Od Džona Selakovića do 1000. broja
Kada smo davno, stvarajući časopis “Minut do dvanaest”, izmišljali intervju sa Džonom Selakovićem, ja nisam mogla ni sanjati da ću se otisnuti u tu njegovu daleku Ameriku, i nakon svih ovih godina ponovo pisati sa Tonijem, Simom, Fipom I i Fipom II, i praviti solidne, stvarno dobre novine. Istini za volju, ja sam novinarstvo napustila na vreme, ali, na žalost ili na sreću, ono nikad nije napustilo mene, pa po principu “jednom novinar, uvek novinar” i dalje nešto šaljem, nedeljom uveče za novi broj u sredu, koji ja imam sreću da vidim pre svih vas, još u utorak, po nekom vremenu.
Već mesecima molim Tonija da za 1000. broj napravi nešto novo, nešto drugačije, da na neki način skrene pažnju na ovaj važan jubilej, naročito jer dolazi u nesrećnim, teškim, u Srbiji uvek čudnim vremenima. Recimo, da napravi izložbu najboljih naslovnih strana. Ili okrugli sto sa Užičanima koje je intervjuisao. Možda da ponovo skupi sve sportiste sa kojima je slavio zlata, srebra i ostale pobede. Ili, da se možda sretne sa političarima kojima se zamerio. Jer, baš kao što mu je rekao i Toša (sa kratkosilaznim akcentom), vredelo je dočekati 1000. broj, ali Toni se sada pravi “Toša” (dugosilazni akcenat) i odbija da se jubileju na bilo koji način posveti, umoran od borbe sa vetrenjačama i guranja kamena uzbrdo, po kaldrmisanim, isuviše uskim, vijugavim, najčešće blatnjavim i mnogo klizavim medijskim ulicama jadne nam Srbije.
I ništa mu ne zameram, jer ja sam i Srbiju i novinarstvo upravo iz tih razloga, davne 1996. godine i napustila, dopuštajući sebi tu jedinstvenu “hrabrost kukavice”, koja nije mogla, imala snage, a više ni htela da isti kamen gura uzbrdo, dok se u zemlji sve skovitlavalo na nesagledivoj nizbrdici. Nisam tada mogla znati da će nizbrdicu i klizište i dalje podupirati isti likovi, iste partije, isti bezobrazluci, iste budalaštine, isti pucnji, ista oružja, i još gore okolnosti.
Ne pričam sa Tonijem često o tome kako Užička nedelja opstaje, mada po njegovom raspoloženju (mada čovek uopšte nije namćor) znam da nije lako, da je često neizdrživo, i da je, da nije nekog specifičnog inata (karakterističnog za nas iz šezdeset neke) mogao milion puta odustati, i biti “bizmismen” koji nešto dobro valja, jer čovek se u ekonomiju i te kako razume. Njegova tvrdoglavost svake druge srede iznova izrodi nešto novo i dobro, smešteno na stranicama časopisa koji se rado čita, ali o kojem se nerado govori.
Posebna dragocenost na tim stranicama za mene, ovako odmaknutu, su priče o Užičanima, običnim, dragim ljudima, koji svojim radom, talentom, uspesima i voljom uvek iznova potvrđuju da jedan čovek može učiniti svet boljim, a ovaj život i naš grad drugačijim, interesantnijim, kvalitetnijim. I dok je vas takvih, biće i ovih novina i novina (akcenat na i) u njima i vredeće za njih pisati, sve dok postoji makar jedan koji čita i razume. Je li tako, Toni?
Mila Filipović, Čikago (Užička nedelja 1000)
