ПИШЕ АЛЕКСАНДАР ДИВОВИЋ
Једини захтев опозиције на протесту 8. јуна су фер и поштени избори. Опозиција, истичући тај захтев, изгубила је из вида једну суптилну разлику – не зависи снага опозиције од фер и поштених избора, него фер и поштени избори зависе од снаге опозиције. Опозиција у Србији ни 1996. на локалним, ни 2000. на председничким и парламентарним изборима није имала поштене услове и равноправан третман. У оба случаја је, ипак, приморала социјалистичку власт да призна изборну крађу и изборни пораз, јер је имала капацитет за то. Ако је за такав исход 2000. била пресудна међународна подршка ДОС-у, 1996. није, јер је Милошевић тада још увек имао подршку међународне заједнице и важио за фактор мира и стабилности на Балкану. Нешто као Вучић данас.
Доказ немоћи данашње опозиције је чињеница да она тражи преговоре о нечему што се подразумева и што је законом гарантовано, а то су слободни и демократски избори. Када сте принуђени да преговарате о нечему што је природно грађанско право, и за то још истакнете групу нестраначких стручњака, онда сте сами, још на почетку, легитимисали своју инфериорну позицију на два начина: прво, јер захтевате преговоре о нечему што не би смело да буде предмет преговора, и друго, и тај подразумевајући минимум тражите преко посредника. Где онда опозиција греши када, према свим мерењима, ни после 6 месеци протеста не успева да у критичном делу јавности наметне једну тако очигледну тему као питање првог реда?
Суштински не греши нигде, јер питање фер и поштених избора, колико год било елементарно, у највећој мери не зависи од опозиције. Власт је узурпирала превише јавног простора и државних ресурса да би опозиција, са свим својим недостацима, могла да утиче да се то промени. У социолошком смислу, проблем је структурне природе. Предструктурне теорије политичких промена махом су се фокусирале на намере политичких учесника, као да су политичке промене исход намераване акције тих група, док структурне имплицирају да се значајне политичке промене не праве, него да само наилазе и долазе, односно да је много чинилаца укључено у овај комплексни процес.
Ово питање може да се постави и другачије, као варијација дебате о слободи воље и детерминизму, а на конкретном примеру суштина је у следећем – да ли политичке промене у оваквој Вучићевој Србији могу да стварају појединци и странке опозиције на основу својих свесних намера и циљева (делање) или су оне резултат спољашњих друштвених, економских и политичких сила, над којима појединци и странке из опозиције немају потпуну контролу (структура)?
Вучићев режим биће озбиљно уздрман тек унутрашњим структурним потресима и поделама међу напредњачким елитама. На тај процес опозиција веома мало може да утиче, колико могу да утичу структурне слабости модела меке неопатримонијалне државе коју је Вучић успоставио и гломазност страначког апарата СНС који функционише попут финансијског балона. Масовна мобилизација и промена свести о регуларности изборне утакмице коинцидираће и десиће се тек са интензивним конфликтима међу владајућим елитама. Пошто се то још није десило или се не дешава у довољној мери, полугодишњица протеста у суботу 8. јуна више ће изгледати као некролог или помен, него као јубилеј, односно климакс грађанског револта.
