početak SPORT Победити самог себе

Победити самог себе

od Užička Nedelja
354 pregleda

dejan tomić

УЖИЧКИ УЛТРАМАРАТОНАЦ ДЕЈАН ТОМИЋ
Наш суграђанин Дејан Томић (44) један је од ретких Ужичана који су учествовали на неком од најтежих спортских дисциплина – ултрамаратону. Он не само да је учествовао, већ је и прошао целу стазу од 125 км 213 м са 5.611м успона и силазака на традиционалном 38. ултрамаратону на Фрушкој Гори одржаном у априлу ове године. Овим екстремним спортом је почео да се бави сасвим случајно и за себе каже да је аматер, јер има људи који су професионалци и редовно иду на сваки ултрамаратон како у земљи, тако и по свету, па чак и на онај најтежи у Сахари. Од 10.000 учесника на овогодишњем Фрушкогорском ултрамаратону, 165 њих је било правих „ултраша“, од којих је 66 завршило трку, а међу њима је био и наш Ужичанин Дејан.

Dejan Tomic na pocetku ultramaratona

– На овогодишњем Фрушкогорском маратону учествало je нас четири из Ужица. Неко је ишао на краће стазе, јер је имало да се бира 16 врста стаза. Ја сам изабрао ову најдужу и најтежу од 125 км и 213 м са 5.600 м успона и силазака. То би било као да на тој дужини имате четрнаест брда Забучја, на које се треба попети и сићи, а скоро све кроз шуму. Ова стаза је уведена од ове године – објаснио је Дејан.
Ово му је друго учешће на ултрамаратону, а прво је било прошле године на истом маратону, само на краћој стази. И тај је успео да прође. Према његовим речима, учесници маратона су углавном планинари и прави професионалци. Дејан се раније није бавио спортом, до пре четири године, када је почео да планинари.
– Видео сам да има људи који воле да организовано шетају по брдима и планинама, а пошто и ја то много волим, учланио сам се у Планинарско друштво „Рујно“. Онда сам чуо за тај ултрамаратон и пријавио се за стазу од 90км. Те наше шетње планинара ми је помогло да се утренирам, јер сваког викенда организујемо неке шетње. Успео сам да пређем тих 90км, а ове године сам успео да пређем и ову нову дужу и захтевнију стазу. Ти успони и силасци на стази сломе човека, има доста разбијених колeна, уганућа, ишчашења и слично. И висинска разлика која се прелази по више пута од 300м сигурно утиче на такмичаре. У том делу успона и силазака сам добио највише савета од мојих пријатеља планинара – казао је Дејан.

Dejan Tomic na startu sa Uzicanima

За трку у овој години Дејан је тренирао напорно уз велику подршку клуба и породице. Са Вујића брда, где живи, свакодневно је прелазио руту преко Татинца, Јелове Горе до Кадињаче, некад трчећи, а некад пешачећи.
– Прелазио сам тих 15 км скоро сваки дан у марту, јер је маратон у априлу, а у теретани сам нарочито радио вежбе за листове који су битни код успона. Тренирао сам и неспавање, јер прећи 125 км у таквим условима је потребан и дан и ноћ – рекао је ужички ултрамаратонац.
Правило ултрамаратона је да се цела стаза пређе за 34 сата. На тој дужини од 125 км ина 27 пунктова и још неколико контролних. Стаза је већином кроз шуму и има ознаке на дрвећу бео круг са црвеним срцем.

start

– Кренули смо у суботу у 9 ујутру, а на циљ је требало да се стигне у недељу до 19 часова. Шампиони, односно професионалци су ову стазу прешли за око 20 сати. Они су је углавном прешли трчећи, а ја сам више пешачио, него трчао. На себи сам имао тренерку на којој сам могао да одшнирам ногавице, а горе сам носио дуксерицу, због комaраца. На ногама сам имао патике, мада су многи носили планинарске чизме. Носио сам ранац са врло мало хране и са две флашице од по пола литра воде, јер се на сваком пункту налазила вода. Од хране сам имао понеку јабуку, неку чоколадицу и 300 грама сецкане сланинице. Ту не може много да се једе, јер мора да се пуно хода и трчи. Сланину сам понео, јер се много по том спарном времену зноји и губи се доста соли и течности. Зато су неки падали у колапс. Једе се на ситно. И док сам ја јео сланиницу, други су вадили неке слатке гелове. На том маратону сам попио 13 л воде и изгубио 3,5 кг – казао је Дејан и додао да није стигао да разгледа пределе, једино се сећа манастира и њихових порти, поред којих је пролазио.
У оваквом такмичењу тешко је ићи сам, а можда и ризично, а тешко је и наћи групу са којом може да се креће.
– Врло је тешко наћи партнера, или те успорава или ја успорaвам њега. Ја сам ишао у једној групи и негде на 65 км су сви одустали, а ја сам наставио сам. Онда сам нашао другу групу до 95 км, а потом сам продужио са једним човеком из Новог Сада и заједно смо дошли до циља. На таквим шумским стазама, иако је означена, дешава се да неко залута, нарочито на раскрсницама. Ретко ко да на ту километражу од 125 км није додао још бар 5 км. Ипак, најтеже је ноћу. За ноћ сам имао лампицу на глави. Негде видиш засветли понека лампица, па идеш ка њој или се сретнеш са неким. Мало се поприча, па тај неко или те прође или заостане. Најтеже је када си сам, па почнеш да се питаш шта ти то треба. Нема ту никакве награде, ни новчане, нити било какве. Циљ свакога ко учествује, а то је уједно мото овог Фрушкогорског маратона, „победити самог себе“ – описао је Дејан.

diploma 2015

И на крају када се дође до циља, потврду о регуларности добија тек после три до четири дана.
– Као што рекох, циљ је свакога да прође стазу, да добије потврду да ју је прошао. Зато поред ових 27 пунктова има и ванредних контрола, јер се дешева да искоче из жбуња и траже твоју књижицу која је чекирана, само како би се приказали да су прошли маратон. И када се то све исконтролише, утврди да је све било регуларно, добија се потврда о учешћу и проласку циља на време – казао је наш саговорник и додао да ће највероватније учествовати и на следећем маратону.

З. Г.

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.