Планинарење је лек за душу

- Као физиoтерапеут деци препоручујем да крену на планинарење, нарочито због кичме, а све више деце има криву кичму. На планинарeњу би научили много чему. Прво би било здрави и прави, уживали би у природи, имаће лепши и мирнији сан, и лепша размишљања, одвешће их даље од телефона и компјутерa -

СУГРАЂАНИ: СВЕТЛАНА ЦЕЦА МЛАДЕНОВИЋ – ПЛАНИНАРКА И ФИЗИЈАТАР
Суграђанка Светлана Цеца Младеновић, виши физиотерапеут, ради као ортопедски терапеут у ужичкој болници и већ четири године успешно се бави планинарењем. Пуних 34 године, своје пацијенте, после тешких операција, учи као децу првим корацима, своје слободно време викендом проводи у природи, обилазећи са својим пријатељима, члановима планинарског друштва „Рујно“, планине око Ужица, али и широм Србије.
– Мој посао је физички тежак, носи велику одговорност, јер подићи пацијента после операције, који су углавном старијег годишта и веома уплашени, стварно изискује одређену физичку снагу, а уједно морам да будем и као неки психотерапеут. Тако и планинарење, захтева физичку снагу, а наши водичи делују на нас као психотерапеути – каже Цеца и додаје да воли свој посао и да је као дете знала да ће се тим бавити у животу.


– Нема лепше награде него када пацијент устане, прошета, поздрави се са мном када пође кући или када га сретнем у граду, а он притрчи и пољуби ме као особу која га је подигла. То је моја награда у раду и ма колико био тежак тај посао, ја га волим. И после 34 године рада, још увек уживам у њему. У последње четири године још орније радим, јер од када сам кренула на планинарење, осећам се растерећеније и много боље. И сада, сваком свом пацијенту препоручујем шетње, планинарење, јер је то посебно здраво за њих. Највише имам пацијената који лети у раним јутарњим сатима шетају по плажи. Имају остеопорозу, па им је препоручена шетња. Остеопороза и остеопенија је почела да се јавља у великом броју, из ког разлога не знам, можда због некретања и данашњег начина живота. Забрињавајуће је што и млађи људи оболевају. Шетње и вежбе су потребне свим пацијентима, како ортопедским, тако и онима, који се опорављају од шлога, да би се што пре вратили у нормалан живот. И не само пацијентима, свима бих препоручила шетње, али не она по граду или по кући. То није то. Потребна је шетња на ваздуху, у природи и то мало бржим темпом него што је разгледање излога по граду. На тај начин се подспешује и коштани систем, као превенција остеопорозе, јачање мишића, имамо бољу вентилацију плућа и срца, а због свог тог јачег дисања помера се дијафрагма и долази до боље перисталтике црева, тако да се регулише и дигестивни тракт, а самим тим регулишемо тежину. Погодности планинарења, односно шетњи у природи су вишеструке. Шетња по центру Златибора није оно о чему причам, већ мислим на околна брда – рекла је наша саговорница.


Она је планинарањем почела да се бави због здравствених разлога.
– Имала сам тешку анемију, предлагали су ми операцију, коју сам покушавала да избегнем. И на наговор моје другарице Данице Поп Митић почела сам да шетам, да планинарим. Очекивала сам да је за планинарање потребна добра опрема, али су ми требале само добре ципеле. Купила сам ципеле и са њима отишла на ту прву акцију, а од тада идем редовно четири године. Када сам се лоше осећала на планинарењу, водич покаже бригу. Зато стално причам да сви могу да крену на планинарење, без обзира каквих здравствених проблема имали. Акције се прилагођавају њима. Нисам приметила да други, старији учесници акције кажу, зашто си кренуо, када ти није добро. Мени су сви дали подршку да изађем до циља и да се лепо вратим кући, Самим тим човек себе оснажи. Када одем на неку акцију и вратим се можда се крвна слика не поправи најбоље, али се ја добро осећам после те акције. И онда ми та радна недеља стварно буде лака –казала је Цеца.


Осим у том здравственом делу, Цеца каже да је планинарење њу препородило и у психичком смислу. Тако делује и на многе људе.
– Маса људи је бесна на све око себе, на живот, безвољна да се покрене, а моји пријатељи су одушевљени што планинарим, јер сви виде промену на мени. После неких шест месеци планинарења, многи нису могли да ме препознају и у физичком и у психичком смислу. Пре тога сам имала операцију дојке и ушла у анемију, и није ми било лако. Али, као што рекох, пођох у те акције и сада сам потпуно друга особа. Све некако дође на своје место и човек заборави да му ишта фали. И онда те што су приметили моје промене, када виде колико је планинарење позитивно утицало, не могу да схватим да и даље пију лекове за остеопорозу, да су безвољни, да кукају да не знају у чему им дани пролазе.
Цецина прва акција није прошла нимало лако.
– Када сам кренула, нисам чак ни питала да ли је прилагођена мени. Пошли су од тога да ја као физиотерапеут радим тај тежак физички посао у болници, да имам снаге да издржим, па је та прва акција била на Таорска врела у Косјерићу 28. децембра. Било је мало снега. И у току акције учили су ме да не станем на грану која би ми направила као скије.Тада нисам размишљала о тежини акције, а сада, кад сам прошла ове четири године, могу из искуства да поручим онима који тек полазе, да крену прво на неку лакшу акцију, да се не обесхрабре. Јер неко ко по први пут дође и крене на неку тешку акцију, па се разочара, превише се умори и каже није ово за мене, можда се више неће појавити. Зато за почетак препоручујем Златибор, Тару и Јелову гору. – препоручила је Светлана.


Она сада иде на акције и на преко 2.000 метара.
– Последња акција је била на Сувом трему, на 1.810 метара, на највишем врху Суве планине. Супер је то што је свих 11 планинара, колико нас је пошло, изашло на сам врх. То је била републичка акција и ми смо представљали „Рујно“. Тешка је била стаза, велики је био успон и било је доста леда. Успех је да смо се сви испели и да смо се успешно вратили, без повређених. Најмлађи члан тима је 7. разред и син је нашег члана Драгана Пантелића, а најстарији је био Војин Бућић (1945. годиште), кога зовемо Ћале. Када се ми млађи уморимо и буде нам тешко, а видимо Ћала како гази после 20 км, нас буде срамота и онда кажемо себи, ако може он, онда можемо и ми. Ту је најважније наше заједништво, међусобно помагање и сигурност у водичу. Ја и сада не бих сама ишла на те акције без водича, без обзира колико сам физички спремна. Прво због непознавања терена, а и немам ту сигурност као када сам у групи. Ту је и дружење и увек кажем ми смо као породица. Сви се чувамо међусобно. Догодило ми се једном да заборавим да понесем ручак и када смо направили паузу видела сам да моје хране нема. Тада сма боље јела, него када понесем свој оброк. Сви су ми планинари пружили од свог дела и стално је присутно помагање. И увек је позитивно расположење, нико не прича о неким ружним темама. Исто тако, човеку ако се не прича, може да се осами у својим мислима, да ужива у природи, да слуша тишину, да чује птичице. Сваком бих препоручила планинарење, јер је то терапија у природи. Зато сваке недеље идем, а ја сам тај дан одредила да буде мој дан, да се посветим себи. А у понедељак на послу, без обзира колико акција била тешка, дуга и лоше време, то уопште не утиче на моје расположење, долазим насмејана и расположена. Много пута сам била мокрих ногу и покисла, и на ветру и на сунцу, али од када сам кренула на планинарење, никада се нисам ни прехладила, ни разболела. То сам приметила и код других планинара. Човек се пре разболи у кући, у затвореном простору, где су вируси, него ако гази по мокрој трави или снегу или упадне у поток – казала је Цеца.


Поред тога што се међусобно лепо друже, лепу сарадњу имају и са осталим друштвима.
– Нама у госте традиционално долазе Чачани из ПД „Каблар“ и сваког марта идемо на Јелову гору, јер они баш воле да иду горе. Са члановима „Каблара“ се најчешће дружимо и то четири до пет пута 5 годишње. Имамо лепу сарадњу са „Субјелом“ из Косјерића, са ПД из Краљева, „Железничаром“ из Београда, и другим.
Цеца каже да се обично у акције иде у групама од 5 до 20 људи, зависи колико ко успе да се прилагоди својим обавезама, али скоро стално је активно око 20 чланова ПД „Рујно“.
– Сваки нови члан који дође, он је до водича и акција се према њему прилагођава, и према њему се планира темпо стазе. Било ко да крене са нама на стазу, по њему ћемо се сви кориговати. Иза нас има човек кога зовемо „чистач“, особа која је одређена да буде задња, а води рачуна да неко не заостане. И код нас не постоји такмичарски дух, ко ће први изаћи, него нам је циљ да сви заједнички изађемо на тај врх и тај осећај, „успео сам“, када крене радна недеља, човек се сети своје шетње и успеха, иде му лакше. То сам сама осетила на себи. Једноставно је то неки посебан осећај, иако понекад добијем упалу мишића. Обично у понедељак нашалим са мојим пацијентима и кажем да видимо ко ће кога да шета. И њих боле ноге и мене – рекла је Цеца.


Поновила је да планинарење није скупо. Јесте скупо, каже она, ако се баве великим врховима, али ово што она рад прилагођено је свим људима и није скупо.
– Ту нема брендова планинарске опреме, једино је битна обуће, која би требало да буде дубока због скочног зглоба. Више није ништа тако битно. Битно је да се прилагоди оделом акцији и да се понесе нека пресвлака, уколико се презноји. Ту је обавезан оброк и вода – објаснила је Цеца.
А где има тако расположених људи, увек има и анегдота.


– Ја сам неко ко се пуно шали и мало засмејавам групу. Волим много и да сликам и мој поглед је увек упрт негде, тако да не гледам где идем. Зато сам позната у групи као неко ко највише пада, јер не видим врежу од купине, не видим камен … Зато је водич Иван Обућина задужио двојицу планинара да буду иза мене, да ме подижу када паднем и да ме опомињу да та фотографија не мора бити битна. Али, ја волим да имам дивне фотографије. А и кући у неким тренуцима када да их погледам, присетим се свих тих дана, и где смо били и са ким и неких момената. Знамо да запевамо, а Наталија Видић увек воли да прва запева. Понекад и заиграмо, пошто имамо неколико ветерана КУД-а. Не постоји акција, коју не памтим по нечему или по људима. Ево, на мојој првој акцији на Овчар, упознала сам садашњег председника друштва Дејана Томића, који ми је тада посаветовао да не правим велике кораке, већ су бољи мањи, јер се мање умара. Остао ми је у сећању као неко ко ми је помогао у том моменту. Милицу планинара памтим када је на Мећавнику пала поред самог шиљка од дрвета. А када сам кренула, нисам знала никога, а сада сваки пут упознам некога. Ту се прича о природи, где је која река, како се зове, то су разговори који се воде, нема друштвених оговарања. И свако по свом нахођењу и расположењу може да прича или да ћути. Али, помоћ водича је заиста дивна, права родитељска.

Много ми је жао што нема млађе популације, деце из основне школе. Имамо деце, али то су деца наших планинара. Као физиотерапеут препоручујем да крену, нарочито због кичме, а све више деце има криву кичму.
На планинарењу би научили много чему. Прво би било здрави и прави, уживали би у природи, имаће лепши и мирнији сан, и лепша размишљања, одвешће их даље од телефона и компјутера. Ми имамо акције примерене за децу, али нажалост, нема деце. Сада смо обновили групу са људима од око 40 година – рекла је Цеца и додала да они не обраћају пажњу на време, да шетају по сваком времену и да свако време има своју драж, и киша, снег, сунце и свако годишње доба има своју драж и не постоји лоше време него само добра воља.
На питање шта је теже пењање или силажење, наша саговорница каже:
– И у једном и у другом морамо бити опрезни и само слушати водича. Већина ће да каже да је теже силажење, јер су мишићи више ангажовани – рекла је Цеца.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.