INTERVJU: BOJANA MALJEVIĆ
Glumica i producent Bojana Maljević za Užičku nedelja govori o svojim projektima, ali i onoj strani slobodoumlja, koje se na neki način danas kažnjava u Srbiji. Zbog toga smo ovaj intervju vodili više na teme koje utiču na naše živote, otvoreno i bez imalo straha, nenavijački, realno.
UN: Da li spremate nešto novo na polju filmske umetnosti?
– Spremam dva značajna projekta. Prvi radim u saradnji sa Delegacijom Evropske unije u Srbiji, to je film čija je tema vezana za višedecenijsku aferu „Nestale bebe“. Fokus nam je na tome šta sve država nije uradila da otkloni sumnju da je u Srbiji postojala organizovana i masovna trgovina bebama. Koja ljudska prava nisu poštovana i šta je sve dovelo do toga da više hiljada ljudi misli da su im bebe otete u porodilištima. Pokušaćemo kroz uzbudljivu doku-dramu da odgovorimo na neka pitanja, koja se tiču celog društva, a ne samo roditelja koji su žrtve loše državne administracije, kriminala ili medija.
UN: Mediji su posvetili mnogo pažnje ovoj aferi od početka ovog veka. U čemu je razlika u odnosu na danas?
– U poslednjih godinu dana dešava se neverovatna stvar: konačno je oformljena nezavisna komisija, po preporuci Suda za ljudska prava iz Strazbura, u nju je ušao i jedan predstavnik roditelja, koji gotovo svakodnevno stvara rijaliti šou u medijima i u potpunosti opstruira rad komisije. Razumete, ta komisija je oformljena pre više od godinu dana, a nije ni počela sa radom, jer još uvek nije usvojila ni pravilnik o radu. Godinu dana čekamo nekakav izveštaj komisije o rezultatima rada, a umesto toga dobijamo senzacionalističke nastupe nekolicine roditelja u medijima koji, kao i svemu, pristupaju tabloidno. I niko ne postavlja pitanje: zašto jedino taj roditelj u ime komisije govori u medijima? Zašto nam se ne obrati državna tužiteljka, koja je predsednica komisije ili bilo koji drugi član? Od svih bitnijih tema, u ovoj kakofoniji u kojoj živimo, u moru lažnih vesti, ne stižem da postavim to važno pitanje. Ko je taj čovek i ko je njemu omogućio da jedini nastupa u medijima u ime svih roditelja i u ime cele komisije? Upoznala sam nekolicinu roditelja i razgovarala sam sa njima, to su ljudi koji teško žive sa svojom mukom godinama, to su strašne stvari. Da li su svi oni zaslužili, da ih nakon svega šta su prošli, predstavlja čovek koji se bavi isključivo teorijama zavere i uz to ne dopušta komisiji da bilo šta radi? Izvinite na dužem odgovoru, evo prvi put govorim o ovoj temi ovako, ali mesecima se pitam o čemu se zapravo radi.
UN: Koji je drugi projekat?
– Reč je o sasvim posebnoj dramskoj seriji čiji je radni naslov „Dug moru“, a snimamo 12 satnih epizoda. U moru istih tema, narativa, krimića, autora i glumaca koji idu iz projekta u projekat – odlučili smo da napravimo nesvakidašnju podelu, te da se okrenemo legendama i porodičnim odnosima u stvaranju serije sa elementima mistike, kakva dugo nije postojala u domaćoj produkciji.
UN: Gde snimate, koje glumce ćemo gledati?
– Realizacija je počela u Crnoj Gori, u Tivtu i na Luštici, a nastavlja se u Beogradu, pa se vraćamo na te fantastične crnogorske objekte, u neverovatne tvrđave i tunele, u prelepi Porto Montenegro i zaliv Boke Kotorske koji do sad nije oslikan u svoj svojoj lepoti. Pozvali smo Gorana Gajića, režisera koji živi i radi u Los Anđelesu, u epicentru televizijske i filmske industrije, koji kod nas nije radio serijski program posle uspešne serije „Vratiće se rode“. Uz iskusne i mlade pisce, poput Steve Koprivice i Hajdane Baletić, uz celokupnu autorsku i glumačku podelu, verujemo da će gledaoci biti spremni na nešto sasvim novo. Mlada Ana Lečić, kojoj je ovo prva uloga, zatim iskusni Dragan Mićanović, Nada Šargin, Bane Popović, Vule Marković, Sergej Trifunović, Vesna Trivalić, Leon Lučev, Miki Krstović, Bojan Dimitrijević, Pavle Popović, Mišo Obradović… samo su deo pažljivo birane glumačke podele, koja će uvesti gledaoce u novu priču.
UN: Da li i koliko politika utiče na Vašu profesionalnu karijeru?
– U poslednjih šest godina uticala je dosta. Javno sam i često kritikovala vlast, a vlast je imala svoje reakcije na moje kritike. Da skratim priču: došlo se do situacije da ljudi misle da je meni potrebna posebna dozvola za rad i da mi to otvoreno kažu. Tako na Javnom servisu nije emitovan ni jedan jedini program koji sam producirala, iako su to programi visokog kvaliteta, u interesu građana Srbije, koje realizujem od donacija i nudila sam ih na emitovanje besplatno. Situacija je postala veoma teška i zato je moja producentska kuća, između ostalog, počela realizaciju serije u Crnoj Gori. Ušli smo u veliki rizik koji će se, nadam se, na kraju isplatiti. U Srbiji se situacija nešto promenila, u smislu hiperprodukcije, mnogo se programa snima i mi se na tom tržištu, sada otvorenijem za igrani program, borimo kvalitetom.
UN: Kada se može reći da je počela da Vas dotiče politika? Šta je to uzrok tome?
– Oduvek me se ticalo u kakvoj zemlji živim, da li mogu slobodno da govorim i izražavam mišljenje; da li su mediji slobodni i zašto ne; da li institucije rade svoj posao u službi građana; da li neko urušava sistem vrednosti ili ga gradi; da li se poštuju zakoni i prava građana ili ne. Uzrok tome je što sam vaspitana da me se to tiče.
UN: Podržali ste proteste građana. Zbog čega?
– Zato što delim nezadovoljstvo građana i mislim da svi građani imaju pravo da ga iskažu kroz mirne proteste. To je način da vlast čuje čime su građani nezadovoljni. Pošto inače nemaju način da čuju, osim na društvenim mrežama. U medijima godinama ne postoji pravi dijalog. Dakle, protesti su samo jedan od načina da se apatija koja je zahvatila celo društvo pomeri sa mrtve tačke i da se čuje glas ljudi. Ne mislim da su protesti samo odgovor, oni i otvaraju pitanja. Ne razumem zašto vlast sa takvom većinom ima toliki problem sa tim. Ali, sjajno je što su toliko pažnje posvetili protestima, da nisu možda ih odavno ne bi bilo.
UN: Ipak niste naklonjeni Savezu za Srbiju. Ko Vas najviše „odbija“ od tog saveza i zbog čega?
– Nisam naklonjena Savezu za Srbiju iz mnogo razloga, a najvažniji je što većina u tom Savezu iznošenjem nacionalnog pitanja na ulicu, dakle pitanja Kosova i Metohije, pokušava da pridobije glasače. Počelo je onim strašnim „otvorenim pismom Vučiću“, sa pitanjima o Kosovu. Zgrozila sam se. Smatram to jeftinom, neiskrenom desničarskom demagogijom i pogrešnim potezom tog dela opozicije i ne mogu to da podržim. Da, ne dopada mi se šta radi vlast, ogorčena sam i od početka ukazujem na to šta se dešava – ali da se vraćam 15 godina unazad sa ljudima čija je ideja rušenja Vučića „izdao si Kosovo“ – ne želim. Ko razume – razume, ko ne razume – razumeće kasnije. To „buđenje nacionalne svesti“ smo već imali početkom devedesetih i ono se nije dobro završilo. Ne bih bila mirna da to ne kažem i da na to ne upozorim. Iz demonstracija treba isključiti pitanje Kosova i Metohije. Opozicionim liderima kojima je to „karta“ na koju igraju, ne verujem ništa. Jer znam da i oni dobro znaju kakva je situacija.
UN: A šta mislite o Sporazumu sa građanima?
– Pa, morali su nešto da urade, građani mahom nisu hteli ni da pričaju sa njima, pogotovo sa onima koji su već bili vlast, koji su nas razočarali. Nemam ništa protiv Sporazuma, ali lično mi ne znači ništa.
UN: Da li je uspeo veliki protest 13. aprila? Vi ste bili tamo i kakav je Vaš utisak?
– Bila sam tamo, da. Protest je uspeo samim tim što traje toliko nedelja i meseci, što su građani uporni u izražavanju svog nezadovoljstva. Naravno, konkretan protest je uspeo i zbog velikog broja ljudi. Građani su uspeli. Opozicija je uspela da se digne iz mrtvih, mada nisam bila zadovoljna govorima koje sam čula: desno-dešnje-najdešnje. Ono što nije uspelo je osmišljavanje ciljeva protesta, tu od samog početka postoje velika lutanja. Smatram velikom greškom što se tražila Vučićeva ostavka, jer to nije bio realan zahtev, ma šta mislili o njegovoj politici. Što nije tražena ostavka gradonačelnika Beograda, postoje brojni razlozi za to, a i nije biran neposrednim izborima? Sad se traži učešće u izboru članova RRA. Okej. Zaista želim to da podržim, ali ne znam koja vlast bi pristala da se članovi RRA biraju na ulici, a ne u Skupštini, po zakonu. Dakle, mora se ući u neke pregovore. Vrlo dobro razumem šta ne radi RRA, a trebalo bi da radi, verujte da o tome znam više od većine koja ovih dana priča neprestano na mrežama o tome…. ali me zbunjuje to lutanje onih koji odlučuju šta su zahtevi demonstranata. Jedne nedelje traže smenu direktora televizije, što je smislen zahtev, jer RTS ne vrši funkciju Javnog servisa kako bi trebalo, ne izveštava građane blagovremeno, nepristrasno i istinito… Odustanu od toga i traže Vučićevu smenu, obećavaju neke rokove, pa se raziđu… Meni to zbilja nije jasno.
UN: Šta Vam najviše smeta u politici koju vodi Aleksandar Vučić?
– To šta sve meni smeta u politici koju vodi Vučić prevazilazi okvire jednog intervjua. Navešću nekoliko ključnih stvari: čovek sa tolikom podrškom propustio je istorijsku šansu da učini nešto istinski dobro Srbiju: da nacionalistima koji čine veći deo građana (i njegovih glasača) iskreno objasni svoje greške iz prošlosti i da istinski pomogne u suočavanju sa prošlošću. Zatim, čovek sa tolikom podrškom, mogao je da okupi kvalitetniji kadar umesto većine saradnika poltronskog profila, prilično diskutabilnih ili nekvalifikovanih ljudi, među kojima ima i doktora nauka sa plagijatima disertacija, koji učestvuju u izvrtanju stvarnosti. Kad sam već kod izvrtanja, smeta mi to šta je uradio sa medijima, što ih je zatvorio ili ako nije on lično, što je dopustio da ti poltroni učine takvu stvar – nestao je svaki dijalog, a kada dijaloga i debata nema godinama – rađa se jednoumlje. Dijalog i programska različitost neophodni su za formiranje mišljenja građana. Zloupotreba medija dovela je da sada jednoumlje imamo na obe strane, i kod pozicije i kod opozicije i tako veliki šum koji će, bojim se, dovesti do muka. U jednoumlju se rađa autokratski način vladavine, protiv kojeg bih bila ma ko da je na vlasti. U njegovoj politici smeta mi sujeta koju iskazuje na mnogo načina, od praćenja šta se piše na Tviteru, do prozivanja svih političkih neistomišljenika. I tako bih mogla da nabrajam u nedogled. On je dijalog zatvorio, on mora da nađe način da ga otvori. Izbori bez toga nemaju smisla. Podsećam da sam ja govorila da izbori nemaju smisla i na svih prethodnim izborima, ali tada me je opozicija ubeđivala da grešim.
UN: Zašto ste otišli na gostovanje u emisiju Hit tvit?
– Otišla sam, ja koja sa Pinkom nisam ništa radila niti gostovala, upravo da bih pokazala apsurd. Moramo se nekako restartovati, pronaći druga rešenja. Pri tome ne mislim da je rešenje Pink – ali mi imamo problem sa svim medijima i imaćemo sve veći. I ne, to se neće rešiti sutra! U emisiji, koju sam i sama odmah okarakterisala kao propagandni program, dokazala sam da je moguće reći nešto što gledaoci te televizije nikada nisu imali priliku da čuju. Smatrala sam da je veća korist od mog gostovanja, nego šteta što će neko reći „iju, ja tamo ne bih sedeo“. U tome su najglasniji oni što hrabro tvituju na svojim zaključanim profilima. Uporno iznose svoja mišljenja za krug ljudi koji to već zna. Pa ne dokazujem se ja tviterašima, činim nešto što je korak dalje od toga, dok ti koji mi zameraju, većinom nemaju hrabrost ni da otključaju Tviter i budu pod svojim imenom. A veliki su revolucionari. Ja ne moram gostovati, nemam čak ni želju, mogu da me sve to ne zanima, kao što ne zanima većinu, ali pokazujem da se mora obratiti drugoj ciljnoj grupi, ne znam kako, može i drugačije, samo učinite nešto. To je bila moja poruka. Nisam se pokajala što sam otišla. Javio mi se veliki broj ljudi iz cele Srbije. Prepoznali su da sam uspela da kažem mnogo toga i mislim da je to važno, da malo po malo ti ljudi čuju reč na različitim stranama. Ništa nećemo postići ako govorimo u svoja četiri zida. A ono „biram društvo“, ma hajte molim vas, tako gledano, ja ne bih sedela sa više od pola sveta. To naravno ne znači da ću gostovati dalje – moje gostovanje je incident koji pokazuje u kom smo mi problemu, ali i da mogu da izgovorim važne stvari. I sigurno nisam jedina. Neka izvole drugi sa tim šta oni umeju i dokle mogu da prodru.
UN: Kako komentarišete protekla dešavanja, poput najave štrajka glađu ministra odbrane, zamenika gradonačelnika Beograda i poslanika vladajuće većine, kao i „odbranu“ svih skupština u svim gradovima i opštinama u Srbiji?
– Taj najavljeni, pa „odloženi“ štrajk ministra vojnog, zamenika gradonačelnika Beograda i poslanika bio je apsurd sam po sebi. Šta bih mogla da mislim o tome da vlast štrajkuje protiv opozicije!? Totalna besmislica i sramota. Da ne govorim da je dovoljno što je ministar odbrane Vulin, kao takav, već zabrinjavajuć za bilo čiju bezbednost. Uz najavu njegovog štrajka glađu samo su mogli svi da se smeju, južno od Ibra naročito. Ali kada pokušam da razumem i širi kontekst, Vučić je jednim takvim apsurdom anulirao potez opozicije o kom smo mogli načuti, da je planiran štrajk. Vučić ništa ne prepušta slučaju. Dovešće stvar do apsurda, čak i na tako važnoj temi kao što je štrajk glađu, da bi sprečio opoziciju da uradi nešto protiv čega se teško može boriti. Ne znam da li je „mejnstrim opozicija“ nešto iz toga naučila.
UN: A karavan „Budućnost Srbije“ i spotove koje SNS pravi?
– Ma nemam nameru to da komentarišem. To je namenjeno određenoj ciljnoj grupi i očito radi. Kad god bismo mislili da je neki užasan SNS spot nešto što ih unižava – desilo se suprotno i imali bi veći rejting. Vučić dobro poznaje građane kojima se obraća. Imala bih pitanja: čija je to kampanja? Predsednička? Stranačka? Od čega se finansira? Ali, ko sam ja da postavljam ta pitanja, dok deo opozicije učestvuje u prebrojavanju ljudi i ismevanju sugrađana koji su doveženi autobusima. Sve nekako maše poentu. A posle bude da rušimo proteste mi koji iznesemo neku kritiku. Pa neće biti. Već sad vidim da masovno na Tviteru pišu ono što sam govorila još pre mesec dana, ali to je moj usud, ja u svemu poranim.
UN: Smatrate li da Vučića podržava inteligencija i elita, da li je to njegova bolna tačka?
– Vučićeva bolna tačka je Vesić, ako mene pitate. I još nekolicina njegovih dobronamernih saradnika koji rade u korist sveopšte, pa i njegove propasti. Koga je briga šta misle „inteligencija i elita“, koje malo gde mogu da iznesu svoje mišljenje. Ako mu je to i bila bolna tačka, prevazišao ju je. Mada, svako voli da bude voljen. A on je uradio baš mnogo stvari da ne bude.
UN: Vi ste između ostalog i glumica, pa da li u nastupima predsednika Vučića, pa i onih oko njega, vidite dramske poteze, mimike…? Koliko to može da deluje na ljude i na koje ljude to ostavlja utisak?
– Hvala vam što ste se setili da sam i glumica. Znate, nije normalno ni što ja odgovaram na sva ova Vaša pitanja. Razumem Vašu nameru, volim da kažem šta mislim, ali nije normalno ljudima iz kulture postavljati toliko političkih pitanja. Nisam politički analitičar, štaviše, nemam nikakvih političkih ambicija. No, nemam problem da odgovorim. Vučić je napredovao u svojim nastupima. Oni su oduvek imali isti „dramski“ karakter, ali primetno je da se prvih nekoliko godina oslanjao na činjenice, fakte, brojke u ekonomiji i privredi, a da se u poslednjih godinu dana oslanja isključivo na emocije. Sve šta govori, sve kako govori, ima za cilj isključivo izazivanje emotivnih reakcija kod njegove ciljne grupe. Zato smo ga videli i kako je zbunjen pred kamerama i kako plače i kako zasmejava i kako je zabrinut ili spokojan. Opozicija iz toga ništa nije naučila! Nego je ušla u temu „prebrojavanja“ demonstranata, koga ima više, čiji je veći i da li je izdao Kosovo. I onda su objavili pauzu u protestima za praznike. Evo, ne znam šta da mislim.
UN: Da li možete da nam kažete koja Vam je stranačka politika najbliža? Da li ima neka politička opcija kojoj biste dali podršku?
– Nema. A i da ima verovatno vam ne bih rekla. Uvek sam govorila šta mislim, isključivo u svoje ime, nikada nisam stajala iza bilo kog političara, nisam bila član nijedne stranke. Nadam se da će iz svega ovoga izaći neka nova energija, neki novi ljudi, nova generacija koja želi da se bavi politikom na drugačiji način i uz veću odgovornost. Pružila sam podršku određenim aktivistima Lokalnog fronta i Ne davimo Beograd i nekim njihovim akcijama koje sam smatrala smislenim i hrabrim. Nadam se da će ih biti sve više. Mislim, tih smislenih i hrabrih.
UN: Veoma ste aktivni na Tviteru. Koliko ta društvena mreža utiče na Vaš život i koliko uopšte društvene mreže utiču na živote? U čemu je prednost, a u čemu mana?
– Volim Tviter. Od svih društvenih mreža on mi je, uprkos brojnim manama, najbliži. Svi mediji, tradicionalni i novi, u velikoj meri utiču na naše živote. Društvene mreže takođe. To često govorim mojim studentima audio-vizuelne produkcije. Svet se ubrzano menja. Mediji su svuda oko nas i utiču na naše živote više nego ikad. Moramo upoznati ono što utiče na nas u tako velikoj meri, saznati vrline, mane. Ali to je već moje predavanje, nije za intervju. Dobro, ja sam na Tviteru privatno, ali se profesionalno bavim medijima i praćenjem njihovog razvoja i uticaja. Ogroman je. Biće još veći. To svi mladi profesionalci treba da znaju. Studente učim i kako taj uticaj da kontrolišu ili upotrebe, za svoje programe koje proizvode.
UN: Da li vas ponekad pogodi nečiji tvit ili komentar na Vaš račun?
– Retko. Ali volim da razgovaram sa ljudima, trudim se da objasnim šta mogu, da razmenim mišljenje. Ne pogađa me ništa. Navikla sam na različite hajke – od botova vlasti do botova mejnstrim opozicije. Ne bi bila istina kada bih rekla da je svaka situacija prijatna, ali suštinski mene dotiče samo ono što misle ljudi čije mi mišljenje znači.
UN:Dešavali se da mediji zloupotrebe Vaše tvitove i kako reagujete?
– Dešavalo se mnogo puta. Obično ne reagujem, jer od demantija i dodatne reakcije nema ništa. Mediji ne izveštavaju blagovremeno i tačno o velikim temama i događajima, zašto bi o nekakavim tvitovima koji prođu u sekundi? Sve to im u glavnom služi za podizanje tiraža ili rejtinga. Naravno, ponekad napišem komentar i o zloupotrebi mojih reči.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 1010)
