Пут испуњен препрекама

- Недеља се све време држала принципа толеранције према сваком мишљењу и сваком суду -

ХИЉАДУ БРОЈЕВА УЖИЧКЕ НЕДЕЉЕ
Од оснивања, Недеља је била демократски опредељена, слободна и независна новина. Таква је остала до данашњег дана, у свих ових хиљаду бројева. Било је притисака и понуда да се определи, али је, и по цену великих искушења и тешких проблема у раду, истрајала на том курсу.
Таквој уређивачкој политици темеље су ударили Радомир Раде Јовановић, звани Врабац, најпознатији српски афористичар, чије име носи годишња награда Клуба београдских афористичара, затим данас најпознатији српски аутор хумористичко-сатиричких кратких прича и цртица др Слободан Симић, као и њен власник и оснивач господин Тони Станковић. Није се никад поклекнуло у таквом опредељењу, што је стварало доста негативних последица, у овом, одувек корумпираном друштву.
Таква опредељења потврђена су и на обележавању десете годишњице излажења ове новине, које је одржано у холу Народног позоришта у Ужицу, у присуству великог броја поштовалаца, симпатизера и пријатеља „Недељене“ уређивачке политике. На том скупу присутнима су се, у наведеном смислу, обратили први главни и одговори уредник Раде Јовановић, тадашњи уредник Милан Милановић, као и најстарији члан редакције Милутин Јовичић.
Разуме се да све увек зависи од људи, независно од услова, правила, прописа и политичких тенденција. Због тога је било и странпутица у уређивачкој политици. Недеља је била прва новина у Србији која је писала о догађајима у Добровољачкој улици у Сарајеву. Генерал Милутин Кукањац, који је тада у Сарајеву био командант Војне области, и био у тенку са Алијом Изетбеговићем, изнео је своје виђење тог трагичног догађаја. Одговорио је на редакцијска питања на 47 страница, омањег формата. Тадашња уредница је од тога објавила само 12, образлажући то тиме да она о томе више зна. У ствари, нису јој се допали његови одговори, што се касније потврдило тиме што је постала уредник радија на Палама.
Због своје опредељености за корените промене друштвеног система у Србији и отворене подршке свим чланицама ДОС-а, дуго се мислило да је Недеља орган Демократске странке, највише због осведочене демократске оријентације у уређивању новине. Али убрзо се у редакцији схватило да су програми странака једно, а пракса сасвим друго и да је увек у свим променама посреди борба за власт и личну промоцију. Врх Демократске странке брзо је одустао од своје основне улоге у политичком животу земље и тиме постепено странка губила присталице. (Највише се то одразило на економију земље, која и сада тавори на дну Европе по животном стандарду, заједно са Македонијом.)
И то је представљало прекретницу у уређивачкој политици, па се тако, од почетка, Недеља сврстала међу најозбиљније новине Србије – оне које у борби за медијске слободе и истину није лако сломити и подјармити. Своје опредељење за права читалаца на објективну информацију доказала је и за време НАТО-бомбардовања. Док су други у знак протеста одустајали од издавања новина, редакција је сматрала да је то тренутак кад је грађанима најнеопходнија права информација. Недеља је непрекидно излазила. Главни и одговорни уредник је био мобилисан, па је „књига“ спала на три слова, укључујући и власника. Све време су прикупљане информације из свих доступних извора. На томе је највише радила новинарка Звездана Глигоријевић, док је други новинар био више ангажован у локалу. Колики је био тај удео, може се доказати тиме да је новинар и публициста Ђорђе Пилчевић у књизи о последицама бомбардовања и животу људи у ванредном стању, у ужичком крају, издао књигу, за коју је највише користио податке из „Ужичке недеље“.
Није било лако. Једне вечери, кад је технички уређивана новина у улици Милована Глишића, одједном се зачула снажна експлозија негде у близини. Истрчали смо напоље, као што смо чинили и кад су се чуле детонације на Пониквама, и сјурили низ улицу Југ-Богданову улицу. Свуда около видели смо разбацано бусење и расуту земљу, али нисмо знали где је бомба пала.
Готово у исто време, следећег термина за израду новина срушена је пошта. Један новинар је, по завршеном послу, управо прошао између поште и Банке. Да је закаснио пола минута, био би можда једини новинар који је страдао на послу у овом граду. На срећу, тај трагични сценариј није се догодио. (А покојна Нада Новаковић, потпредседница општине, причала му је да је са своје терасе видела како „томахавк“ обилази ужичке солитере на свом путу ка сада непостојећој пошти.)
По својим опредељењима, Недеља се може сврстати међу јако опозиционе новине, какви су на српској информативној сцени данас преостали само НИН и дневник Данас. Чланови редакције су увек били на послу, па никад нису били у ешалонима оних који су пиштали и лупали у шерпе, ваљда очекујући одмах мед и млеко, и да не треба ништа радити, ни учити, нити ишта плаћати… Као да се наслућивало да долази време да се они који су лупали у шерпе морају лупати у главу да би добили било какав посао. (Некад су се радници борили против експлоатације, а данас желе да буду експлоатисани, само да су запослени.)
Отуда се може сматрати пропуштеном добром приликом да се за неку годишњицу октобарских промена објави на првој страници фотографија овчјег стампеда који тутњи низа страну према некој ливади, коју нам је понудио један читалац са текстом: „Ајмо, ајде, сви у напад!“ Можда би таква прва страница Недеље обиграла медијски свет Србије, са похвалама или анатемама. Али тадашњи уредник није имао храбрости да то објави, иако је доказано да је Недеља дала немерљив допринос такозваним демократским променама.
Дакле, било је притисака, све време, и са лева и са десна, али Недеља је била упорна у тежњи да читаоцима понуди, ако не „сушту“ истину, до које није могла доћи, онда прихватљиву алтернативу. Утицало је то и на егзистенцијалну компоненту издавања ове новине – како да није – али није било одустајања. И сигурно је да нешто у животу данас не би било исто да Недеље није било.
По свакој људској логици, добронамерна критика потребна је свакој нормалној власти. Нормално је очекивати да свака озбиљна политичка власт настоји да њен период буде осветљен са свих страна, а не како њој одговара; али, као по неком усуду, свака се понаша као краљица у бајци „Снежана и седам патуљака“ – према свом огледалу. Таква власт би настојала да оснује опозициону новину због општег интереса, ако јој је до тога стало.
Недеља је толико писала о проблемима, да је просто невероватно да је од тога мало шта изнето на седнице скупштине града, општинске органе управе, па и инспекцијске службе. Сви су се правили као да ништа нису чули и ништа нису видели – и глуви и неми. Па свака власт постоји ваљда зато да решава оне проблеме на које указују грађани, и колективи и појединци, а не обрнуто. А Недеља је увек била отворена за свачије мишљење и свачији суд. Држала се максиме: „супротно од сваке истине такође је истинито“.
Ваљда ће власти променити мишљење – а за то је ваљда било довољно ових 1000 бројева – па ће у наредних хиљаду прихватити нужност постојања и друкчијег мишљења. И Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани, говорећи о медијском мраку, каже: „Друштво у коме нема места за истраживачко новинарство, критику, па чак и здраву политичку сатиру, а све са циљем да се унапреди живот друштва, осуђено је на таворење. Данас у Србији имамо медијски много тежу ситуацију него пре 20 година“. Недеља је била и „на тапету“ бивше власти, кад је Александар Вучић био министар информисања. Али, и то је можда боље, него кад све игнорише, као непостојеће. Недеља никад није била оруђе у страначким рукама, нити ће бити. Она је у своју уређивачку политику увела принцип толеранције према сваком мишљењу и сваком суду. То су највеће медијске вредности у друштвеној комуникацији.

М.Јовичић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.