За 1000 број
Ово је озбиљан јубилеј oзбиљних новина чији квалитет знатно премашује локални значај који су им наметнуле околности. Драго ми је да сам у тој величанственој историји малих новина био сарадник у неколико наврата, од прапочетака, када штампани феномен који управо држите у рукама још није постојао али су излазиле новине “11:59” (“Минут до дванаест”), преко двомесечног периода `96 у време демонстрација које су врло озбиљно пољуљале зликовачки Милошевићев режим, до ових најновијих, ововековних јављања из Лондона. Када помињемо демонстрације из сезоне јесен-зима `96/`97, стицајем зле среће и судбине клете, лошег образовања и наивне нарави, и сада су у Србији на власти исти они против којих сам деведесетих демонстрирајући похабао 4-5 пари обуће, а на крају и напустио земљу.
„Минут до дванаест“
Прекурсор, прародитељ данашње “Ужичке недеље”, „11:59“ је почео да излази ваљда раних деведесетих година прошлог века. Из тог славног периода, у сећању нас злопамтила забележена је вероватно најчувенија новинарска патка ових простора, прича о Џону Селаковићу, америчком бизнисмену креманског порекла. који је тада, у време када су комунизам и Југославија били на издисају, био спреман да у Србију (Југославију) уложи авионе, камионе, милионе и грамофоне. Обећавао је Тонијев (истини за вољу, у стварању фиктивног Кремнариканца учествовала је омања екипа стваралаца забаве и ентузијаста доброг провода, између осталих и Слободан Симић, до данашњег дана сарадник „Недеље“, те, наводно, и моји школски другови, Мире Рус и Сале Фиола) Џон Селаковић да ће довести Мајкла Џексона и Тину Тарнер у Ужице, да ће подићи фабрике и обезбедити никада веће зараде и никада јачу и угледнију Србију (тачније – Југославију, јер држава се тада још увек тако звала, а донекле и понашала). Али све су то биле ситнице у поређењу са крајњим програмским циљем Џонове политичке странке – да Југославија постане педесет и нека сједињена америчка држава. Ако у „страначком програму” измишљеног америчког Креманца видите паралеле са дводеценијском слатком лажи о чланству у ЕУ, ако у његовим карикатуралним обећањима препознајете предизборну а и свакодненвну пропаганду данашњих владајућих странака, ако вас Тонијева прошловековна фикција подсећа на ликове из савремених вести теве Пинка и РТС-а – до вас је, драги читаоци!
И ако не бих желео да сада цитирам Марксов „18. бример Луја Бонапарте“ где вели како се „историја понавља, само што се први пут дешава као трагедија а други пут као фарса“, или како су „власт преотели гротескни медиокритети“, неке паралеле се намећу: Данашњи Селаковићи српске политике су понекад тужна, а много чешће малигна, претећа пародија оног Тонијевог / Симиног Џона Селаковића из деведесет прве. Један од тих, ни најсмешнији ни најопаснији из те гомиле, чак се и презива исто, уз разлику што је родом из неке Негбине, Семегњева, чега ли, а не из Кремана. И што се у бизнис, или бар у његове легалне облике, разуме много мање него фиктивни Кремнариканац, мање него што се чак и она пословична Марица разуме у уролошке девијације.
dav
Негде тада је, верујем, изашао и мој предлог решавању култа личности, тада доживљаваног као велики проблем, не толико због култа колико због личности. Српски новокомунисти, тзв. социјалистичари, хтели су, наиме, да у рамове са сликама и гобленима друга Тита утуре друга Слобу (и као што знамо, утурање је спроведено са доста успеха). Поведе се, дакле, тих година дискусија око тога шта да се ради са спомеником „маршалу“ Титу, који је тих дана још увек красио центар, још увек Титовог, Ужица. Споменик је на крају оборен, гажен и пљуван, али у оно смутно време од пре тридесетак година предлози су ишли од „оставимо Тита, да привлачимо туристе“ до „море да га дигнемо у ваздух, ко Прсан пругу“!
Мој прилог дискусији био је да се не руши цео споменик, него да се само склони глава, да се затим на место врата скулптуре уреже навој, те да се потом, како који диктатор или демократа наиђе, излије само бронзана главуџа, и ушрафи у постојећу статуу. Онај шињел, унисекс удбашки модел, тврдио сам тада, једнако би лепо страјао и Слоби (Милошевићу) и Вуку (који се и тада представљао као противник режима, с тим да су му пре 20-ак година веровали) и било коме ко би дошао после њих.
Споменик-скулптура је на крају на крајње недостојанствен начин склоњен са Трга, а данашњи диктатори више воле, што би рекли дародавци на ужичким свадбама, „у парама“.
Мој предлог је ове године повампирен, мада не у доброј форми а ни са добром намером. Познати београдски… не знам стварно шта је по занимању Жарко „чико, јел сав овај лебац твој“ Јокановић, напише пре неки месец за неку престоничку новину како је током дебате о томе шта са Титом после Тита, неко узвикнуо предлог са одшрафљавањем главе. Нисмо викали, штавише, цела полемика на тему споменика била је зачуђујуће уљудна, него објавили у новинама. Али дај ти сад објасни Београђанима (а обашка београдским Креманцима) да у Ужицу постоје новине, или да су књиге у овим крајевима штампане пар векова пре него у Београду…
Нисмо још тужили Жарка за плагијат, али ради се на томе.
Новине без новинарства
Мало иза тога, почетком оних неславних ратова, био сам умешан у на врло неновинарски начин у Тонијев тадашњи неновински штампани подухват, огласни недељник „Водич“. „Водич“ је био нешто на трагу публикација које се на енлеском зову “Yellow Pages“ („Жуте странице“) али не треба их мешати са „жутом штампом“. Излазе периодично, годишње, полугодишње или чешће, а модел функционише тако што оглашавачи закупљују рекламни простор, а издавач се брине за штампање и дистрибуцију, достављајући публикацију крајњим потрошачима – бесплатно. У пракси се мој неновинарски ангажман састојао од тога да натоварим пар хиљада примерака „Водича“ у родитељског југа, па заједно са Тонијем запуцам у Ивањицу, Ариље, Пожегу… И „Водич“ разделимо по поштанским сандучићима грaђана речених вароши.
Поглед преко плота
А онда је, малим корацима, почео мој исељенички живот – отишао сам из Ужица. Истина, свега осамдесетак километара на север, али тада нисам знао да се нећу враћати у Ужице, осим као повремени посетилац. Мало пoсле тога почела је да излази у свом данашњем облику и под данашњим именом, новина коју држите у рукама – „Ужичка недеља“. Добрих пар година мој назови новинарски ангажман одвијао се у сасвим другом медију – на радију. Након речених пар година аматерског рада на радијима у Ужицу и Ваљеву, у време оних демонстрација против изборне крађе у јесен ‘96, поново добијам позив да сарађујем са „Недељом“. Следећи, дакле, период мојих јављаља за „Недељу“ био је из Ваљева, где је ваш лондонски дописник пробавио пет година као самоуправљач у тадашњем гиганту социјалистичке прехрамбене индустрије, „Србијанци“. Извештаје са демонстрација, али и са других хепенинга куцао сам на механичкој писаћој машини и слао факсом, а „Недеља“ их објављивала у рубрици „Поглед преко плота“. На тај део сарадње сам и најпоноснији, ваљда зато што нема много сачуваних трагова, а у мутном и варљивом сећању ми моја тадашња писања изгледају боље него што су заиста могла бити.
Писао сам тада о демонстрацијама, али и о субкултурним и субполитичким феноменима, какав је била ваљевска Република Колонија, највише позната по томе што су на улазу у радничко насеље, поменуту Колонију, подигли два и по метра високу фалусоидну скулптуру и назвали је „Српски председник“. Нису чак ни покушали да некога лажу како је то нпр. – сова. Република Колонија је укинута када су на перформанс, „набијање српског радикала на српског председника“, упали униформисани припадници јавне безбедности, те похапсили чланове Владе Републике.
„Српски Радикал“, да подсетим, била је скулптура гузице, која је симболизовала оног прегојеног Херцеговца, тадашњег и садашњег омиљеног опозиционара владајућих ненародних режима.
Много година касније сазнаћу од Тома Марковића да је у Лондону, на Нотинг Хилу, само непун километар од српске православне цркве „Свети Сава“, постојала слично конципирана и слично устројена псеудодржавна творевина, „Република Фрестонија“. У саставима влада једне и друге републике, ваљевске и оне двадесетак година старије, лондонске, могле су се запазити невероватне подударности: у обе су се налазили уметници тешко одредљивих профила, те шаролоко друштво љубитеља рекреативних, мада не увек легалних измењивача свести.
Лондон и Свет
Сведоци сте, а надам се и задовљни читаоци, последње серије мојих јављања, ове коју потписујем као „дописничар” из Лондона. Можда су ова писања обимнија, али садржајем су ретко богатија од мале, картонске, дописнице, те одатле ова недуховита игра речи.
Захваљујем се овом приликом и са ове даљине свима који су током година „Ужичку недељу“ стварали, читали и подржавали, а пре свега Тонију, често уреднику и увек покретачу ових новина, који је уз велику личну жртву пред вас изнео овај као и 999 претходних бројева “Недеље”. Не много мањи подухват извели су и многи сарадници чије прилоге читате или сте читали. Имена неких од њих се појављују у “Недељи” за свих претходних четврт века, а како стоје ствари и даље ће. Јер,овим темпом, још неких 30 – 40 година и, надам се, дочекаћемо и двехиљадити број ових малих великих новина.
А за оне који мисле да је то недостижно, препричао бих анегдоту из лекарске ординације неког горњомилановачког интернисте. Долази му пацијент због неког дебелоцревног проблема на, рецимо, пети-шести преглед у року од једва пола године. Речени доктор како угледа пацијента, навлачи рукавицу од латекса и маже кажипрст вазелином. А злосрећни пацијент вели: „Полако, докторе, биће и то…“
Дакле, само полако (или, како се данас каже – опуштено), а Боже здравља, куд смо дочекали хиљадити, дочекаћемо и многе следеће бројеве „Ужичке недеље“.
Владимир Л. Давидовић,
Дописничар из Лондона
(Ужичка недеља 1000)
