Стопама Маге Магазиновић

- Добила сам позив за учешће на интернационалном научном скупу о Маги Магазиновић поводом 50 година од смрти Маге. Позвана сам да учествујем баш због тога што мој студио носи име Маге Магазиновић и требало би да представим целу ту идеју балетског студија и школе -

ДУЊА МАХОРЧИЋ – БАЛЕРИНА
Балерина из Београда Дуња Махорчић дошла је у Ужице на захтев родитеља да децa завршe часове балета за једно полугодиште, али је остала пуну деценију. И не само то, она је свом балетском студију дала име по чувеној Ужичанки Марији Маги Магазиновић.
Дуња Махорчић је рођена у Београду, а балет је почела да игра до своје пете године. Каже да је то било сасвим случајно.
– Мајка је дошла са посла и видела је негде рекламу за балет и за разне друге курсеве. Питала ме шта бих волела да учим, балет или енглески. Пошто сам од још од малена била амбициозна, хтела сам и једно и друго, али мајка ми је рекла да морам да се определим за једно. Определила сам се за балет. Нико у породици није играо нешто слично, али су се сви бавили спортом. Међутим, имају једну црту, која је у ствари заједничка црта свих нас у породици, а то је музикалност – сећа се Дуња.
Њени први кораци у балету кренули су одмах након донете одлуке, а балет је заволела још више захваљујући њеној наставници.
– Имала сам изузетну наставницу, бившу балерину, која је била у пензији, Даницу Израиловски. Она је била диван педагог и то је било кључно да се код мене развије велика љубав према балету. Било нас је пуно, око 500 девојчица различитог нивоа и узраста. Имале смо годишње концерте и све девојчице су наступале. Наставница никога није издвајала из групе. Међутим, када смо напуниле 10 година, наставница Даница издвојила је нас пет и родитељима предложила да наставимо даље школовање у државној балетској школи „Луј Давичо“. Нас пет је отишло на пријемни и само сам ја била примљена. Опет сам имала срећу да ми наставница у тој првој фази ниже балетске школе буде такође диван педагог и мој велики узор, госпођа Гордана Игњатовић. Ту сам завршила четири године ниже балетске школе. Након тога, одлучила сам да завршим средњу балетску школу, јер балет када једном уђе у крв, он ту и остаје. Једноставно постане нека опсесивна љубав и нисам размишљала о нечем другом. У ствари, размишљала сам да упишем паралелно и гимназију, јер сам волела да се бавим медицином, хирургијом. Али, у том сегменту образовања, балетска професија то није дозвољавала, јер је била целодневна настава. У средњој балетској школи била сам међу најуспешнијим ученицима. На републичком такмичењу средњих балетских школа, када сам била трећа година, освојила сам трећу награду и била сам на балетском семинару за талентоване у Будимпешти. У четвртом разреду средње балетске школе још неколико балерина и ја ушле смо у ансамбл Народног позоришта као волонтерски радници. Ту смо играле комплетан репертоар – каже Дуња.


Прва и, како каже, најдража улога била је у представи „Лабудово језеро“. Након тога су долазиле друге представе, попут „Дон Кихот“, „Успавана лепотица“ и још неколико. Ту је провела једну сезону.
– Моја разредна из Средње балетске школе, професорка Борислава Дулић, позвала ме је да се вратим у Балетску школу, јер су имали потребе за наставницима који ће радити са малом децом. Иначе, после Средње балетске школе, уписала сам педагогију на Филозофском факултету. Моја разредна сматрала је да бих ја имала смисла за то. Тако сам врло рано преломила да ту играчку каријеру оставим, јер није било могуће истовремено радити у Народном позоришту и у Балетској школи. Отишла сам у Балетску школу и ту сам провела од 2001. до 2010. године. Радила сам као наставник класичног балета на свим нивоима, од малених, до предавања у средњој школи. Тако је кренуо мој педагошки рад – рекла је Дуња.
Паралелно са радом у школи, радила је и са нашом великом позоришном режисерком Иваном Вујић.
– Наша сарадња почела је 2005. године. Радиле смо око десет позоришних представа у готово свим позориштима у Београду. Ту сам радила сценски покрет и кореографије за њене представе, јер она је мултимедијални режисер и воли, када режира, да у својим представама обједини све врсте уметности. Она пуно воли балет. Упознале смо се стицајем околности, када сам почела да радим у Балетској школи са најмлађим девојчицама. Ивана је уписала своју ћерку. Након годину дана била је завршна приредба, Ивана се одушевила приредбом и тиме шта сам урадила са тако малом децом. Позвала ме је да сарађујемо. Тако је дошла и моја прва представа у позоришту лутака „Пинокио“ у Београду. То је на неки начин био почетак мог кореографског рада, који сам кроз рад са децом и прављењем кореографије за њихове наступе, изградила, а у позориштима само надограђивала кроз рад са глумцима. То је некако посебан део посла, јер они нису професионални балетски играчи и треба да их научим како ће да у тој игри владају сценом. То је за мене било велико искуство.
А затим следи њен долазак у Ужице.


– То се десило сасвим случајно. Пре тога никада нисам била у Ужицу, нити имам било кога овде. Пре мене балет са децом радила је нека Рускиња, која је, не знам из ког разлога, оставила све и отишла, и то у сред сезона. Мајке девојчица, као и деца, биле су разочаране и желеле су да им деца наставе да тренирају балет, па су трагале за новом наставницом. Моја колегиница у школи „Луј Давичо“, која предаје српски језик, родом је из Ужица. Када се вратила са одмора из родног краја, пошто је познавала мајку тих девојчица, рекла ми је да су је замолили да пронађе неку балерину, која би дошла у Ужице и наставила рад са децом. Сала је спремна, деца су ту, само им треба наставник. Она је прво мене питала, јер сам била најмлађа у балетској школи. Те 2008. године имала сам 25 година, била сам слободна, нисам имала обавеза према породици и одлучила сам да пробам једно полугодиште. Нисам ни знала где је Ужице, ни колико је далеко, али опет у себи сам говорила – што да не. И ето, од тог једног полугодишта стигох и до десет година откако долазим у Ужице и држим часове. Сада ћемо у новембру да прославимо јубилеј. Када сам почела, да кажем, тај клуб није имао име. Пошто није могло да се ради на црно, морала сам да га региструјем. У почетку нисам могла да нађем име које је мени адекватно, а опет несвакидашње. Нисам желела да то буде “Пируета” или слично. И тако док сам шетала по Ужицу, видела сам име улице Марија Мага Магазиновић. Помислила сам, Боже, како другачије, него тако да назовем свој студио. Једино сам због дужине имена избацила Марија, и тако сам основала балетски студио „Мага Магазиновић“, јер је она и у нашем свету препозната као Мага Магазиновић. Оно што ми је био додатни мотив, јесте што је режисерка Ивана Вујић, када смо почињале сарадњу, имала представу у Народном позоришту посвећену Маги Магазиновић, а представа се звала „Балканска пластика“. Сећам се да је представа била поприлично потресна. С обзиром да је Мага из Ужица, ту се школовала, а после отишла и направила чуда за женски род, онда ми је то име сасвим одговарало за име студија. Са мојим девојчицама, којима сам држала часове, ишла сам на многа такмичења, али дуже време људи су некако једва изговарали то име, као да нису чули за Магу Магазиновић. Схватила сам да је свуда, па чак и овде где је рођена, неправедно заборављена. Осим те улице и скорашњег графита на месту бивше поште, не знам да ли има још нешто под тим именом. За ових десет година, колико постојимо, добар део Европе, а Србија већ увелико зна, за Магу Магазиновић. Где год смо кренуле, увек смо се враћале са наградама, са феноменалним утисцима и многи су запамтили то име. За све то, заслуге имају деца и њихов рад, родитељи који доводе и одводе децу, и на крају и ја, која радим са њима. Под истим именом основала сам балетски студио у Београду, где је сада седиште, јер живим тамо, а у Ужице долазим када имам часове. У Београду часове држим на два места. Имам и сараднике које раде са децом. Звали су ме и у друге градове да дођем, али немам физичке могућности за то. Поред тога, имам четворогодишњу ћеркицу, која, ето, иде маминим стопама, не зато што ја то форсирам, већ је у таквом окружењу. Она креће полако да се бави са тим. И ово два дана када смо одвојене, када сам у Ужицу, њој недостајем, а и она мени – испричала је Дуња и додала да се после десет година проведених у Ужицу, осећа се као Ужичанка.


– Када сам дошла у Ужице од првог дана сам била слободна као да сам у свом граду. Нисам имала проблема да сама шетам, да сама седнем у кафић на тргу, да попијем пиће и читам новине и баш ми је од почетка било опуштено – каже балерина о првим утисцима о граду у који је дошла први пут.
Балетски студио „Мага Магазиновић“ у Ужицу почео је са радом нову сезону у септембру и трајаће до краја јуна идуће године.
– За студио упис је у току и часове држим уторком и средом. Часови за девојчице од 3 до 5 година почињу у 17 часова, предшколци од 18 часова, први и други разред часове има од 19 сати и ове старије девојчице су од 20 часова. Имамо полазнике и Балетске школе са којима радим. Оне су положиле пријемни у државној балетској школи у Панчеву „Димитрије Парлић“. Прва група девојчица се уписала прошле године, а и ове године смо имали неколико девојчица. Укупно их је десет. Имамо девојчице које похађају први, други и трећи разред те основне балетске школе као ванредни ђаци. Ја их спремам, радимо овде и онда полажу годишње испите у Панчеву. Када положе испите, имаће диплому државне балетске школе и која буде желела, моћи ће да настави Средњу балетску школу. То је озбиљан рад, и у студију и у школи, радимо по програму Министарства. У Ужицу има пуно заинтересоване деце, нарочито за најмлађу групу, и готово да је попуњен капацитет у свим тим групама. Ево, овде су девојчице од оснивања и оне су сада у најстаријој групи – рекла је Дуња и додала да је сала изнад кафића „Времеплов“, на почетку Шумадијске улице.
Наша саговорница је најавила да ће њене балеринице имати пуно дешавања, али и она као оснивач балетског студија.
– Добила сам позив за учешће на интернационалном научном скупу о Маги Магазиновић, поводом 50 година од смрти Маге. Скуп ће бити одржан под именом „Филозофија игре или више од игре“ и одржаће се 6. октобра у оквиру кореографских минијатура у музеју Народног позоришта у Београду. Позвана сам да учествујем, баш због тога што мој студио носи име Маге Магазиновић и требало би да представим целу ту идеју балетског студија и школе. Треба да објасним колико моје идеје прате Магине идеје и како је то повезано. Мага је била је велики револуционар женских права и уметности уопште. Довела је ту игру у Србију, а ја сам, ето, вратила балет у Ужице. Наравно, ја не могу да се поредим са великом Магом, али се трудим да иза мене остане нешто да се памти у овом граду, да је био неки балет кога није било много, много, година. Веома је значајно оснивање Дечијег балетског фестивала, који се већ одржао три пута. Тај фестивал постоји само у Ужицу и у Београду. Овде у Ужицу сам ја идејни творац и организатор, а у Београду колегиница, која има свој балетски центар и студио.
– За ових 10 година постојања имамо преко 90 освојених златних медаља, 28 сребрних и 13 бронзаних. То је нешто што ће се памтити и надам се да ће се препознати у овом граду.
Колика је озбиљност овог студија говори и податак да је још из прве генерације, тада девојчица, а данас девојка, Андреа Симић наставила успешну каријеру. Дуња верује да ће и од ових десет девојчица нека наставити даље школовање у балету.
– Од њих десет, колико их сада похађа балетску школу, верујем да ће нека наставити средњу школу и да ће се за њу чути далеко. Девојчица Андреа Симић, која ми је била прва генерација, завршила је Средњу балетску школу у Београду, одсек за савремену игру, па затим Институт за уметничку игру и сада је негде у белом свету, игра, ужива и путује. Средњу школу је завршила као најталентованија и мислим да је на Институту била такође једна од водећих балерина. Врло брзо је себи нашла место на светском нивоу. То је мој први понос и прва школована балерина после Маге, а да је пореклом из Ужица. Ове школске године њих четири би требало да заврше нижу балетску школу – поносно каже Дуња.
Иако је Дуња званично играчица у пензији, она још помало игра.
– Играм у представи коју сам радила са Иваном Вујић. Представа је “Фрида Кало“ и настала је у позоришту „Мадленианум” у Земуну. Представа је посвећана чувеној сликарки. Ту сам радила кореографију, сценски покрет и играм. Представа је изашла у сезони 2005/6, а и даље живи. То је једна од ретких представа на београдском репертоару која се толико дуго игра. Имали смо преко 100 извођења и ту су велика глумачка имена попут Вање Ејдуса, Бобе Стојнића, Слободана Бештића, Вање Милачић, Зорана Ћосића и других. Представу обично играмо једном месечно, а понекад прескочимо неки месец, јер је тешко координисати њихов рад. Глумци имају своје обавезе на другим ангажовањима, према својим матичним позориштима. Прошле године смо обележили јубилеј стотог извођења – рекла је Дуња.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.