Отворена и слободоумна

- Један од два нова пројекта - у мору истих тема, наратива, кримића, аутора и глумаца који иду из пројекта у пројекат - одлучили смо да направимо несвакидашњу поделу, те да се окренемо легендама и породичним односима у стварању серије са елементима мистике, каква дуго није постојала у домаћој продукцији - Протести су само један од начина да се апатија која је захватила цело друштво помери са мртве тачке и да се чује глас људи. Не мислим да су протести само одговор, они и отварају питања - Да, не допада ми се шта ради власт, огорчена сам и од почетка указујем на то шта се дешава – али да се враћам 15 година уназад са људима чија је идеја рушења Вучића „издао си Косово“ – не желим - На Јавном сервису није емитован ни један једини програм који сам продуцирала, иако су то програми високог квалитета, у интересу грађана Србије, које реализујем од донација и нудила сам их на емитовање бесплатно –

ИНТЕРВЈУ: БОЈАНА МАЉЕВИЋ
Глумица и продуцент Бојана Маљевић за Ужичку недеља говори о својим пројектима, али и оној страни слободоумља, које се на неки начин данас кажњава у Србији. Због тога смо овај интервју водили више на теме које утичу на наше животе, отворено и без имало страха, ненавијачки, реално.

УН: Да ли спремате нешто ново на пољу филмске уметности?
– Спремам два значајна пројекта. Први радим у сарадњи са Делегацијом Европске уније у Србији, то је филм чија је тема везана за вишедеценијску аферу „Нестале бебе“. Фокус нам је на томе шта све држава није урадила да отклони сумњу да је у Србији постојала организована и масовна трговина бебама. Која људска права нису поштована и шта је све довело до тога да више хиљада људи мисли да су им бебе отете у породилиштима. Покушаћемо кроз узбудљиву доку-драму да одговоримо на нека питања, која се тичу целог друштва, а не само родитеља који су жртве лоше државне администрације, криминала или медија.

УН: Медији су посветили много пажње овој афери од почетка овог века. У чему је разлика у односу на данас?
– У последњих годину дана дешава се невероватна ствар: коначно је оформљена независна комисија, по препоруци Суда за људска права из Стразбура, у њу је ушао и један представник родитеља, који готово свакодневно ствара ријалити шоу у медијима и у потпуности опструира рад комисије. Разумете, та комисија је оформљена пре више од годину дана, а није ни почела са радом, јер још увек није усвојила ни правилник о раду. Годину дана чекамо некакав извештај комисије о резултатима рада, а уместо тога добијамо сензационалистичке наступе неколицине родитеља у медијима који, као и свему, приступају таблоидно. И нико не поставља питање: зашто једино тај родитељ у име комисије говори у медијима? Зашто нам се не обрати државна тужитељка, која је председница комисије или било који други члан? Од свих битнијих тема, у овој какофонији у којој живимо, у мору лажних вести, не стижем да поставим то важно питање. Ко је тај човек и ко је њему омогућио да једини наступа у медијима у име свих родитеља и у име целе комисије? Упознала сам неколицину родитеља и разговарала сам са њима, то су људи који тешко живе са својом муком годинама, то су страшне ствари. Да ли су сви они заслужили, да их након свега шта су прошли, представља човек који се бави искључиво теоријама завере и уз то не допушта комисији да било шта ради? Извините на дужем одговору, ево први пут говорим о овој теми овако, али месецима се питам о чему се заправо ради.

УН: Који је други пројекат?
– Реч је о сасвим посебној драмској серији чији је радни наслов „Дуг мору“, а снимамо 12 сатних епизода. У мору истих тема, наратива, кримића, аутора и глумаца који иду из пројекта у пројекат – одлучили смо да направимо несвакидашњу поделу, те да се окренемо легендама и породичним односима у стварању серије са елементима мистике, каква дуго није постојала у домаћој продукцији.

УН: Где снимате, које глумце ћемо гледати?
– Реализација је почела у Црној Гори, у Тивту и на Луштици, а наставља се у Београду, па се враћамо на те фантастичне црногорске објекте, у невероватне тврђаве и тунеле, у прелепи Порто Монтенегро и залив Боке Которске који до сад није осликан у свој својој лепоти. Позвали смо Горана Гајића, режисера који живи и ради у Лос Анђелесу, у епицентру телевизијске и филмске индустрије, који код нас није радио серијски програм после успешне серије „Вратиће се роде“. Уз искусне и младе писце, попут Стеве Копривице и Хајдане Балетић, уз целокупну ауторску и глумачку поделу, верујемо да ће гледаоци бити спремни на нешто сасвим ново. Млада Ана Лечић, којој је ово прва улога, затим искусни Драган Мићановић, Нада Шаргин, Бане Поповић, Вуле Марковић, Сергеј Трифуновић, Весна Тривалић, Леон Лучев, Мики Крстовић, Бојан Димитријевић, Павле Поповић, Мишо Обрадовић… само су део пажљиво биране глумачке поделе, која ће увести гледаоце у нову причу.

УН: Да ли и колико политика утиче на Вашу професионалну каријеру?
– У последњих шест година утицала је доста. Јавно сам и често критиковала власт, а власт је имала своје реакције на моје критике. Да скратим причу: дошло се до ситуације да људи мисле да је мени потребна посебна дозвола за рад и да ми то отворено кажу. Тако на Јавном сервису није емитован ни један једини програм који сам продуцирала, иако су то програми високог квалитета, у интересу грађана Србије, које реализујем од донација и нудила сам их на емитовање бесплатно. Ситуација је постала веома тешка и зато је моја продуцентска кућа, између осталог, почела реализацију серије у Црној Гори. Ушли смо у велики ризик који ће се, надам се, на крају исплатити. У Србији се ситуација нешто променила, у смислу хиперпродукције, много се програма снима и ми се на том тржишту, сада отворенијем за играни програм, боримо квалитетом.

УН: Када се може рећи да је почела да Вас дотиче политика? Шта је то узрок томе?
– Одувек ме се тицало у каквој земљи живим, да ли могу слободно да говорим и изражавам мишљење; да ли су медији слободни и зашто не; да ли институције раде свој посао у служби грађана; да ли неко урушава систем вредности или га гради; да ли се поштују закони и права грађана или не. Узрок томе је што сам васпитана да ме се то тиче.

УН: Подржали сте протесте грађана. Због чега?
– Зато што делим незадовољство грађана и мислим да сви грађани имају право да га искажу кроз мирне протесте. То је начин да власт чује чиме су грађани незадовољни. Пошто иначе немају начин да чују, осим на друштвеним мрежама. У медијима годинама не постоји прави дијалог. Дакле, протести су само један од начина да се апатија која је захватила цело друштво помери са мртве тачке и да се чује глас људи. Не мислим да су протести само одговор, они и отварају питања. Не разумем зашто власт са таквом већином има толики проблем са тим. Али, сјајно је што су толико пажње посветили протестима, да нису можда их одавно не би било.

УН: Ипак нисте наклоњени Савезу за Србију. Ко Вас највише „одбија“ од тог савеза и због чега?
– Нисам наклоњена Савезу за Србију из много разлога, а најважнији је што већина у том Савезу изношењем националног питања на улицу, дакле питања Косова и Метохије, покушава да придобије гласаче. Почело је оним страшним „отвореним писмом Вучићу“, са питањима о Косову. Згрозила сам се. Сматрам то јефтином, неискреном десничарском демагогијом и погрешним потезом тог дела опозиције и не могу то да подржим. Да, не допада ми се шта ради власт, огорчена сам и од почетка указујем на то шта се дешава – али да се враћам 15 година уназад са људима чија је идеја рушења Вучића „издао си Косово“ – не желим. Ко разуме – разуме, ко не разуме – разумеће касније. То „буђење националне свести“ смо већ имали почетком деведесетих и оно се није добро завршило. Не бих била мирна да то не кажем и да на то не упозорим. Из демонстрација треба искључити питање Косова и Метохије. Опозиционим лидерима којима је то „карта“ на коју играју, не верујем ништа. Јер знам да и они добро знају каква је ситуација.

УН: А шта мислите о Споразуму са грађанима?
– Па, морали су нешто да ураде, грађани махом нису хтели ни да причају са њима, поготово са онима који су већ били власт, који су нас разочарали. Немам ништа против Споразума, али лично ми не значи ништа.

УН: Да ли је успео велики протест 13. априла? Ви сте били тамо и какав је Ваш утисак?
– Била сам тамо, да. Протест је успео самим тим што траје толико недеља и месеци, што су грађани упорни у изражавању свог незадовољства. Наравно, конкретан протест је успео и због великог броја људи. Грађани су успели. Опозиција је успела да се дигне из мртвих, мада нисам била задовољна говорима које сам чула: десно-дешње-најдешње. Оно што није успело је осмишљавање циљева протеста, ту од самог почетка постоје велика лутања. Сматрам великом грешком што се тражила Вучићева оставка, јер то није био реалан захтев, ма шта мислили о његовој политици. Што није тражена оставка градоначелника Београда, постоје бројни разлози за то, а и није биран непосредним изборима? Сад се тражи учешће у избору чланова РРА. Океј. Заиста желим то да подржим, али не знам која власт би пристала да се чланови РРА бирају на улици, а не у Скупштини, по закону. Дакле, мора се ући у неке преговоре. Врло добро разумем шта не ради РРА, а требало би да ради, верујте да о томе знам више од већине која ових дана прича непрестано на мрежама о томе…. али ме збуњује то лутање оних који одлучују шта су захтеви демонстраната. Једне недеље траже смену директора телевизије, што је смислен захтев, јер РТС не врши функцију Јавног сервиса како би требало, не извештава грађане благовремено, непристрасно и истинито… Одустану од тога и траже Вучићеву смену, обећавају неке рокове, па се разиђу… Мени то збиља није јасно.

 

УН: Шта Вам највише смета у политици коју води Александар Вучић?
– То шта све мени смета у политици коју води Вучић превазилази оквире једног интервјуа. Навешћу неколико кључних ствари: човек са толиком подршком пропустио је историјску шансу да учини нешто истински добро Србију: да националистима који чине већи део грађана (и његових гласача) искрено објасни своје грешке из прошлости и да истински помогне у суочавању са прошлошћу. Затим, човек са толиком подршком, могао је да окупи квалитетнији кадар уместо већине сарадника полтронског профила, прилично дискутабилних или неквалификованих људи, међу којима има и доктора наука са плагијатима дисертација, који учествују у извртању стварности. Кад сам већ код извртања, смета ми то шта је урадио са медијима, што их је затворио или ако није он лично, што је допустио да ти полтрони учине такву ствар – нестао је сваки дијалог, а када дијалога и дебата нема годинама – рађа се једноумље. Дијалог и програмска различитост неопходни су за формирање мишљења грађана. Злоупотреба медија довела је да сада једноумље имамо на обе стране, и код позиције и код опозиције и тако велики шум који ће, бојим се, довести до мука. У једноумљу се рађа аутократски начин владавине, против којег бих била ма ко да је на власти. У његовој политици смета ми сујета коју исказује на много начина, од праћења шта се пише на Твитеру, до прозивања свих политичких неистомишљеника. И тако бих могла да набрајам у недоглед. Он је дијалог затворио, он мора да нађе начин да га отвори. Избори без тога немају смисла. Подсећам да сам ја говорила да избори немају смисла и на свих претходним изборима, али тада ме је опозиција убеђивала да грешим.

УН: Зашто сте отишли на гостовање у емисију Хит твит?
– Отишла сам, ја која са Пинком нисам ништа радила нити гостовала, управо да бих показала апсурд. Морамо се некако рестартовати, пронаћи друга решења. При томе не мислим да је решење Пинк – али ми имамо проблем са свим медијима и имаћемо све већи. И не, то се неће решити сутра! У емисији, коју сам и сама одмах окарактерисала као пропагандни програм, доказала сам да је могуће рећи нешто што гледаоци те телевизије никада нису имали прилику да чују. Сматрала сам да је већа корист од мог гостовања, него штета што ће неко рећи „ију, ја тамо не бих седео“. У томе су најгласнији они што храбро твитују на својим закључаним профилима. Упорно износе своја мишљења за круг људи који то већ зна. Па не доказујем се ја твитерашима, чиним нешто што је корак даље од тога, док ти који ми замерају, већином немају храброст ни да откључају Твитер и буду под својим именом. А велики су револуционари. Ја не морам гостовати, немам чак ни жељу, могу да ме све то не занима, као што не занима већину, али показујем да се мора обратити другој циљној групи, не знам како, може и другачије, само учините нешто. То је била моја порука. Нисам се покајала што сам отишла. Јавио ми се велики број људи из целе Србије. Препознали су да сам успела да кажем много тога и мислим да је то важно, да мало по мало ти људи чују реч на различитим странама. Ништа нећемо постићи ако говоримо у своја четири зида. А оно „бирам друштво“, ма хајте молим вас, тако гледано, ја не бих седела са више од пола света. То наравно не значи да ћу гостовати даље – моје гостовање је инцидент који показује у ком смо ми проблему, али и да могу да изговорим важне ствари. И сигурно нисам једина. Нека изволе други са тим шта они умеју и докле могу да продру.

УН: Како коментаришете протекла дешавања, попут најаве штрајка глађу министра одбране, заменика градоначелника Београда и посланика владајуће већине, као и „одбрану“ свих скупштина у свим градовима и општинама у Србији?
– Тај најављени, па „одложени“ штрајк министра војног, заменика градоначелника Београда и посланика био је апсурд сам по себи. Шта бих могла да мислим о томе да власт штрајкује против опозиције!? Тотална бесмислица и срамота. Да не говорим да је довољно што је министар одбране Вулин, као такав, већ забрињавајућ за било чију безбедност. Уз најаву његовог штрајка глађу само су могли сви да се смеју, јужно од Ибра нарочито. Али када покушам да разумем и шири контекст, Вучић је једним таквим апсурдом анулирао потез опозиције о ком смо могли начути, да је планиран штрајк. Вучић ништа не препушта случају. Довешће ствар до апсурда, чак и на тако важној теми као што је штрајк глађу, да би спречио опозицију да уради нешто против чега се тешко може борити. Не знам да ли је „мејнстрим опозиција“ нешто из тога научила.

УН: А караван „Будућност Србије“ и спотове које СНС прави?
– Ма немам намеру то да коментаришем. То је намењено одређеној циљној групи и очито ради. Кад год бисмо мислили да је неки ужасан СНС спот нешто што их унижава – десило се супротно и имали би већи рејтинг. Вучић добро познаје грађане којима се обраћа. Имала бих питања: чија је то кампања? Председничка? Страначка? Од чега се финансира? Али, ко сам ја да постављам та питања, док део опозиције учествује у пребројавању људи и исмевању суграђана који су довежени аутобусима. Све некако маше поенту. А после буде да рушимо протесте ми који изнесемо неку критику. Па неће бити. Већ сад видим да масовно на Твитеру пишу оно што сам говорила још пре месец дана, али то је мој усуд, ја у свему пораним.

УН: Сматрате ли да Вучића подржава интелигенција и елита, да ли је то његова болна тачка?
– Вучићева болна тачка је Весић, ако мене питате. И још неколицина његових добронамерних сарадника који раде у корист свеопште, па и његове пропасти. Кога је брига шта мисле „интелигенција и елита“, које мало где могу да изнесу своје мишљење. Ако му је то и била болна тачка, превазишао ју је. Мада, свако воли да буде вољен. А он је урадио баш много ствари да не буде.

УН: Ви сте између осталог и глумица, па да ли у наступима председника Вучића, па и оних око њега, видите драмске потезе, мимике…? Колико то може да делује на људе и на које људе то оставља утисак?
– Хвала вам што сте се сетили да сам и глумица. Знате, није нормално ни што ја одговарам на сва ова Ваша питања. Разумем Вашу намеру, волим да кажем шта мислим, али није нормално људима из културе постављати толико политичких питања. Нисам политички аналитичар, штавише, немам никаквих политичких амбиција. Но, немам проблем да одговорим. Вучић је напредовао у својим наступима. Они су одувек имали исти „драмски“ карактер, али приметно је да се првих неколико година ослањао на чињенице, факте, бројке у економији и привреди, а да се у последњих годину дана ослања искључиво на емоције. Све шта говори, све како говори, има за циљ искључиво изазивање емотивних реакција код његове циљне групе. Зато смо га видели и како је збуњен пред камерама и како плаче и како засмејава и како је забринут или спокојан. Опозиција из тога ништа није научила! Него је ушла у тему „пребројавања“ демонстраната, кога има више, чији је већи и да ли је издао Косово. И онда су објавили паузу у протестима за празнике. Ево, не знам шта да мислим.

УН: Да ли можете да нам кажете која Вам је страначка политика најближа? Да ли има нека политичка опција којој бисте дали подршку?
– Нема. А и да има вероватно вам не бих рекла. Увек сам говорила шта мислим, искључиво у своје име, никада нисам стајала иза било ког политичара, нисам била члан ниједне странке. Надам се да ће из свега овога изаћи нека нова енергија, неки нови људи, нова генерација која жели да се бави политиком на другачији начин и уз већу одговорност. Пружила сам подршку одређеним активистима Локалног фронта и Не давимо Београд и неким њиховим акцијама које сам сматрала смисленим и храбрим. Надам се да ће их бити све више. Мислим, тих смислених и храбрих.

УН: Веома сте активни на Твитеру. Колико та друштвена мрежа утиче на Ваш живот и колико уопште друштвене мреже утичу на животе? У чему је предност, а у чему мана?
– Волим Твитер. Од свих друштвених мрежа он ми је, упркос бројним манама, најближи. Сви медији, традиционални и нови, у великој мери утичу на наше животе. Друштвене мреже такође. То често говорим мојим студентима аудио-визуелне продукције. Свет се убрзано мења. Медији су свуда око нас и утичу на наше животе више него икад. Морамо упознати оно што утиче на нас у тако великој мери, сазнати врлине, мане. Али то је већ моје предавање, није за интервју. Добро, ја сам на Твитеру приватно, али се професионално бавим медијима и праћењем њиховог развоја и утицаја. Огроман је. Биће још већи. То сви млади професионалци треба да знају. Студенте учим и како тај утицај да контролишу или употребе, за своје програме које производе.

УН: Да ли вас понекад погоди нечији твит или коментар на Ваш рачун?
– Ретко. Али волим да разговарам са људима, трудим се да објасним шта могу, да разменим мишљење. Не погађа ме ништа. Навикла сам на различите хајке – од ботова власти до ботова мејнстрим опозиције. Не би била истина када бих рекла да је свака ситуација пријатна, али суштински мене дотиче само оно што мисле људи чије ми мишљење значи.

УН:Дешавали се да медији злоупотребе Ваше твитове и како реагујете?
– Дешавало се много пута. Обично не реагујем, јер од демантија и додатне реакције нема ништа. Медији не извештавају благовремено и тачно о великим темама и догађајима, зашто би о некакавим твитовима који прођу у секунди? Све то им у главном служи за подизање тиража или рејтинга. Наравно, понекад напишем коментар и о злоупотреби мојих речи.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1010)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.