DUNJA MAHORČIĆ – BALERINA
Balerina iz Beograda Dunja Mahorčić došla je u Užice na zahtev roditelja da deca završe časove baleta za jedno polugodište, ali je ostala punu deceniju. I ne samo to, ona je svom baletskom studiju dala ime po čuvenoj Užičanki Mariji Magi Magazinović.
Dunja Mahorčić je rođena u Beogradu, a balet je počela da igra do svoje pete godine. Kaže da je to bilo sasvim slučajno.
– Majka je došla sa posla i videla je negde reklamu za balet i za razne druge kurseve. Pitala me šta bih volela da učim, balet ili engleski. Pošto sam od još od malena bila ambiciozna, htela sam i jedno i drugo, ali majka mi je rekla da moram da se opredelim za jedno. Opredelila sam se za balet. Niko u porodici nije igrao nešto slično, ali su se svi bavili sportom. Međutim, imaju jednu crtu, koja je u stvari zajednička crta svih nas u porodici, a to je muzikalnost – seća se Dunja.
Njeni prvi koraci u baletu krenuli su odmah nakon donete odluke, a balet je zavolela još više zahvaljujući njenoj nastavnici.
– Imala sam izuzetnu nastavnicu, bivšu balerinu, koja je bila u penziji, Danicu Izrailovski. Ona je bila divan pedagog i to je bilo ključno da se kod mene razvije velika ljubav prema baletu. Bilo nas je puno, oko 500 devojčica različitog nivoa i uzrasta. Imale smo godišnje koncerte i sve devojčice su nastupale. Nastavnica nikoga nije izdvajala iz grupe. Međutim, kada smo napunile 10 godina, nastavnica Danica izdvojila je nas pet i roditeljima predložila da nastavimo dalje školovanje u državnoj baletskoj školi „Luj Davičo“. Nas pet je otišlo na prijemni i samo sam ja bila primljena. Opet sam imala sreću da mi nastavnica u toj prvoj fazi niže baletske škole bude takođe divan pedagog i moj veliki uzor, gospođa Gordana Ignjatović. Tu sam završila četiri godine niže baletske škole. Nakon toga, odlučila sam da završim srednju baletsku školu, jer balet kada jednom uđe u krv, on tu i ostaje. Jednostavno postane neka opsesivna ljubav i nisam razmišljala o nečem drugom. U stvari, razmišljala sam da upišem paralelno i gimnaziju, jer sam volela da se bavim medicinom, hirurgijom. Ali, u tom segmentu obrazovanja, baletska profesija to nije dozvoljavala, jer je bila celodnevna nastava. U srednjoj baletskoj školi bila sam među najuspešnijim učenicima. Na republičkom takmičenju srednjih baletskih škola, kada sam bila treća godina, osvojila sam treću nagradu i bila sam na baletskom seminaru za talentovane u Budimpešti. U četvrtom razredu srednje baletske škole još nekoliko balerina i ja ušle smo u ansambl Narodnog pozorišta kao volonterski radnici. Tu smo igrale kompletan repertoar – kaže Dunja.
Prva i, kako kaže, najdraža uloga bila je u predstavi „Labudovo jezero“. Nakon toga su dolazile druge predstave, poput „Don Kihot“, „Uspavana lepotica“ i još nekoliko. Tu je provela jednu sezonu.
– Moja razredna iz Srednje baletske škole, profesorka Borislava Dulić, pozvala me je da se vratim u Baletsku školu, jer su imali potrebe za nastavnicima koji će raditi sa malom decom. Inače, posle Srednje baletske škole, upisala sam pedagogiju na Filozofskom fakultetu. Moja razredna smatrala je da bih ja imala smisla za to. Tako sam vrlo rano prelomila da tu igračku karijeru ostavim, jer nije bilo moguće istovremeno raditi u Narodnom pozorištu i u Baletskoj školi. Otišla sam u Baletsku školu i tu sam provela od 2001. do 2010. godine. Radila sam kao nastavnik klasičnog baleta na svim nivoima, od malenih, do predavanja u srednjoj školi. Tako je krenuo moj pedagoški rad – rekla je Dunja.
Paralelno sa radom u školi, radila je i sa našom velikom pozorišnom režiserkom Ivanom Vujić.
– Naša saradnja počela je 2005. godine. Radile smo oko deset pozorišnih predstava u gotovo svim pozorištima u Beogradu. Tu sam radila scenski pokret i koreografije za njene predstave, jer ona je multimedijalni režiser i voli, kada režira, da u svojim predstavama objedini sve vrste umetnosti. Ona puno voli balet. Upoznale smo se sticajem okolnosti, kada sam počela da radim u Baletskoj školi sa najmlađim devojčicama. Ivana je upisala svoju ćerku. Nakon godinu dana bila je završna priredba, Ivana se oduševila priredbom i time šta sam uradila sa tako malom decom. Pozvala me je da sarađujemo. Tako je došla i moja prva predstava u pozorištu lutaka „Pinokio“ u Beogradu. To je na neki način bio početak mog koreografskog rada, koji sam kroz rad sa decom i pravljenjem koreografije za njihove nastupe, izgradila, a u pozorištima samo nadograđivala kroz rad sa glumcima. To je nekako poseban deo posla, jer oni nisu profesionalni baletski igrači i treba da ih naučim kako će da u toj igri vladaju scenom. To je za mene bilo veliko iskustvo.
A zatim sledi njen dolazak u Užice.
– To se desilo sasvim slučajno. Pre toga nikada nisam bila u Užicu, niti imam bilo koga ovde. Pre mene balet sa decom radila je neka Ruskinja, koja je, ne znam iz kog razloga, ostavila sve i otišla, i to u sred sezona. Majke devojčica, kao i deca, bile su razočarane i želele su da im deca nastave da treniraju balet, pa su tragale za novom nastavnicom. Moja koleginica u školi „Luj Davičo“, koja predaje srpski jezik, rodom je iz Užica. Kada se vratila sa odmora iz rodnog kraja, pošto je poznavala majku tih devojčica, rekla mi je da su je zamolili da pronađe neku balerinu, koja bi došla u Užice i nastavila rad sa decom. Sala je spremna, deca su tu, samo im treba nastavnik. Ona je prvo mene pitala, jer sam bila najmlađa u baletskoj školi. Te 2008. godine imala sam 25 godina, bila sam slobodna, nisam imala obaveza prema porodici i odlučila sam da probam jedno polugodište. Nisam ni znala gde je Užice, ni koliko je daleko, ali opet u sebi sam govorila – što da ne. I eto, od tog jednog polugodišta stigoh i do deset godina otkako dolazim u Užice i držim časove. Sada ćemo u novembru da proslavimo jubilej. Kada sam počela, da kažem, taj klub nije imao ime. Pošto nije moglo da se radi na crno, morala sam da ga registrujem. U početku nisam mogla da nađem ime koje je meni adekvatno, a opet nesvakidašnje. Nisam želela da to bude “Pirueta” ili slično. I tako dok sam šetala po Užicu, videla sam ime ulice Marija Maga Magazinović. Pomislila sam, Bože, kako drugačije, nego tako da nazovem svoj studio. Jedino sam zbog dužine imena izbacila Marija, i tako sam osnovala baletski studio „Maga Magazinović“, jer je ona i u našem svetu prepoznata kao Maga Magazinović. Ono što mi je bio dodatni motiv, jeste što je režiserka Ivana Vujić, kada smo počinjale saradnju, imala predstavu u Narodnom pozorištu posvećenu Magi Magazinović, a predstava se zvala „Balkanska plastika“. Sećam se da je predstava bila poprilično potresna. S obzirom da je Maga iz Užica, tu se školovala, a posle otišla i napravila čuda za ženski rod, onda mi je to ime sasvim odgovaralo za ime studija. Sa mojim devojčicama, kojima sam držala časove, išla sam na mnoga takmičenja, ali duže vreme ljudi su nekako jedva izgovarali to ime, kao da nisu čuli za Magu Magazinović. Shvatila sam da je svuda, pa čak i ovde gde je rođena, nepravedno zaboravljena. Osim te ulice i skorašnjeg grafita na mestu bivše pošte, ne znam da li ima još nešto pod tim imenom. Za ovih deset godina, koliko postojimo, dobar deo Evrope, a Srbija već uveliko zna, za Magu Magazinović. Gde god smo krenule, uvek smo se vraćale sa nagradama, sa fenomenalnim utiscima i mnogi su zapamtili to ime. Za sve to, zasluge imaju deca i njihov rad, roditelji koji dovode i odvode decu, i na kraju i ja, koja radim sa njima. Pod istim imenom osnovala sam baletski studio u Beogradu, gde je sada sedište, jer živim tamo, a u Užice dolazim kada imam časove. U Beogradu časove držim na dva mesta. Imam i saradnike koje rade sa decom. Zvali su me i u druge gradove da dođem, ali nemam fizičke mogućnosti za to. Pored toga, imam četvorogodišnju ćerkicu, koja, eto, ide maminim stopama, ne zato što ja to forsiram, već je u takvom okruženju. Ona kreće polako da se bavi sa tim. I ovo dva dana kada smo odvojene, kada sam u Užicu, njoj nedostajem, a i ona meni – ispričala je Dunja i dodala da se posle deset godina provedenih u Užicu, oseća se kao Užičanka.
– Kada sam došla u Užice od prvog dana sam bila slobodna kao da sam u svom gradu. Nisam imala problema da sama šetam, da sama sednem u kafić na trgu, da popijem piće i čitam novine i baš mi je od početka bilo opušteno – kaže balerina o prvim utiscima o gradu u koji je došla prvi put.
Baletski studio „Maga Magazinović“ u Užicu počeo je sa radom novu sezonu u septembru i trajaće do kraja juna iduće godine.
– Za studio upis je u toku i časove držim utorkom i sredom. Časovi za devojčice od 3 do 5 godina počinju u 17 časova, predškolci od 18 časova, prvi i drugi razred časove ima od 19 sati i ove starije devojčice su od 20 časova. Imamo polaznike i Baletske škole sa kojima radim. One su položile prijemni u državnoj baletskoj školi u Pančevu „Dimitrije Parlić“. Prva grupa devojčica se upisala prošle godine, a i ove godine smo imali nekoliko devojčica. Ukupno ih je deset. Imamo devojčice koje pohađaju prvi, drugi i treći razred te osnovne baletske škole kao vanredni đaci. Ja ih spremam, radimo ovde i onda polažu godišnje ispite u Pančevu. Kada polože ispite, imaće diplomu državne baletske škole i koja bude želela, moći će da nastavi Srednju baletsku školu. To je ozbiljan rad, i u studiju i u školi, radimo po programu Ministarstva. U Užicu ima puno zainteresovane dece, naročito za najmlađu grupu, i gotovo da je popunjen kapacitet u svim tim grupama. Evo, ovde su devojčice od osnivanja i one su sada u najstarijoj grupi – rekla je Dunja i dodala da je sala iznad kafića „Vremeplov“, na početku Šumadijske ulice.
Naša sagovornica je najavila da će njene balerinice imati puno dešavanja, ali i ona kao osnivač baletskog studija.
– Dobila sam poziv za učešće na internacionalnom naučnom skupu o Magi Magazinović, povodom 50 godina od smrti Mage. Skup će biti održan pod imenom „Filozofija igre ili više od igre“ i održaće se 6. oktobra u okviru koreografskih minijatura u muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu. Pozvana sam da učestvujem, baš zbog toga što moj studio nosi ime Mage Magazinović i trebalo bi da predstavim celu tu ideju baletskog studija i škole. Treba da objasnim koliko moje ideje prate Magine ideje i kako je to povezano. Maga je bila je veliki revolucionar ženskih prava i umetnosti uopšte. Dovela je tu igru u Srbiju, a ja sam, eto, vratila balet u Užice. Naravno, ja ne mogu da se poredim sa velikom Magom, ali se trudim da iza mene ostane nešto da se pamti u ovom gradu, da je bio neki balet koga nije bilo mnogo, mnogo, godina. Veoma je značajno osnivanje Dečijeg baletskog festivala, koji se već održao tri puta. Taj festival postoji samo u Užicu i u Beogradu. Ovde u Užicu sam ja idejni tvorac i organizator, a u Beogradu koleginica, koja ima svoj baletski centar i studio.
– Za ovih 10 godina postojanja imamo preko 90 osvojenih zlatnih medalja, 28 srebrnih i 13 bronzanih. To je nešto što će se pamtiti i nadam se da će se prepoznati u ovom gradu.
Kolika je ozbiljnost ovog studija govori i podatak da je još iz prve generacije, tada devojčica, a danas devojka, Andrea Simić nastavila uspešnu karijeru. Dunja veruje da će i od ovih deset devojčica neka nastaviti dalje školovanje u baletu.
– Od njih deset, koliko ih sada pohađa baletsku školu, verujem da će neka nastaviti srednju školu i da će se za nju čuti daleko. Devojčica Andrea Simić, koja mi je bila prva generacija, završila je Srednju baletsku školu u Beogradu, odsek za savremenu igru, pa zatim Institut za umetničku igru i sada je negde u belom svetu, igra, uživa i putuje. Srednju školu je završila kao najtalentovanija i mislim da je na Institutu bila takođe jedna od vodećih balerina. Vrlo brzo je sebi našla mesto na svetskom nivou. To je moj prvi ponos i prva školovana balerina posle Mage, a da je poreklom iz Užica. Ove školske godine njih četiri bi trebalo da završe nižu baletsku školu – ponosno kaže Dunja.
Iako je Dunja zvanično igračica u penziji, ona još pomalo igra.
– Igram u predstavi koju sam radila sa Ivanom Vujić. Predstava je “Frida Kalo“ i nastala je u pozorištu „Madlenianum” u Zemunu. Predstava je posvećana čuvenoj slikarki. Tu sam radila koreografiju, scenski pokret i igram. Predstava je izašla u sezoni 2005/6, a i dalje živi. To je jedna od retkih predstava na beogradskom repertoaru koja se toliko dugo igra. Imali smo preko 100 izvođenja i tu su velika glumačka imena poput Vanje Ejdusa, Bobe Stojnića, Slobodana Beštića, Vanje Milačić, Zorana Ćosića i drugih. Predstavu obično igramo jednom mesečno, a ponekad preskočimo neki mesec, jer je teško koordinisati njihov rad. Glumci imaju svoje obaveze na drugim angažovanjima, prema svojim matičnim pozorištima. Prošle godine smo obeležili jubilej stotog izvođenja – rekla je Dunja.
Zvezdana Gligorijević
