Нисам сигурна да ли ти је до сада неко написао писмо. Песму – да. И причу, вероватно. Ето, ја сам те ставила у роман. Без имена, али свако ко те зна – познао те је по описима.
Писмо…Чудан начин обраћања за данашње време, знам. Можда сам ти нешто могла скуцкати преко друштвених мрежа и слично? Али, да ли се права љубав и поштовање исказују тако?
Пишем ти писмо и трудим се да га угланцам, да пажљиво бирам речи, као што и доликује када је реч о осећањима која није лако срочити, те се бирка, глача, па тек онда бојажљиво оставља траг. Јер, писани траг остаје. Није као реч коју ће да разнесе ветар, да се замрси међ` цвеће или се истопи као пахуље. Писани траг има своју тежину.
Драги мој Граде! (Сад знам да ће многи разрогачити очи, јер пишем, не неком вољеном бићу, већ граду. И то граду за који ће прво помислити: опет она о Ваљеву! Али… )
Драги мој Граде који си ме одгајао, пазио у одрастању, даривао ми свој блиставо осмехнути трг са Титовом бистом, своје поносно срце у ком куца Кадињача, своју пажњу у кутовима Старог парка, нежна осећања скривена у древним тајновитим сенама Старог града, бистрину бескомпромисне Ђетиње, нежност борова са Доварја, хумор са узаврелог корзоа нечијих младости, занесеност безбројних младалачких сања из сусретања у наизглед малом полупречнику око Градске кафане! Драго моје Ужице! Опрости што ти се тек сад обраћам. Што те гласно зазивам и признајем. Ваљево ме јесте изнедрило и ја га бескрајно волим, али ти си моје окриље, рам за моју слику, калуп у којем сам постала ово што јесам, град мог безбрижног детињства, одрастања, маштовите младости, мојих првих љубави! Ти си оно што ме је инспирисало за прве стихове, јер тебе сам познавала, твоје мирисе и боје, твоју грађу и снагу, твоју прошлост и путеве којима сам корачала. Ти си онај град у којем су се рађали моји смехови, наде, снови… Мој Божић, Нова година, спознаја, 4. и 7. јул без и са ватрометима (јер су некада прославе биле без тих светлосних ефеката, али блештаве од осећања), моји рођендани, осмеси 25. маја, сви 8. мартови са плавим зумбулима и шумским љубичицама које су мирисале као мајчина душа! Ти си драго сећање на црвене каранфиле скривене у снегу које су само мене чекали, санкања дугим улицама без страха; откриће врелине леда на неискусним уснама детета при сусрету са сладоледом, и укуса првог пољупца; невеште вожње ролшулама, и чекање на круг бициклом, сво замешатељство свега и свачега, успомена и осећања, узлета и падова, јаука и смеха, очаја и среће, свега, свега, дуго 25 година бивствовања у теби! Сажимања са тобом!
Ужице!
…Граде….
Знам да су ти писали песме. И можда приче? Ја сам те ставила у роман, али без имена. Само да те препознају они који те воле. У том роману родила се једна права љубав. И опстала. Дивна, романтична… Са успонима и падовима. Да. Али, нисам ти написала име.
Сада ти, Граде мој, исписујем извињење. Не због тога, већ што сам тако дуго пуштала да други мисле да имам Ваљево и Чајетину; места рођења и живљења. Али, све нешто мислим, без обзира што ме је свако место обојило и означило својим посебностима, ипак… Све нешто мислим да у теби куца моје срце. И зато ме све лепо што ти се дешава – радује, све ружно што покушавају да ти учине – растужује. Не дај се, лепи мој Граде! Давали су се за тебе, дивног и слободарског! И дају се још, сви који те штују. Можда почесто сиротињски – мрвицу по мрвицу, али онако и онолико колико ко уме.
Ја ти, са своје стране, дајем своје најнежније, из душе.
Хвала ти за све лепе ствари, сва искуства, све успомене, Ужице – граде моје младости!
Мирјана Ранковић Луковић, 7. јануар 2020.
