Од Џона Селаковића до 1000. броја
Када смо давно, стварајући часопис “Минут до дванаест”, измишљали интервју са Џоном Селаковићем, ја нисам могла ни сањати да ћу се отиснути у ту његову далеку Америку, и након свих ових година поново писати са Тонијем, Симом, Фипом I и Фипом II, и правити солидне, стварно добре новине. Истини за вољу, ја сам новинарство напустила на време, али, на жалост или на срећу, оно никад није напустило мене, па по принципу “једном новинар, увек новинар” и даље нешто шаљем, недељом увече за нови број у среду, који ја имам срећу да видим пре свих вас, још у уторак, по неком времену.
Већ месецима молим Тонија да за 1000. број направи нешто ново, нешто другачије, да на неки начин скрене пажњу на овај важан јубилеј, нарочито јер долази у несрећним, тешким, у Србији увек чудним временима. Рецимо, да направи изложбу најбољих насловних страна. Или округли сто са Ужичанима које је интервјуисао. Можда да поново скупи све спортисте са којима је славио злата, сребра и остале победе. Или, да се можда сретне са политичарима којима се замерио. Јер, баш као што му је рекао и Тоша (са краткосилазним акцентом), вредело је дочекати 1000. број, али Тони се сада прави “Тоша” (дугосилазни акценат) и одбија да се јубилеју на било који начин посвети, уморан од борбе са ветрењачама и гурања камена узбрдо, по калдрмисаним, исувише уским, вијугавим, најчешће блатњавим и много клизавим медијским улицама јадне нам Србије.
И ништа му не замерам, јер ја сам и Србију и новинарство управо из тих разлога, давне 1996. године и напустила, допуштајући себи ту јединствену “храброст кукавице”, која није могла, имала снаге, а више ни хтела да исти камен гура узбрдо, док се у земљи све сковитлавало на несагледивој низбрдици. Нисам тада могла знати да ће низбрдицу и клизиште и даље подупирати исти ликови, исте партије, исти безобразлуци, исте будалаштине, исти пуцњи, иста оружја, и још горе околности.
Не причам са Тонијем често о томе како Ужичка недеља опстаје, мада по његовом расположењу (мада човек уопште није намћор) знам да није лако, да је често неиздрживо, и да је, да није неког специфичног ината (карактеристичног за нас из шездесет неке) могао милион пута одустати, и бити “бизмисмен” који нешто добро ваља, јер човек се у економију и те како разуме. Његова тврдоглавост сваке друге среде изнова изроди нешто ново и добро, смештено на страницама часописа који се радо чита, али о којем се нерадо говори.
Посебна драгоценост на тим страницама за мене, овако одмакнуту, су приче о Ужичанима, обичним, драгим људима, који својим радом, талентом, успесима и вољом увек изнова потврђују да један човек може учинити свет бољим, а овај живот и наш град другачијим, интересантнијим, квалитетнијим. И док је вас таквих, биће и ових новина и новина (акценат на и) у њима и вредеће за њих писати, све док постоји макар један који чита и разуме. Је ли тако, Тони?
Мила Филиповић, Чикаго (Ужичка недеља 1000)
