Sve češće mi se dešava poslednjih godina da me zaustavi u gradu neki poznanik koga nisam video hiljadu godina i da me zamoli da stanem sa njim i prozborim koju, jer „ide gradom i ne poznaje nikoga“… A onda obavezno doda „nekada smo znali gde ko izlazi, gde ko stoji, a ovo danas…“ U početku su to bili stariji Užičani, vrlo često roditelji mojih školskih drugova, a u poslednje vreme sve je više ljudi mojih godina, pa i mlađi. U početku mi je to čak bilo i simpatično, mislio sam da preteruju, da je to prirodno i ide sa godinama, ali me je zabrinulo, a i zaintrigiralo, kada sam to isto počeo i sam da primećujem. U poslednje vreme vrlo često se desi da sedimo u punoj kafani na trgu i bukvalno nikoga ne poznajemo, „a nekad se znalo tačno ko za kojim stolom sedi“… Starost? Ne bih rekao. Besparica? Mislim da ni to nije razlog. Ili je sve to po malo? Mnogi su mišljenja da je osnovni razlog što Užice više ne liči na sebe opšta seljoberizacija. Ne, ne misli se na domaće kulove, sa okolnih brda, sa njima smo se nekako i izborili (da li smo?), već na ovu novu kulovsku elitu iz pasivnih krajeva dalje od Tornika, kao i razni prečane, koji poslednju deceniju vedre i oblače po gradu… Ne znam šta bih na to rekao, izgleda da svaka generacija Užičana ima svoje dođoše, sećam se da smo pre jedno 20 godina u Užičkoj nedelji pisali da isključivo Bosanci mogu da budu direktori u Partizanu i drugim tadašnjim socijalističkim gigantima, što je izazvalo priličnu buru u provincijskoj žabokrečini. Izazvalo buru, neki akteri izbegli u Beograd, a potom žabokrečina ponovo sve pokrila i tako do današnjih dana. Pisalo se u to samoupravno doba i da razna oficirska deca, pogotovu crnogorska, mogu sve, i da žive daleko bolje od obične gradske raje…. Pa je i to žabokrečina progutala… Naravno, s obzirom da svaki grad čine ljudi, a ne zgrade, onda je sve ovo pomenuto moralo da ostavi ozbiljan trag na formiranje profila imaginarnog Užičanina, te toliko obožavane populističke fraze poslednjih godina. Priznajem, kriv sam, i sam sam svojevremeno bio veliki lokalpatriota, i to Užičanin izgovarao punih usta. Valjda treba da prođu godine, da čovek sazri (ili progleda?), pa da uopšte ima i vremena i ambicija da se bavi dangubnim stvarima, kao „šta je to Užičanin?“ Moram da naglasim, smatram to izuzetno važnim, jedno je biti misleći pojedinac, koji je i lokalpatriota, kakvim sam pokušavao da budem, a sasvim drugo biti deo krda, koje ide ulicom i izvikuje parole, bez upotrebe mozga „voli svoj grad, voli svoj tim“ i slične bljuzge. Dobro se sećam kada sam kod Prve osnovne, prvi put u životu, video buljuk napaljenih klinaca. Išli su u koloni sredinom kolovoza, raspojasani i zajapaureni, urlajući neku besmislicu „volim ono, volim ono, do groba i dalje“ i tako kroz ceo grad, sve do, kako oni s ponosom kažu, „gradskog“ stadiona. Bilo je to 2006-e, kada se vratila na vlast razna fukara, od kojih većina i danas, našim parama, nas j… u zdrav mozak… Ti isti su, tih dana, po potrebi, osim na utakmicu, tu i tamo izvođeni na trg, da urlaju kako je Kosovo srpsko i slične patri(j)otske poskočice, upravo od strane onih koji danas kažu da je najveći patriotizam činiti kompromise na Kosovu…
S obzirom da je od tada prošlo desetak i kusur godina ti napaljeni klinci su danas odrasli ljudi i sigurno su tvrdo ubeđeni da su pravoverni Užičani, i da jačih nema. A da li su? Koji je to skup osobina koje čine da neko sebe može nazvati Užičaninom ili je dovoljno roditi se u bolnici u Krčagovu? Šta ćemo onda sa ovima što su se u međuvremenu doselili, kada prestaju da budu došljaci, a kada počinju da budu Užičani? Šta ćemo sa ovima što su se odselili? Hoćemo li njih da precrtamo? Bilo bi lakše da ima neka institucija koja izdaje uverenje za Užičanina, odemo pitamo i rešen problem, ovako… Nešto mi sad pade na pamet, može li neko da se računa u Užičanina, ako mu se ne sviđa komplet lepinja? Ako ćemo pošteno, to je nikakav Užičanin…. Sa druge strane, valjda je važnije biti obrazovan i vaspitan, nego znati da su najbolje „rolke kod Cola“… Ili, s obzirom koja se količina licemerja javno demonstrira, da li su pravoverniji Užičani oni koji iskreno kažu da im se sve u gradu zgadilo, od onih koji neiskreno i nekritički obožavaju sve što im se plasira?
I što sam više lupao glavu na ovu temu, uverio sam se da je tačna stara narodna mudrost da ponekad nije dobro mnogo razmišljati. Naime, kako sam shvatio da ne postoje jasni kriterijumi kako bi razgraničili ko je pravi Užičanin, a ko ne, da se to ne može utvrditi ni prebrojavanjem krvnih zrnaca, to je uzdrmalo moju tvrdu užičku veru, pa sam, gle jeresi, prestao da se smatram Užičaninom. Tačnije, ne skroz, pre bih rekao da mi je to postalo potpuno nevažno pitanje. Ne kažem, i dalje mi je toplo oko srca na pomen Užica, ali sam se, u potpunosti, vratio sebi, i svemu onome što me je kroz decenije formiralo. Doduše, nije ni to neka svemirska stvar, kao da čovek ima mnogo alternativa, osim da bude deo krda ili da bude svoj. Naravno, kada kažem svoj, ne mislim na svoj džep, upravo oni koji se najviše busaju u svoje užičke ili srpske grudi, isključivo misle na sopstveni džep. Siguran sam da će baš oni koji su svoji, mnogo više uraditi za sredinu u kojoj žive od tog patri(j)otskog krda. Mislim da sam to već skoro napisao, ali moram da ponovim – mala je razlika između lokalpatriotizma i provincijalizma, pogotovu u zemlji Srbiji, u kojoj glavni srpski grad prednjači u provincijalizmu. To je već ozbiljna bolest, sa kojom ne mogu da se izbore ni veći narodi…
A kad smo kod provinicijalizma, ovih dana se diglo i kuso i repato povodom prestanka rada Vranjskih novina. Vlasnik i urednik tih novina je do skoro bio predsednik NUNS-a, pa se digla prilična buka o stanju u medijima, političkim pritiscima i slično. Naravno, bilo je reči i o novcu, ali je to tema koja se brižljivo izbegava, jer ne odgovara nikome. S obzirom da je Užička nedelja najstariji privatna novina u Srbiji, počeli smo sa radom pre pomenutih Vranjskih, osećam potrebu da kažem par rečenica o tome. U poslednje dve decenije mediji u Srbiji su se delili na dve nepomirljive strane – one koje oduvek pretežno finansiraju domaći poreski obveznici i one koje su u početku pretežno finansirali strani, a posle 2000-e i domaći poreski obveznici. Ja sam od osnivanja Užičke nedelje smatrao da mediji treba da se samofinansiraju, pa se nisam družio ni sa jednima, ni sa drugima, a kako je reč samofinansiranje najomraženija kod srpskih novinara i oni su na tu moju ljubav uzvraćali istom merom – potpunim ignorisanjem. I to traje do danas, osim par kolega koje cenim i poštujem, za ostale Užička nedelja, baš kao i za lokalne političare – ne postoji. Ili bi voleli da stvarno ne postoji. Kada je došla svetska kriza, kada su mnogi komitenti prestali da se reklamiraju, mi smo upali u krizu, za razliku od drugih medija, koji su tada samo dublje zavukli ruke u džepove poreskih obveznika, pa smo bili prinuđeni da drastično smanjujemo broj zaposlenih i troškove, morali smo da pređemo na dvonedeljno izlaženje i zatvorimo štampariju. To apsolutno nikoga od tih „kolega“ nije zanimalo, jer nismo bili ni u jednoj, ni u drugoj ekipi, čak su se mnogi i iskreno obradovali, kao Jovova Družina Pere Kvržice, koji je tu radosnu vest dočekala sa oduševljenjem. Tada niko nije pominjao pritisak režima na novinare, političke i materijalne ucene i slično, jer su, treba reći, svi lepo i lagodno živeli i igrali se novinarstva, ali zato su danas, kada je mečka malčice zaigrala i pred njihovim vratima, odmah skočili da zapomažu, pošto nije popularno govoriti o novcu, kako su im, tobož, ugrožena medijska i ljudska prava. Ne kažem, ovaj režim jeste poguban, ali je možda tek za nijansu bilo bolje za vreme Tadića, pa tada niko nije ni zucnuo o medijskim slobodama. A i zašto bi, kada je bila redovna kinta? Slušaš i radiš šta ti Đilas kaže, i eto para od njegovih agencija, a kada je on bio vlast, celokupno reklamno tržište bilo je u njegovim rukama. Isto je i danas, samo su akteri, uglavnom, drugačiji – mnogi ovaj današnji režim javno i tajno podržavaju, jer su sada oni došli na red da duboko zavuku ruku u budžetske pare. Da stvari budu još crnje, lokalni mediji, takva su došla vremena, ne mogu da opstanu bez budžetske pomoći, ali ne postoji način da se taj novac pravedno rasporedi, on uvek ode ološu i političkom poslušnicima, što je još pogubnije i po ekonomiju i po demokratiju.
Za vreme Tadića mnogi provincijalci glumili su elitu, jer se to dobro plaćalo, baš kao što poslednjih godina mnogi provincijalci glume patri(j)ote, jer to Vučićeva ekipa dobro plaća. Iskrenost? Poštenje? E, to je oduvek naivčine debelo koštala, zato u Srbiji više naivnih nema. Ni nevinih.
Dakle, ne radujem se ničijoj propasti, ali, kada bi se mulj malo zatalasao, svašta bi izašlo na površinu, a sve se, u 99 posto slučajeva, svodi na – pare.
Baš kao što je par hiljada sugrađana, kada je Jovova DPK izgubila izbore, masovno prebegla kod Tihog, naravno, vođena isključivo lokalpatriotskim razlozima. To su ti naši vajni Užičani.
Pa ti posle budi Užičanin…
Toni Stanković (Užička nedelja 969)
P.S. U tekstu stalno pominjem Užičani, nigde Užičanke. Da ne pomisle sugrađanke da sam protiv rodne ravnopravnosti, jednostavno mi je ovako bilo lakše, jer je praktično svaki komentar neka vrsta lične ispovesti.
