АЛЕКСАНДАР ШИШИЋ – МУЗИЧАР
Ужичанин Александар Шишић – Панекс већ дужи низ година живи и ради у Београду, и активно се бави музиком. Има свој бенд „Херц“ и припрема свој албум. Он је иначе основну школу завршио у „Слободан Секулић”, а потом Средњу машинску школу у Пожеги. Студирао је Економски факултет.
УН: Од када је почело интересовање за музику?
– Интересовање за музику почело је још у основној школи и највише је последица дружења са другом из разреда Пеђом Ковачевићем, где смо имали назови бенд, који се звао „Крш бенд“. То је више била нека идеја око које смо се окупљали да би се дружили и слушали музику коју смо тада јако волели, а то су пре свега Азра и ЕКВ. Срећан сам што сам те касне осамдесете, које су биле ипак неко безбрижније време и за аспекта музике јако богате, проводио на такав начин.
УН: Неки први наступи?
– Први Ужички бенд који сам имао је био С.У.П или Самоуверени у пропаст. Име сходно вероватно тешким годинама у којима смо живели почетком 90-тих. Бојан Драмлић је певао, Борис Илић је свирао бубњеве, Александар Огњановић – Цобу и Бели гитаре и ја сам свирао бас гитару. У основи, крчаговски бенд, са центрашким појачањима. Свирали смо панк-рок, али ја сам увек волео и ауторски рад, тако да смо поред Sex Pistols, Stranglers, Ramones , Buzzcoks … свирали и наше песме. Прва свирка десила се 1991. године у Бајиној Башти са још неким ужичким бендовима. Сачекао нас је Дом омладине пун хеви металаца, који нису баш мирисали наше панк-рок опредељење. Међутим, када смо свирали God save the Queen од Sex Pistolsa, они су то препознали као обраду неке хеви метал групе и настао је потпуни хаос. Од одбачених, до тога да смо ту песму на њихов захтев свирали четири пута те вечери. Још се сећам лица наших родитеља, које смо повели као подршку у тренутку када пун клуб лудује. Први концерт у Ужицу је био исто 1991. године у препуном Х-клубу на плажи. Следили су наступи у Горњем Милановцу са Бјесовима, у Београдском Дадову 1992. године, у Лазаревцу… Пред дочек 1993. године правили смо соло концерт у тадашњем АРТ клубу, где смо продали око 300 карата, што је и за данашње прилике фантастично. Неку сићу од карата су и нама дали, иако је договор наравно био другачији и све трошкове смо сами сносили. Толико о подршци музичкој култури КПЗ-а илити Културно просветне заједнице, тада.
УН: Какав је било тада Ужице у том музичком свету?
– У то време у граду је било доста бендова Спукс, Сидарта, Баракуде, Кватро В, Лоботоми, Жива ватра… са различитим погледима на музичке стилове. Било је доста заједничких свирки на Тргу, у хали , код централе…После повратка из војске 1994. године, екипа из бенда се расула на све стране и земље, па је дошло време за нови почетак. Уз ново име бенда „Циркус слова“ и нова екипа под великим утицајем гранџа, али и Америчке поп музике. Пеђа Томић Лујо је тада са нама свирао гитару. У септембру 1994. године била је одлична свирка на Тргу, затим свирке са Атеист Рап, са белгијским бендом Hard Resistance у Рупи. Тада је гитару свирао Драгослав. Све те концерте смо углавном организовали у Рупи (данашња мала сцена позоришта), сами или са друштвом. Наилазили смо на велику врсту неразумевања за организацију таквих концерата, тадашњег другог, а данас првог човека Ужичког позоришта. Све смо сами плаћали. И струју и опрему, и обезбеђење, и чистачицу, и на крају када се зараде неке паре, налазили су начин да то буде што мање.
УН: Одлазак у Београд. Како си се снашао у свету музике, са ким си сарађивао и са ким сада сарађујеш, где су наступао и слично?
– Одлазак у Београд на студије економије приближило ме је неким београдским музичким круговима, па сам убрзо добио прилику да свирам у неколико бендова. Прво у Кристалима три године. Велико искуство за мене. Велика продукција, доста озбиљних концерата, неколико спотова, прошао земљу и регион уздуж и попреко. Затим Аутопарк, Лула Мае, Вентолин, онда снимање музике за филм Star is born Вање Ковачевић. Потом рад као студијски музичар, где сам снимао бас гитару за домаће, али и неколико енглеских бендова и један бенд из Њујорка.
УН: Да ли имаш ауторских песама? Какве су реакције? Или обраде, да ли их радиш н неки свој начин? Спотови?
– Последње три године имам свој ауторски бенд, који се зове „Херц“. Покушавам да песме спакујем у први албум, мада је и таква форма издаваштва помало нестала. Имам за сада готових осам песама, од којих сам за три направио спотове које се налазе на You tube. Песме Running и Излазим су биле прве на неким топ листама, као што је Јелен топ 10, Дискодром… Наступи у Београду и Новом Саду прошли су доста добро. Радимо на новим песмама. Ту је са мном од почетка на гитари и Душан Шијак из Пожеге.
УН: Да ли си се негде појављивао на ТВ и неко мишљење око ових музичких ријалитија?
– Покушавам да кроз ТВ садржаје упознам људе са бендом „Херц“. Таквих садржаја је све мање. То је можда још само Бунт на РТС и ту и тамо нека интернет видео издања. Музички ријалити углавном су забава. Такав оквир не мора да буде нужно лош, али мени је потребно нешто више од тога.
УН: Колико често долазиш у Ужице?
– У Ужице долазим с времена на време. Ту ми живе родитељи. Један број пријатеља је и даље ту, мада путем друштвених мрежа и интернета пратим ритам града.
УН: Да ли пратиш ужичку рок сцену и неко мишљење?
– Ужичку рок сцену пратим на неком нивоу. Видим да има доста бендова . Надам се да ће квантитет изнедрити квалитет ван локалних оквира. Супер је што постоје сви ти фестивали у граду, где могу да изнесу своје идеје. Супер је што постоји ГКЦ са свим својим манама и врлинама. У основи, више ценим бендове који се баве ауторским песмама, него трибјут бендове. Лудим женама сам чак био и копродуцент њиховог другог албума који су снимали у Београду.
УН: Твоје виђење музичке сцене у Србији?
– Музичка сцена је врло добра. Углавном су сви ту и велики и мали, и старији и млађи. Можда не постоје велике песме, као некада, али чак и да постоје, тежи је пут до слушаоца, што је парадоксално. Слушалачка култура се доста променила, да не кажем изгубила. Мање је страсти, велика је понуда, информација је доступна, али мало коме је потребна. Тривијалности владају, некултура је свуда, треш навике се размножавају. Човек је остављен у тој привидној слободи да се као нешто пита. Треба имати Херца и не упасти у лудило. Довољно је да скупиш пар људи и можеш покренути бар микро свет око себе. Добри примери креативности и упорности су исто тако заразни као и ови тренутно наметнути.
Звездана Глигоријевић