UŽIČKI ULTRAMARATONAC DEJAN TOMIĆ
Naš sugrađanin Dejan Tomić (44) jedan je od retkih Užičana koji su učestvovali na nekom od najtežih sportskih disciplina – ultramaratonu. On ne samo da je učestvovao, već je i prošao celu stazu od 125 km 213 m sa 5.611m uspona i silazaka na tradicionalnom 38. ultramaratonu na Fruškoj Gori održanom u aprilu ove godine. Ovim ekstremnim sportom je počeo da se bavi sasvim slučajno i za sebe kaže da je amater, jer ima ljudi koji su profesionalci i redovno idu na svaki ultramaraton kako u zemlji, tako i po svetu, pa čak i na onaj najteži u Sahari. Od 10.000 učesnika na ovogodišnjem Fruškogorskom ultramaratonu, 165 njih je bilo pravih „ultraša“, od kojih je 66 završilo trku, a među njima je bio i naš Užičanin Dejan.
– Na ovogodišnjem Fruškogorskom maratonu učestvalo je nas četiri iz Užica. Neko je išao na kraće staze, jer je imalo da se bira 16 vrsta staza. Ja sam izabrao ovu najdužu i najtežu od 125 km i 213 m sa 5.600 m uspona i silazaka. To bi bilo kao da na toj dužini imate četrnaest brda Zabučja, na koje se treba popeti i sići, a skoro sve kroz šumu. Ova staza je uvedena od ove godine – objasnio je Dejan.
Ovo mu je drugo učešće na ultramaratonu, a prvo je bilo prošle godine na istom maratonu, samo na kraćoj stazi. I taj je uspeo da prođe. Prema njegovim rečima, učesnici maratona su uglavnom planinari i pravi profesionalci. Dejan se ranije nije bavio sportom, do pre četiri godine, kada je počeo da planinari.
– Video sam da ima ljudi koji vole da organizovano šetaju po brdima i planinama, a pošto i ja to mnogo volim, učlanio sam se u Planinarsko društvo „Rujno“. Onda sam čuo za taj ultramaraton i prijavio se za stazu od 90km. Te naše šetnje planinara mi je pomoglo da se utreniram, jer svakog vikenda organizujemo neke šetnje. Uspeo sam da pređem tih 90km, a ove godine sam uspeo da pređem i ovu novu dužu i zahtevniju stazu. Ti usponi i silasci na stazi slome čoveka, ima dosta razbijenih kolena, uganuća, iščašenja i slično. I visinska razlika koja se prelazi po više puta od 300m sigurno utiče na takmičare. U tom delu uspona i silazaka sam dobio najviše saveta od mojih prijatelja planinara – kazao je Dejan.
Za trku u ovoj godini Dejan je trenirao naporno uz veliku podršku kluba i porodice. Sa Vujića brda, gde živi, svakodnevno je prelazio rutu preko Tatinca, Jelove Gore do Kadinjače, nekad trčeći, a nekad pešačeći.
– Prelazio sam tih 15 km skoro svaki dan u martu, jer je maraton u aprilu, a u teretani sam naročito radio vežbe za listove koji su bitni kod uspona. Trenirao sam i nespavanje, jer preći 125 km u takvim uslovima je potreban i dan i noć – rekao je užički ultramaratonac.
Pravilo ultramaratona je da se cela staza pređe za 34 sata. Na toj dužini od 125 km ina 27 punktova i još nekoliko kontrolnih. Staza je većinom kroz šumu i ima oznake na drveću beo krug sa crvenim srcem.
– Krenuli smo u subotu u 9 ujutru, a na cilj je trebalo da se stigne u nedelju do 19 časova. Šampioni, odnosno profesionalci su ovu stazu prešli za oko 20 sati. Oni su je uglavnom prešli trčeći, a ja sam više pešačio, nego trčao. Na sebi sam imao trenerku na kojoj sam mogao da odšniram nogavice, a gore sam nosio duksericu, zbog komaraca. Na nogama sam imao patike, mada su mnogi nosili planinarske čizme. Nosio sam ranac sa vrlo malo hrane i sa dve flašice od po pola litra vode, jer se na svakom punktu nalazila voda. Od hrane sam imao poneku jabuku, neku čokoladicu i 300 grama seckane slaninice. Tu ne može mnogo da se jede, jer mora da se puno hoda i trči. Slaninu sam poneo, jer se mnogo po tom sparnom vremenu znoji i gubi se dosta soli i tečnosti. Zato su neki padali u kolaps. Jede se na sitno. I dok sam ja jeo slaninicu, drugi su vadili neke slatke gelove. Na tom maratonu sam popio 13 l vode i izgubio 3,5 kg – kazao je Dejan i dodao da nije stigao da razgleda predele, jedino se seća manastira i njihovih porti, pored kojih je prolazio.
U ovakvom takmičenju teško je ići sam, a možda i rizično, a teško je i naći grupu sa kojom može da se kreće.
– Vrlo je teško naći partnera, ili te usporava ili ja usporavam njega. Ja sam išao u jednoj grupi i negde na 65 km su svi odustali, a ja sam nastavio sam. Onda sam našao drugu grupu do 95 km, a potom sam produžio sa jednim čovekom iz Novog Sada i zajedno smo došli do cilja. Na takvim šumskim stazama, iako je označena, dešava se da neko zaluta, naročito na raskrsnicama. Retko ko da na tu kilometražu od 125 km nije dodao još bar 5 km. Ipak, najteže je noću. Za noć sam imao lampicu na glavi. Negde vidiš zasvetli poneka lampica, pa ideš ka njoj ili se sretneš sa nekim. Malo se popriča, pa taj neko ili te prođe ili zaostane. Najteže je kada si sam, pa počneš da se pitaš šta ti to treba. Nema tu nikakve nagrade, ni novčane, niti bilo kakve. Cilj svakoga ko učestvuje, a to je ujedno moto ovog Fruškogorskog maratona, „pobediti samog sebe“ – opisao je Dejan.
I na kraju kada se dođe do cilja, potvrdu o regularnosti dobija tek posle tri do četiri dana.
– Kao što rekoh, cilj je svakoga da prođe stazu, da dobije potvrdu da ju je prošao. Zato pored ovih 27 punktova ima i vanrednih kontrola, jer se deševa da iskoče iz žbunja i traže tvoju knjižicu koja je čekirana, samo kako bi se prikazali da su prošli maraton. I kada se to sve iskontroliše, utvrdi da je sve bilo regularno, dobija se potvrda o učešću i prolasku cilja na vreme – kazao je naš sagovornik i dodao da će najverovatnije učestvovati i na sledećem maratonu.
Z. G.
