SUGRAĐANI: SVETLANA CECA MLADENOVIĆ – PLANINARKA I FIZIJATAR
Sugrađanka Svetlana Ceca Mladenović, viši fizioterapeut, radi kao ortopedski terapeut u užičkoj bolnici i već četiri godine uspešno se bavi planinarenjem. Punih 34 godine, svoje pacijente, posle teških operacija, uči kao decu prvim koracima, svoje slobodno vreme vikendom provodi u prirodi, obilazeći sa svojim prijateljima, članovima planinarskog društva „Rujno“, planine oko Užica, ali i širom Srbije.
– Moj posao je fizički težak, nosi veliku odgovornost, jer podići pacijenta posle operacije, koji su uglavnom starijeg godišta i veoma uplašeni, stvarno iziskuje određenu fizičku snagu, a ujedno moram da budem i kao neki psihoterapeut. Tako i planinarenje, zahteva fizičku snagu, a naši vodiči deluju na nas kao psihoterapeuti – kaže Ceca i dodaje da voli svoj posao i da je kao dete znala da će se tim baviti u životu.
– Nema lepše nagrade nego kada pacijent ustane, prošeta, pozdravi se sa mnom kada pođe kući ili kada ga sretnem u gradu, a on pritrči i poljubi me kao osobu koja ga je podigla. To je moja nagrada u radu i ma koliko bio težak taj posao, ja ga volim. I posle 34 godine rada, još uvek uživam u njemu. U poslednje četiri godine još ornije radim, jer od kada sam krenula na planinarenje, osećam se rasterećenije i mnogo bolje. I sada, svakom svom pacijentu preporučujem šetnje, planinarenje, jer je to posebno zdravo za njih. Najviše imam pacijenata koji leti u ranim jutarnjim satima šetaju po plaži. Imaju osteoporozu, pa im je preporučena šetnja. Osteoporoza i osteopenija je počela da se javlja u velikom broju, iz kog razloga ne znam, možda zbog nekretanja i današnjeg načina života. Zabrinjavajuće je što i mlađi ljudi obolevaju. Šetnje i vežbe su potrebne svim pacijentima, kako ortopedskim, tako i onima, koji se oporavljaju od šloga, da bi se što pre vratili u normalan život. I ne samo pacijentima, svima bih preporučila šetnje, ali ne ona po gradu ili po kući. To nije to. Potrebna je šetnja na vazduhu, u prirodi i to malo bržim tempom nego što je razgledanje izloga po gradu. Na taj način se podspešuje i koštani sistem, kao prevencija osteoporoze, jačanje mišića, imamo bolju ventilaciju pluća i srca, a zbog svog tog jačeg disanja pomera se dijafragma i dolazi do bolje peristaltike creva, tako da se reguliše i digestivni trakt, a samim tim regulišemo težinu. Pogodnosti planinarenja, odnosno šetnji u prirodi su višestruke. Šetnja po centru Zlatibora nije ono o čemu pričam, već mislim na okolna brda – rekla je naša sagovornica.
Ona je planinaranjem počela da se bavi zbog zdravstvenih razloga.
– Imala sam tešku anemiju, predlagali su mi operaciju, koju sam pokušavala da izbegnem. I na nagovor moje drugarice Danice Pop Mitić počela sam da šetam, da planinarim. Očekivala sam da je za planinaranje potrebna dobra oprema, ali su mi trebale samo dobre cipele. Kupila sam cipele i sa njima otišla na tu prvu akciju, a od tada idem redovno četiri godine. Kada sam se loše osećala na planinarenju, vodič pokaže brigu. Zato stalno pričam da svi mogu da krenu na planinarenje, bez obzira kakvih zdravstvenih problema imali. Akcije se prilagođavaju njima. Nisam primetila da drugi, stariji učesnici akcije kažu, zašto si krenuo, kada ti nije dobro. Meni su svi dali podršku da izađem do cilja i da se lepo vratim kući, Samim tim čovek sebe osnaži. Kada odem na neku akciju i vratim se možda se krvna slika ne popravi najbolje, ali se ja dobro osećam posle te akcije. I onda mi ta radna nedelja stvarno bude laka –kazala je Ceca.
Osim u tom zdravstvenom delu, Ceca kaže da je planinarenje nju preporodilo i u psihičkom smislu. Tako deluje i na mnoge ljude.
– Masa ljudi je besna na sve oko sebe, na život, bezvoljna da se pokrene, a moji prijatelji su oduševljeni što planinarim, jer svi vide promenu na meni. Posle nekih šest meseci planinarenja, mnogi nisu mogli da me prepoznaju i u fizičkom i u psihičkom smislu. Pre toga sam imala operaciju dojke i ušla u anemiju, i nije mi bilo lako. Ali, kao što rekoh, pođoh u te akcije i sada sam potpuno druga osoba. Sve nekako dođe na svoje mesto i čovek zaboravi da mu išta fali. I onda te što su primetili moje promene, kada vide koliko je planinarenje pozitivno uticalo, ne mogu da shvatim da i dalje piju lekove za osteoporozu, da su bezvoljni, da kukaju da ne znaju u čemu im dani prolaze.
Cecina prva akcija nije prošla nimalo lako.
– Kada sam krenula, nisam čak ni pitala da li je prilagođena meni. Pošli su od toga da ja kao fizioterapeut radim taj težak fizički posao u bolnici, da imam snage da izdržim, pa je ta prva akcija bila na Taorska vrela u Kosjeriću 28. decembra. Bilo je malo snega. I u toku akcije učili su me da ne stanem na granu koja bi mi napravila kao skije.Tada nisam razmišljala o težini akcije, a sada, kad sam prošla ove četiri godine, mogu iz iskustva da poručim onima koji tek polaze, da krenu prvo na neku lakšu akciju, da se ne obeshrabre. Jer neko ko po prvi put dođe i krene na neku tešku akciju, pa se razočara, previše se umori i kaže nije ovo za mene, možda se više neće pojaviti. Zato za početak preporučujem Zlatibor, Taru i Jelovu goru. – preporučila je Svetlana.
Ona sada ide na akcije i na preko 2.000 metara.
– Poslednja akcija je bila na Suvom tremu, na 1.810 metara, na najvišem vrhu Suve planine. Super je to što je svih 11 planinara, koliko nas je pošlo, izašlo na sam vrh. To je bila republička akcija i mi smo predstavljali „Rujno“. Teška je bila staza, veliki je bio uspon i bilo je dosta leda. Uspeh je da smo se svi ispeli i da smo se uspešno vratili, bez povređenih. Najmlađi član tima je 7. razred i sin je našeg člana Dragana Pantelića, a najstariji je bio Vojin Bućić (1945. godište), koga zovemo Ćale. Kada se mi mlađi umorimo i bude nam teško, a vidimo Ćala kako gazi posle 20 km, nas bude sramota i onda kažemo sebi, ako može on, onda možemo i mi. Tu je najvažnije naše zajedništvo, međusobno pomaganje i sigurnost u vodiču. Ja i sada ne bih sama išla na te akcije bez vodiča, bez obzira koliko sam fizički spremna. Prvo zbog nepoznavanja terena, a i nemam tu sigurnost kao kada sam u grupi. Tu je i druženje i uvek kažem mi smo kao porodica. Svi se čuvamo međusobno. Dogodilo mi se jednom da zaboravim da ponesem ručak i kada smo napravili pauzu videla sam da moje hrane nema. Tada sma bolje jela, nego kada ponesem svoj obrok. Svi su mi planinari pružili od svog dela i stalno je prisutno pomaganje. I uvek je pozitivno raspoloženje, niko ne priča o nekim ružnim temama. Isto tako, čoveku ako se ne priča, može da se osami u svojim mislima, da uživa u prirodi, da sluša tišinu, da čuje ptičice. Svakom bih preporučila planinarenje, jer je to terapija u prirodi. Zato svake nedelje idem, a ja sam taj dan odredila da bude moj dan, da se posvetim sebi. A u ponedeljak na poslu, bez obzira koliko akcija bila teška, duga i loše vreme, to uopšte ne utiče na moje raspoloženje, dolazim nasmejana i raspoložena. Mnogo puta sam bila mokrih nogu i pokisla, i na vetru i na suncu, ali od kada sam krenula na planinarenje, nikada se nisam ni prehladila, ni razbolela. To sam primetila i kod drugih planinara. Čovek se pre razboli u kući, u zatvorenom prostoru, gde su virusi, nego ako gazi po mokroj travi ili snegu ili upadne u potok – kazala je Ceca.
Pored toga što se međusobno lepo druže, lepu saradnju imaju i sa ostalim društvima.
– Nama u goste tradicionalno dolaze Čačani iz PD „Kablar“ i svakog marta idemo na Jelovu goru, jer oni baš vole da idu gore. Sa članovima „Kablara“ se najčešće družimo i to četiri do pet puta 5 godišnje. Imamo lepu saradnju sa „Subjelom“ iz Kosjerića, sa PD iz Kraljeva, „Železničarom“ iz Beograda, i drugim.
Ceca kaže da se obično u akcije ide u grupama od 5 do 20 ljudi, zavisi koliko ko uspe da se prilagodi svojim obavezama, ali skoro stalno je aktivno oko 20 članova PD „Rujno“.
– Svaki novi član koji dođe, on je do vodiča i akcija se prema njemu prilagođava, i prema njemu se planira tempo staze. Bilo ko da krene sa nama na stazu, po njemu ćemo se svi korigovati. Iza nas ima čovek koga zovemo „čistač“, osoba koja je određena da bude zadnja, a vodi računa da neko ne zaostane. I kod nas ne postoji takmičarski duh, ko će prvi izaći, nego nam je cilj da svi zajednički izađemo na taj vrh i taj osećaj, „uspeo sam“, kada krene radna nedelja, čovek se seti svoje šetnje i uspeha, ide mu lakše. To sam sama osetila na sebi. Jednostavno je to neki poseban osećaj, iako ponekad dobijem upalu mišića. Obično u ponedeljak našalim sa mojim pacijentima i kažem da vidimo ko će koga da šeta. I njih bole noge i mene – rekla je Ceca.
Ponovila je da planinarenje nije skupo. Jeste skupo, kaže ona, ako se bave velikim vrhovima, ali ovo što ona rad prilagođeno je svim ljudima i nije skupo.
– Tu nema brendova planinarske opreme, jedino je bitna obuće, koja bi trebalo da bude duboka zbog skočnog zgloba. Više nije ništa tako bitno. Bitno je da se prilagodi odelom akciji i da se ponese neka presvlaka, ukoliko se preznoji. Tu je obavezan obrok i voda – objasnila je Ceca.
A gde ima tako raspoloženih ljudi, uvek ima i anegdota.
– Ja sam neko ko se puno šali i malo zasmejavam grupu. Volim mnogo i da slikam i moj pogled je uvek uprt negde, tako da ne gledam gde idem. Zato sam poznata u grupi kao neko ko najviše pada, jer ne vidim vrežu od kupine, ne vidim kamen … Zato je vodič Ivan Obućina zadužio dvojicu planinara da budu iza mene, da me podižu kada padnem i da me opominju da ta fotografija ne mora biti bitna. Ali, ja volim da imam divne fotografije. A i kući u nekim trenucima kada da ih pogledam, prisetim se svih tih dana, i gde smo bili i sa kim i nekih momenata. Znamo da zapevamo, a Natalija Vidić uvek voli da prva zapeva. Ponekad i zaigramo, pošto imamo nekoliko veterana KUD-a. Ne postoji akcija, koju ne pamtim po nečemu ili po ljudima. Evo, na mojoj prvoj akciji na Ovčar, upoznala sam sadašnjeg predsednika društva Dejana Tomića, koji mi je tada posavetovao da ne pravim velike korake, već su bolji manji, jer se manje umara. Ostao mi je u sećanju kao neko ko mi je pomogao u tom momentu. Milicu planinara pamtim kada je na Mećavniku pala pored samog šiljka od drveta. A kada sam krenula, nisam znala nikoga, a sada svaki put upoznam nekoga. Tu se priča o prirodi, gde je koja reka, kako se zove, to su razgovori koji se vode, nema društvenih ogovaranja. I svako po svom nahođenju i raspoloženju može da priča ili da ćuti. Ali, pomoć vodiča je zaista divna, prava roditeljska.
Mnogo mi je žao što nema mlađe populacije, dece iz osnovne škole. Imamo dece, ali to su deca naših planinara. Kao fizioterapeut preporučujem da krenu, naročito zbog kičme, a sve više dece ima krivu kičmu.
Na planinarenju bi naučili mnogo čemu. Prvo bi bilo zdravi i pravi, uživali bi u prirodi, imaće lepši i mirniji san, i lepša razmišljanja, odvešće ih dalje od telefona i kompjutera. Mi imamo akcije primerene za decu, ali nažalost, nema dece. Sada smo obnovili grupu sa ljudima od oko 40 godina – rekla je Ceca i dodala da oni ne obraćaju pažnju na vreme, da šetaju po svakom vremenu i da svako vreme ima svoju draž, i kiša, sneg, sunce i svako godišnje doba ima svoju draž i ne postoji loše vreme nego samo dobra volja.
Na pitanje šta je teže penjanje ili silaženje, naša sagovornica kaže:
– I u jednom i u drugom moramo biti oprezni i samo slušati vodiča. Većina će da kaže da je teže silaženje, jer su mišići više angažovani – rekla je Ceca.
Zvezdana Gligorijević
