СУГРАЂАНИ: МИЛИЈАН И ГОРДАНА ЦВИЈОВИЋ
Брачни пар у пензији Милијан и Гордана Цвијовић, професори физичке културе и образовања у Гимназији, оставили су велики и дубоки траг у унапређењу овог предмета у школама, али и допринос у развијању спорта у Ужицу. Обоје су били чланови „Соколског друштва“ и велики део знања усадио им је Чех Јосиф Јехличка у некадашњој „Соколани“. Данас живе повучено и своје пензионерске дане углавном проводе у шетњама, јер како кажу „кретање је покретач свега“.
– Од раног детињства бавио сам се физичким вежбањем. Вежбао сам у Соколани код Јоже Јехличке, чувеног професора фискултуре, коме су у знак захвалности његови следбеници издејствовали да му се постави биста испред зграде Гимнaзије. То је најмање што је могло да се уради да би му се Ужичани одужили за све оно што је урадио за омладину Ужица. Моја супруга Гордана и ја смо били његови ученици следбеници у „Соколском друштву“, које су касније власти преименовале у Друштво за телесно васпитање “Партизан”. Тренирали смо у Соколани, згради која је била једно од најлепших архитектонских здања. Нажалост, Ужичани су је срушили. Сликар Раде Верговић је право рекао:“Пролазиле су разне војске и режими, Соколана је остајала. Дођоше наши и они је срушише”. То је било да човек плаче када су је минирали. Срушена је због пруге, Постојале су четири варијанте за изградњу пруге, а две су биле да се не руши Соколана. То знам, јер сам био потпредседник друштва „Партизан” – рекао је Милијан.
За Соколану га, поред тога што је непрекидно вежбао, вежу и друге успомене. Ту је упознао своју супругу Гордану, ту је пролазила њихова младост и све што је везано за вежбање. Ту је вежбао гиманстику, мада је Милијан био и одличан пливач. Био је члан пливачког клуба „Слобода“. Он, који је најмлађи у четворочланој екипи, Драгош Вајовић, Бобан Јевтић и Душко Станковић, дуго су држали рекорд Србије у штафети 4 пута 50 метара у слободном стилу.
– Тренирали смо испод Старог железничког моста, а ту су још били бетонски блокови из којих је штрчала арматура. И морам да кажем, да су још 1954. године младићи скакали са врха старог железничког моста, а међу њима је био најпознатији Тома Стефановић – Кинез, који је тада имао, мислим 17 година. Он је имао још седморо браће и сви су били онако ситни ко Кинези, и међу њима има од доктора медицинских наука до касапина. Имали смо и ватерполо клуб, али је јачи био пливачки клуб – казао је наш саговорник.
Милијан је након средње школе уписао факултет, који се тада звао Факултет за физичку културу, као и његова тадашња девојка, а данашња супруга. По повратку у Ужице, желели су да оно што су они доживели у младости пренесу млађим генерацијама, да их науче вредностима физичког вежбања и физичке културе као васпитног елемента.
– Јехличка је од нас захтевао да се понашамо у складу са тим правилима. Упорно је говорио да није у питању само физичка снага, већ је потребно јединство снаге и духа, вредност васпитања. Ми смо се осећали поносни што припадамо тој групацији. Доста је тада било младих који су вежбали и сви смо били подељени по узрастима, Ми смо били старији и водили врсте. Ја сам водила ове мале до 10 година, док су се старији мењали, јер су многи одлазили на студије или ван земље – надовезала се Гордана на причу свог супруга.
Она је као дете са осам година почела да вежба код Јехличке првенствено због здравствених проблема. Као дете које је расло у сиромашним ратним годинама, прележала је многе дечије болести, а због једне је морала да иде на операцију. Остао јој је ожиљак на врату и због тога почела је да јој се криви кичма. Њена мајка, која је и сама била члан „Соколског друштва“ радила је упорно вежбе, али када је видела да много не помаже, одвела је код Јехличке и замолила да он ради са њом.
– И док су други вежбали, ја сам посебно радила вежбе. Била сам јако мршава, а Јехличка је тако стрпљиво радио са мном и после неколико месеци сам се исправила. Тек тада је моја мајка заплакала. Јачала сам мало по мало, а уједно сам ишла на часове клавира. Имала сам осећај за ритам и усклађивање покрета и кретања. Јехличка је приметио да имам смисла за ритмику и дао ми је могућност да правим саставе. У том смислу сам баш напредовала. У средњој школи сам правила саставе када су били слетови у школи и граду, имали смо своју сцену. Ја сам завршила Педагошку и после сам се доквалификовала на факултету. У Гимназији сам почела да радим 1959. године, имала сам неко знање и смисао за ритмику. Тек када сам на факултету прошла кроз систематско образовање и почела да радим у Гимназији, почела сам са девојчицама да радим и такмичарски део. Наредне године, 1960. године смо се венчали Милијан и ја – сећа се Гордана ране младости.
И Милијан је убрзо почео да ради у Гимназији као професор физичког васпитања и орбазовања. Прво је радио у Техничкој школи, затим годину дана у Ваљаоници бакра, али је себе видео у школи.
– Програмски задаци у настави физичког васпитања су били разнолики. Један од задатака је био и плес са композицијама, што је врло ретко ко од нас наставника то учио, па је Гордана често прискакала у помоћ. Међутим, када сам дошао да радим, био сам потпуно разочаран односом професора према настави физичког. У то време часови физичког васпитања су били типа “водите децу негде, само да нам не сметају овде”. То је страшно било и за нас несхватљиво. Те 1961. године, када сам се запослио у Гимназији, затекао сам 13 канти за ђубре у дворишту, где је, наводно, била спортска учионица, и бубњару у ћошку. Пацови су шетали тамо-амо, а ми смо ту требали да држимо часове. За то у школи никога није била брига, јер је математика била неприкосновена, географија и остали предмети у свом стилу, док су „вештине”, како су називали ликовно, музичко и физичко, а мени је то јако сметало, било како се снађемо. Онда сам на наставничком већу изнео проблем око 13 канти за ђубре и једна професорка српског језика, која је била страх и трепет, рекла директору Васку Вајовићу, како ја треба да склоним децу из школе за време физичког да не би сметала. А ја, иако млад, скупим снаге и очитам слово тој професорки о значају физичке културе и образовања, да не разуме потребу за физичким вежбањем и рекао сам јој, ако жели да укине часове физичког ,нека пише Министарству просвете. Од тада ми више никада ништа није спомињала, а после мог говора остала је згранута и сва је дрхтала. Ја сам био врло енергичан и понекад непријатан, али у том смислу да се ниво физичке културе подигне на виши ниво. Мислим да смо Гордана и ја физичко васпитање и културу у Гимназији подигли на завидан ниво, постао је предмет који мора да се уважава, јер је то основ за подизање здраве личности. То су била наша схватања и мислим да је то наш највећи успех, већи и од медаља, које смо освајали на школским олимпијским играма, које су такође биле значајне – рекао је Милијан.
Гордана је прва увела часове ритмике и плеса у редовне часове. Милијан није имао афинитета према томе, па су спајали девојчице за ритмику код Гордане, а дечаке код Милијана. Убрзо, скоро свака манифестација и прослава у граду, Гордана је добијала задатак из општине да припреми музички састав и илуструје га са децом.
– Увек сам то радо прихватала, мада никада то није било плаћено. То је био мој допринос одређеним ситуацијама. То је била прилика да се деца прикажу пред масом, да стидљива деца изађу из ћошкова. Наравно, нису могла сва деца која су тренирала да учествују, већ она која су имала највише смисла за то, док су остала и даље тренирала. Циљ мог рада је првенствено био васпитни и здравствени, па тек после такмичења. Освајали смо медаље, али никада нисмо могли бити први поред Београда. Наиме, ја сам у Гимназији радила 25 година, а онда сам прешла у Педагошку академију, баш због сале, јер смо се увелико такмичили. Ми смо имали секцију у Гимназији, али су долазиле и девојчице из школе „Нада Матић“. Било је доста заинтересоване деце да се укључе у секцију. Онда је “Први партизан” показао интересовање, помагали су нам, куповали реквизите, гардеробу за неке сцене, трикое за такмичења. То је и даље била школска секција, али за потребе “Партизана”. Извела сам екипу девојчицу из “Наде Матић” на Школске олимпијске игре и за своју школу освојиле су сребрну медаљу. Али, опет кажем, нама освајање медаља није био циљ. Нама је било битно да радимо нешто што ће бити корисно за децу – казала је Гордана.
– Ми нисмо отишли да студирамо ДИФ зато да би нашли неко ухлебљење. То је у нама била љубав према физичком вежбању и то смо хтели да пренесемо на децу. У програму је јасно стајало да код деце треба створити навику или потребу за кретањем. Једно од мојих размишљања током рада у школи и у писању магистарског рада ставио сам моју изреку: Смисао живота је у кретању. Нама је основно било да деца створе навику за кретањем. Ми смо успевали у томе, али у неким случајевима и нисмо – рекао је Милијан.
Он зна да га поједини нису волели, јер је Милијан знао да „затегне“ око оцене.
– Нисам дозвољавао да неко попуњава успех мојом оценом. Имао сам случај да је чак и Министарство просвете решавало један случај. Ученик, који је био геније, није долазио на моје часове, а када је био, понашао се немогуће. Када је дошао крај године, ја сам му дао двојку, а сви су навалили на мене да му дам 5, да би био „вуковац“. Нисам попуштао, једино што сам урадио дао сам му 3. Још је завитлавао своје другове што су долазили на физичко, а његове физичке способности су биле на најнижем нивоу. Нисам био баш популаран код његових родитеља – сећа се наш саговорник.
Он сматра да је најгоре у школи то што долази грабеж за том максималном оценом из било ког предмета, поготову деце од утицајних и познатих родитеља.
– Ако се у школи поремети основна идеја васпитног образовања, сигурно ће се одразити на друштво, што се већ и одражава. Када сам одлазио у пензију, нисам могао више да држим онај ниво који сам држао. Иначе, за мене и Гордану рад са децом је једна хумани посао, нешто најлепше, и зато бодрим моје млађе колеге, јер имају далеко боље услове него ми. Треба се борити за критеријуме. Сматрам да школа мора да се држи једног нивоа, програмских задатака, и васпитних и образовних, и мора да постоји једна одређена радна дисциплина. А код нас је све више јавашлука и то је велики проблем за друштво. Сада су бољи услови, али је мањи ентузијазма професора – упозорио је Милијан и додао да му је несхватљиво да у школи више нема кросева у природи, ни излета и пошумљавања.
Подсетио је да изрека „у здравом телу, здрав дух“, није потпуна, већ би требало да гласи: „Треба се молити, да буде здрав дух у здравом телу”.
Посвећени школи и образовању физичке наставе, овај брачни пар је добијао многа признања, одликовања, медаље, захвалнице…
– Први победници Олимијских школских игара је била Ужичка гимназија и Гордана и ја, као и школа, добили смо највеће републичко признање. Дуго је тај трофеј у облику амблема стајао у наставничкој канцеларији у Гимназији, а након мог одласка у пензију 1998. године, неко га је склонио. Имам доста признања из атлетике, мушке екипе. Увек смо били при врху. Знало се углавном да ће прво место узети Београд, а за остала два места је било између нас, Параћина и Смедерева, док су сви остали градови били далеко иза нас – рекао је Милијан.
Треба поменути да је Милијан био тренер атлетичара средњих и дугих стаза. Једно време је тренирао Славка Кузмановића, а као свој највећи успех сматра што је Драгомир Жунић Жуна дуго време држао рекорд првака државе на 10.000 м.
– Сада када га човек види, просто не може да верује да је то тај човек. Он треба да се поноси тим. Али, увек је био некако скроман – рекао је професор о Жунићу, а затим поменуо и Карапетровића, првака државе у пионирима у кросу у Новом Саду.
Милијан је поручио својим млађим колегама да не дозволе да им се ремете часови, да се боре за боље услове, али и да поштују ученике који имају ваннаставне активности у спорту и да би их због тога требало наградити оценом више.
Гордана је на крају, претурајући по многобрoјним фотографијама, истакла да је свака генерација имала своје фавориткиње у гимастици, али да посебно памти Катарину Михајловић, Весну Радибратовић, Јелицу Павловић, Мају Гулан…
Звездана Глигоријевић
