Све чешће ми се дешава последњих година да ме заустави у граду неки познаник кога нисам видео хиљаду година и да ме замоли да станем са њим и прозборим коју, јер „иде градом и не познаје никога“… А онда обавезно дода „некада смо знали где ко излази, где ко стоји, а ово данас…“ У почетку су то били старији Ужичани, врло често родитељи мојих школских другова, а у последње време све је више људи мојих година, па и млађи. У почетку ми је то чак било и симпатично, мислио сам да претерују, да је то природно и иде са годинама, али ме је забринуло, а и заинтригирало, када сам то исто почео и сам да примећујем. У последње време врло често се деси да седимо у пуној кафани на тргу и буквално никога не познајемо, „а некад се знало тачно ко за којим столом седи“… Старост? Не бих рекао. Беспарица? Мислим да ни то није разлог. Или је све то по мало? Многи су мишљења да је основни разлог што Ужице више не личи на себе општа сељоберизација. Не, не мисли се на домаће кулове, са околних брда, са њима смо се некако и изборили (да ли смо?), већ на ову нову куловску елиту из пасивних крајева даље од Торника, као и разни пречане, који последњу деценију ведре и облаче по граду… Не знам шта бих на то рекао, изгледа да свака генерација Ужичана има своје дођоше, сећам се да смо пре једно 20 година у Ужичкој недељи писали да искључиво Босанци могу да буду директори у Партизану и другим тадашњим социјалистичким гигантима, што је изазвало приличну буру у провинцијској жабокречини. Изазвало буру, неки актери избегли у Београд, а потом жабокречина поново све покрила и тако до данашњих дана. Писало се у то самоуправно доба и да разна официрска деца, поготову црногорска, могу све, и да живе далеко боље од обичне градске раје…. Па је и то жабокречина прогутала… Наравно, с обзиром да сваки град чине људи, а не зграде, онда је све ово поменуто морало да остави озбиљан траг на формирање профила имагинарног Ужичанина, те толико обожаване популистичке фразе последњих година. Признајем, крив сам, и сам сам својевремено био велики локалпатриота, и то Ужичанин изговарао пуних уста. Ваљда треба да прођу године, да човек сазри (или прогледа?), па да уопште има и времена и амбиција да се бави дангубним стварима, као „шта је то Ужичанин?“ Морам да нагласим, сматрам то изузетно важним, једно је бити мислећи појединац, који је и локалпатриота, каквим сам покушавао да будем, а сасвим друго бити део крда, које иде улицом и извикује пароле, без употребе мозга „воли свој град, воли свој тим“ и сличне бљузге. Добро се сећам када сам код Прве основне, први пут у животу, видео буљук напаљених клинаца. Ишли су у колони средином коловоза, распојасани и зајапаурени, урлајући неку бесмислицу „волим оно, волим оно, до гроба и даље“ и тако кроз цео град, све до, како они с поносом кажу, „градског“ стадиона. Било је то 2006-е, када се вратила на власт разна фукара, од којих већина и данас, нашим парама, нас ј… у здрав мозак… Ти исти су, тих дана, по потреби, осим на утакмицу, ту и тамо извођени на трг, да урлају како је Косово српско и сличне патри(ј)отске поскочице, управо од стране оних који данас кажу да је највећи патриотизам чинити компромисе на Косову…
С обзиром да је од тада прошло десетак и кусур година ти напаљени клинци су данас одрасли људи и сигурно су тврдо убеђени да су правоверни Ужичани, и да јачих нема. А да ли су? Који је то скуп особина које чине да неко себе може назвати Ужичанином или је довољно родити се у болници у Крчагову? Шта ћемо онда са овима што су се у међувремену доселили, када престају да буду дошљаци, а када почињу да буду Ужичани? Шта ћемо са овима што су се одселили? Хоћемо ли њих да прецртамо? Било би лакше да има нека институција која издаје уверење за Ужичанина, одемо питамо и решен проблем, овако… Нешто ми сад паде на памет, може ли неко да се рачуна у Ужичанина, ако му се не свиђа комплет лепиња? Ако ћемо поштено, то је никакав Ужичанин…. Са друге стране, ваљда је важније бити образован и васпитан, него знати да су најбоље „ролке код Цола“… Или, с обзиром која се количина лицемерја јавно демонстрира, да ли су правовернији Ужичани они који искрено кажу да им се све у граду згадило, од оних који неискрено и некритички обожавају све што им се пласира?
И што сам више лупао главу на ову тему, уверио сам се да је тачна стара народна мудрост да понекад није добро много размишљати. Наиме, како сам схватио да не постоје јасни критеријуми како би разграничили ко је прави Ужичанин, а ко не, да се то не може утврдити ни пребројавањем крвних зрнаца, то је уздрмало моју тврду ужичку веру, па сам, гле јереси, престао да се сматрам Ужичанином. Тачније, не скроз, пре бих рекао да ми је то постало потпуно неважно питање. Не кажем, и даље ми је топло око срца на помен Ужица, али сам се, у потпуности, вратио себи, и свему ономе што ме је кроз деценије формирало. Додуше, није ни то нека свемирска ствар, као да човек има много алтернатива, осим да буде део крда или да буде свој. Наравно, када кажем свој, не мислим на свој џеп, управо они који се највише бусају у своје ужичке или српске груди, искључиво мисле на сопствени џеп. Сигуран сам да ће баш они који су своји, много више урадити за средину у којој живе од тог патри(ј)отског крда. Мислим да сам то већ скоро написао, али морам да поновим – мала је разлика између локалпатриотизма и провинцијализма, поготову у земљи Србији, у којој главни српски град предњачи у провинцијализму. То је већ озбиљна болест, са којом не могу да се изборе ни већи народи…
А кад смо код провиницијализма, ових дана се дигло и кусо и репато поводом престанка рада Врањских новина. Власник и уредник тих новина је до скоро био председник НУНС-а, па се дигла прилична бука о стању у медијима, политичким притисцима и слично. Наравно, било је речи и о новцу, али је то тема која се брижљиво избегава, јер не одговара никоме. С обзиром да је Ужичка недеља најстарији приватна новина у Србији, почели смо са радом пре поменутих Врањских, осећам потребу да кажем пар реченица о томе. У последње две деценије медији у Србији су се делили на две непомирљиве стране – оне које одувек претежно финансирају домаћи порески обвезници и оне које су у почетку претежно финансирали страни, а после 2000-е и домаћи порески обвезници. Ја сам од оснивања Ужичке недеље сматрао да медији треба да се самофинансирају, па се нисам дружио ни са једнима, ни са другима, а како је реч самофинансирање најомраженија код српских новинара и они су на ту моју љубав узвраћали истом мером – потпуним игнорисањем. И то траје до данас, осим пар колега које ценим и поштујем, за остале Ужичка недеља, баш као и за локалне политичаре – не постоји. Или би волели да стварно не постоји. Када је дошла светска криза, када су многи комитенти престали да се рекламирају, ми смо упали у кризу, за разлику од других медија, који су тада само дубље завукли руке у џепове пореских обвезника, па смо били принуђени да драстично смањујемо број запослених и трошкове, морали смо да пређемо на двонедељно излажење и затворимо штампарију. То апсолутно никога од тих „колега“ није занимало, јер нисмо били ни у једној, ни у другој екипи, чак су се многи и искрено обрадовали, као Јовова Дружина Пере Квржице, који је ту радосну вест дочекала са одушевљењем. Тада нико није помињао притисак режима на новинаре, политичке и материјалне уцене и слично, јер су, треба рећи, сви лепо и лагодно живели и играли се новинарства, али зато су данас, када је мечка малчице заиграла и пред њиховим вратима, одмах скочили да запомажу, пошто није популарно говорити о новцу, како су им, тобож, угрожена медијска и људска права. Не кажем, овај режим јесте погубан, али је можда тек за нијансу било боље за време Тадића, па тада нико није ни зуцнуо о медијским слободама. А и зашто би, када је била редовна кинта? Слушаш и радиш шта ти Ђилас каже, и ето пара од његових агенција, а када је он био власт, целокупно рекламно тржиште било је у његовим рукама. Исто је и данас, само су актери, углавном, другачији – многи овај данашњи режим јавно и тајно подржавају, јер су сада они дошли на ред да дубоко завуку руку у буџетске паре. Да ствари буду још црње, локални медији, таква су дошла времена, не могу да опстану без буџетске помоћи, али не постоји начин да се тај новац праведно распореди, он увек оде олошу и политичком послушницима, што је још погубније и по економију и по демократију.
За време Тадића многи провинцијалци глумили су елиту, јер се то добро плаћало, баш као што последњих година многи провинцијалци глуме патри(ј)оте, јер то Вучићева екипа добро плаћа. Искреност? Поштење? Е, то је одувек наивчине дебело коштала, зато у Србији више наивних нема. Ни невиних.
Дакле, не радујем се ничијој пропасти, али, када би се муљ мало заталасао, свашта би изашло на површину, а све се, у 99 посто случајева, своди на – паре.
Баш као што је пар хиљада суграђана, када је Јовова ДПК изгубила изборе, масовно пребегла код Тихог, наравно, вођена искључиво локалпатриотским разлозима. То су ти наши вајни Ужичани.
Па ти после буди Ужичанин…
Тони Станковић (Ужичка недеља 969)
П.С. У тексту стално помињем Ужичани, нигде Ужичанке. Да не помисле суграђанке да сам против родне равноправности, једноставно ми је овако било лакше, јер је практично сваки коментар нека врста личне исповести.
