovakvu budalaštinu od izjave.

Svetlana Lukić: Kaže, nije dokazano da su oni bili spremni da upotrebljavaju oružje.

Žarko Korać: Hajde sad neku najbanalniju analogiju: uđe čovek u neku kafanu, ljut, s pištoljem, i preti, i onda suđenje i kažu: pa prekršajno se kažnjava, on u suštini nije bio spreman da koristi oružje. Teleološka objašnjenja su najčešće sasvim pogrešna, jer ona ishodom tumače uzrok. Ovo je klasičan primer teleološkog objašnjenja. Pošto nije upotrebljeno oružje, mi znamo da oni nisu hteli da ga upotrebe. A kad ja pitam nezavisno, kako ste utvrdili, je l’ ste razgovarali s njima, je l’ su oni rekli? Ako su rekli, a zašto su ga poneli, od koga su se branili? Oni su u uniformama. Znači, svako ko je s oružjem izašao na ulicu, neovlašćeno, jer oni su direktno zapravo tada odgovarali Ministarstvu unutrašnjih poslova. Je l’ su pitali ministra, je l’ su pitali direktora policije? Koga su pitali? Nikoga. Znači, to je klasična pobuna. Oni kažu: pošto nisu pucali, mi znamo da oni nisu to ni hteli. Da, opet Koštunicin argument. Inače, mislim da je od same činjenice da je ovakva presuda skandalozna, još puno skandaloznije ovo obrazloženje.

Svetlana Lukić: I tu ima sada jedan rečenica, jedna sintagma. Kaže: najodlučnija činjenica koja govori u prilog ove presude, oslobađajuće, je ponašanje vrha vlasti. Oni kažu ovako: ako je to bila oružana pobuna, što vlada nije proglasila vanredno stanje. Drugo, zašto službe bezbednosti nisu stavljene u, kako se to kaže, stanje borbene gotovosti. I zašto, na kraju krajeva, ako je to bila oružana pobuna, vlada nije procesuirala te pobunjenike?

Žarko Korać: Ono što se oni prave da ne vide, to je da je Zoran Đinđić u stvari politički poražen, ali se on pravio da zapravo nije. Znači onaj, i ga vidite na snimku, to je snimala Jedinica za specijalne opracije; on u Kuli, Legija mu predaje raport. E sad me interesuje: ako nije komandovao Jedinicom, šta je radio Legija u Kuli? Oni kažu nije imao nikakvu kontrolu nad Jedinicom. Ono što oni nisu, ne znam da li ima u presudi, Dejan Mihajlov, kao sekretar vlade Koštuničine, iz nekih razloga koji su meni nejasni, sednice naše vlade se snimaju tonski i vodi se stenogram, uvek.

Ali, on je otišao u arhiv, i on je uzeo delove te dve sednice vlade koje su bile to popodne, isekao je deliće i vrlo vešto sklopio. To nisu cele rečenice. Znate, rekao je još kardinal Rišelje: dajte mi bilo koju rečenicu bilo kog čoveka, naći ću u njoj nešto da ga obesim. Znači, on je vrlo vešto to sklopio. Vlada ima politički deo i stručnjački, koji nisu politički deo, i oni su jako zbunjeni, uplašeni. Oni vide da naoružani ljudi stoje na autoputu. Oni ne znaju da li će oni sutra da krenu na vladu. I Zoran njih u stvari smiruje i kaže: ne, ne. U jednom trenutku – znači ja stojim iza ovoga što govorim – Zoran Đinđić kaže: molim vas da prekinete snimanje; kaže stenografima, to su mlade žene, devojke, kaže: hoćete li izaći iz sale.

I onda on kaže nama, otvoreno: to je pobuna. Ja moram tamo da odem, da napravim neki kompromis da se to zaustavi. Srbija jezivo izgleda sa tim naoružanim ljudima koji nam prete. Znači, Dejan Mihajlov je napravio jedan falsifikat, kao sekretar vlade, naravno, s Koštuničinim obrazloženjem. Sigurno nije sam od sebe otišao i to vadio iz arhive. To se pojavilo na suđenju, to su koristli advokati odbrane. Ja sedim pored njega, baš sam pored njega sedeo i sećam se kad mi je on šapnuo: moraću da odem u Kulu. Ja sam mu rekao: pa kako ćeš u Kulu, ubiće te? Pa, kaže – moram. I on je stvarno otišao u Kulu i tamo je u suštini doživeo jedno poniženje, jer je morao da smeni načelnika državne bezbednosti i njegovog zamenika.

Svetlana Lukić: Zamenik tužioca Dragan Rajković jednog časa je rekao da sud nije cenio, ili da uopšte nije ozbiljno uzimao u razmatranje svedočenje samog ministra policije tadašnjeg, koji je govorio o tome kao o oružanoj pobuni, Mihajlovića, a onda je nabrojao i neka svedočenja Čedomira Jovanovića i nekih drugih ljudi koji su svedočili u prilog činjenici da je to bila oružana pobuna.

Žarko Korać: Ne, oni su potpuno preskočili, znači, neposredne učesnike. Uzgred budi rečeno, oni su otišli i u Kulu, bili su Čedomir Jovanović i Dušan Mihajlović, Znači, on je potpuno to, sud, zanemario. Znači, on je samo praktično se… on je, ako mogu da kažem, pružio bolje obrazloženje nego odbrana. Odbrana je govorila da je to štrajk, što je stvarno idiotski. Mislim, izvinjavam se na toj reči, ali štrajk, kakav štrajk? Mislim, nije to štrajk vaspitačica u obdaništu, pa onda, kao, tog dana ne radi obdanište. Znači, oni su zapravo prevazišli sebe, bar po ovim delovima koje imamo, tvrdeći da je to tako, jedan događaj bio, šta da radimo, iako je Srđa Popović im dao sve da u stvari može da to suđenje krene u jednom sasvim drugom pravcu. Oni su mogli da zovu Koštunicu, pa ga nisu zvali. Pošto je jedna grupa uglednih ljudi, njemu bliskih politički, napisala čuveni pamflet u kome se kaže da on ne može da odgovara. Drugim rečima, on je jedini čovek u istoriji Srbije koji ne može ni pod kojim uslovima da se pojavi na sudu.

Svetlana Lukić: Pa kao svedoka je mogao sud da ga pozove.

Žarko Korać: Tako je. Pa to je opet sad priča za sebe, jedna gomila uglednih ljudi, čak i pravnika, je potpisala da on ne sme da se pojavi. Znači, to je meni bilo nerovatno. Tu je bilo i profesora Pravnog fakulteta koji su potpisali. Šta god rekao Apelacioni sud, to je deo priče da su ti ljudi u stvari, sve je to u interesu države i naroda, i ne može biti nikakva slučajnost da su upravo ljudi iz te jedinice, upravo ljudi koji su bili na autoputu, kasnije ubili Zorana Đinđića. Znači, zar to samo po sebi nešto ne govori o karakteru te jedinice i o tome šta su oni zapravo hteli? Ne može to biti slučajnost. Nisu to bili neki drugi ljudi, nego su pravosnažno osuđeni Zvezdan Jovanović, Ulemek Legija i još neki drugi, koji su svi iz te jedinice, uključujući i tog čoveka koji je bio formalni komandant te jedinice.

Svetlana Lukić: Srđa Popović, kada je podneo tu krivičnu prijavu, naravno, to je bilo sve u kontekstu suđenja za atentat na premijera Đinđića, u cilju da se rasvetli ta takozvana politička pozadina atentata, i on je tada eksplicitno i naveo da smatra da je pobuna JSO i reakcija državnog vrha, simbolizovanog u Vojislavu Koštunici, zapravo bila na neki način uvertira u atentat 12. marta. E sad, prošlo je mnogo godina. Ogroman broj ljudi u ovoj zemlji više ne zna ni šta je bilo tog novembra; znaju i da je već Ulemek na 40 godina osuđen, da je Zvezdan Jovanović osuđen na 40 godina, da je Jedinica rasformirana. Kako onda objašnjavate činjenicu da Apelacioni sud ipak donosi ovakvu jednu presudu? Mislim, čemu to sad služi? Zašto se to sada dešava?

Žarko Korać: Moram iskreno reći: to je ključno pitanje. Ja imam odgovor na to pitanje. Oni su znali, ako bude osuđujuća presuda, ili čak da se zatraži novo suđenje, da bi to moglo da otvori neke dodatne istrage koje bi vodile i do ljudi koji su danas na vlasti u Srbiji. I to je njihov strah. Znači, oni se boje da će da otvore jedan osinjak koji je zatvoren. S vremena na vreme se pojavi, kao što je bio bivši načelnik kriminalističke policije, Milović. Videli ste kakvom ćutnjom su to propratili zvanični mediji, jer oni bi morali njemu da kažu ili da laže, ili da iznesu argumente protiv toga. Znači najbolje je to ignorisati. Znači, oni su se jako bojali, nisu oni tako naivni da ne znaju šta su odlučili. Ja ne znam te ljude, odmah da kažem, ni lično, ne znam čak ni imena.

Oni znaju da ako tu priču ostave otvorenom, da će ona ponovo se, kako bih rekao, vratiti na onaj, kako bih rekao, prvobitni greh, a to je: ko su ljudi koji su u suštini od samog početka radili na eliminaciji Zorana Đinđića i te ideje da ipak mora da se odgovara, bar na neki način, za 90-e godine. Vojislav Koštunica je učinio dve stvari koje su bile zapravo uvod u ubistvo Zorana Đinđića. Prva je bila 28. juna, kad smo izručili Miloševića, on se pojavio na televiziji uveče i rekao da je to državni udar. To je vrlo interesantno bilo. Znači mi smo se, paradoksalno, pozvali na ono što je sam Milošević uneo u Ustav, to jest da nas ne mora da interesuje savezna država. E, a tad je on rekao da je to bio državni udar. Faktički je to rekao. I onda dolazi ova izjava.

Drugim rečima, prvo ste rekli da ovi ljudi, kad izručuju nekog u Hag prave državni udar, a onda sledeći put kad neko oružano preti njima, da je to u stvari normalna stvar. Pa šta je treće iza toga, moram da vas pitam. Da je bilo snage političke da se to uradi, za to ja jako krivim Demokratsku stranku, koja to nije želela da radi, da li zato što je imala koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije, da li zato što nije bilo volje, ja to ne znam, to za mene ostaje njen najveći greh – ali da je to nastavljeno, vi biste onda imali otvorenu jednu priču, i ne bi ovako lagodno svi ljudi iz 90-ih nas vređali; oni često ironišu sa svima nama koji smo bili protiv tog rata, protiv zločina, protiv tog političkog programa, zato što je otvaranje te priče šta su te pobune, šta su te izjave, ko je stao iza svega toga – u stvari odgovor na pitanje kako su preživeli mnogi akteri, politički, vojni, policijski i drugi iz 90-ih godina.

Vi imate u suštini jedno, ja bih ga nazvao ad hoc bratstvo političko, ljudi koji imaju mnogo razloga da se ne otvaraju pitanja njihovih uloga 90-ih, recimo finansijski, to se drži uvek zatvoreno, i svaka mogućnost da se sa bilo koje strane to otvori, istog trenutka se zatvara. Vi ćete videti, na primer, da kad god se iznese neka optužba protiv nekoga, ne za ono što radi danas, nego za ono što je radio u prošlosti, to se istog trenutka zatvori. Kad kažem bratstvo, mislim da je to jedan prećutni dogovor ljudi da pokrivaju jedan drugoga. Samo tako možete da razumete da su neki potpuno kompromitovani ljudi rehabilitovani, samo tako možete da shvatite zašto se na istaknute položaje stavljaju ljudi koji, najblaže rečeno, imaju krajnje sporne biografije, profesionalne, vojne i bilo koje druge. Znači, da se to sve pokrije, i da se ne talasa i da se osigura budućnost tim ljudima koji su umešani u najprljaviji period savremene srpske istorije. Ja mislim da, izuzimajući Drugi svetski rat, koji je jedna specifična situacija bila globalno, to je sigurno najprljaviji period srpske istorije, verovatno za poslednjih 100 godina.

I oni ne daju da se to otvori, zato što bi onda to, kako oni misle, razorilo tkivo države, a naravno, vi, ja i vaši gledaoci mislimo da bi to bio jedini stvarni put da Srbija izađe na neko mesto, gde bi mogla da ima neku svoju demokratsku budućnost. Dakle, vi sami nekad se šokirate koga oni dovedu. To su često male pozicije u državi, u društvu, ali svejedno! Novinari koji su huškali na rat, svi su se vratili, znači, celo jedno bratstvo, u stvari, koje podržava jedno drugo. I oni odlično funkcionišu.

Peščanik.net, 27.06.2019.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.