SUGRAĐANI: MILIJAN I GORDANA CVIJOVIĆ
Bračni par u penziji Milijan i Gordana Cvijović, profesori fizičke kulture i obrazovanja u Gimnaziji, ostavili su veliki i duboki trag u unapređenju ovog predmeta u školama, ali i doprinos u razvijanju sporta u Užicu. Oboje su bili članovi „Sokolskog društva“ i veliki deo znanja usadio im je Čeh Josif Jehlička u nekadašnjoj „Sokolani“. Danas žive povučeno i svoje penzionerske dane uglavnom provode u šetnjama, jer kako kažu „kretanje je pokretač svega“.
– Od ranog detinjstva bavio sam se fizičkim vežbanjem. Vežbao sam u Sokolani kod Jože Jehličke, čuvenog profesora fiskulture, kome su u znak zahvalnosti njegovi sledbenici izdejstvovali da mu se postavi bista ispred zgrade Gimnazije. To je najmanje što je moglo da se uradi da bi mu se Užičani odužili za sve ono što je uradio za omladinu Užica. Moja supruga Gordana i ja smo bili njegovi učenici sledbenici u „Sokolskom društvu“, koje su kasnije vlasti preimenovale u Društvo za telesno vaspitanje “Partizan”. Trenirali smo u Sokolani, zgradi koja je bila jedno od najlepših arhitektonskih zdanja. Nažalost, Užičani su je srušili. Slikar Rade Vergović je pravo rekao:“Prolazile su razne vojske i režimi, Sokolana je ostajala. Dođoše naši i oni je srušiše”. To je bilo da čovek plače kada su je minirali. Srušena je zbog pruge, Postojale su četiri varijante za izgradnju pruge, a dve su bile da se ne ruši Sokolana. To znam, jer sam bio potpredsednik društva „Partizan” – rekao je Milijan.
Za Sokolanu ga, pored toga što je neprekidno vežbao, vežu i druge uspomene. Tu je upoznao svoju suprugu Gordanu, tu je prolazila njihova mladost i sve što je vezano za vežbanje. Tu je vežbao gimanstiku, mada je Milijan bio i odličan plivač. Bio je član plivačkog kluba „Sloboda“. On, koji je najmlađi u četvoročlanoj ekipi, Dragoš Vajović, Boban Jevtić i Duško Stanković, dugo su držali rekord Srbije u štafeti 4 puta 50 metara u slobodnom stilu.
– Trenirali smo ispod Starog železničkog mosta, a tu su još bili betonski blokovi iz kojih je štrčala armatura. I moram da kažem, da su još 1954. godine mladići skakali sa vrha starog železničkog mosta, a među njima je bio najpoznatiji Toma Stefanović – Kinez, koji je tada imao, mislim 17 godina. On je imao još sedmoro braće i svi su bili onako sitni ko Kinezi, i među njima ima od doktora medicinskih nauka do kasapina. Imali smo i vaterpolo klub, ali je jači bio plivački klub – kazao je naš sagovornik.
Milijan je nakon srednje škole upisao fakultet, koji se tada zvao Fakultet za fizičku kulturu, kao i njegova tadašnja devojka, a današnja supruga. Po povratku u Užice, želeli su da ono što su oni doživeli u mladosti prenesu mlađim generacijama, da ih nauče vrednostima fizičkog vežbanja i fizičke kulture kao vaspitnog elementa.
– Jehlička je od nas zahtevao da se ponašamo u skladu sa tim pravilima. Uporno je govorio da nije u pitanju samo fizička snaga, već je potrebno jedinstvo snage i duha, vrednost vaspitanja. Mi smo se osećali ponosni što pripadamo toj grupaciji. Dosta je tada bilo mladih koji su vežbali i svi smo bili podeljeni po uzrastima, Mi smo bili stariji i vodili vrste. Ja sam vodila ove male do 10 godina, dok su se stariji menjali, jer su mnogi odlazili na studije ili van zemlje – nadovezala se Gordana na priču svog supruga.
Ona je kao dete sa osam godina počela da vežba kod Jehličke prvenstveno zbog zdravstvenih problema. Kao dete koje je raslo u siromašnim ratnim godinama, preležala je mnoge dečije bolesti, a zbog jedne je morala da ide na operaciju. Ostao joj je ožiljak na vratu i zbog toga počela je da joj se krivi kičma. Njena majka, koja je i sama bila član „Sokolskog društva“ radila je uporno vežbe, ali kada je videla da mnogo ne pomaže, odvela je kod Jehličke i zamolila da on radi sa njom.
– I dok su drugi vežbali, ja sam posebno radila vežbe. Bila sam jako mršava, a Jehlička je tako strpljivo radio sa mnom i posle nekoliko meseci sam se ispravila. Tek tada je moja majka zaplakala. Jačala sam malo po malo, a ujedno sam išla na časove klavira. Imala sam osećaj za ritam i usklađivanje pokreta i kretanja. Jehlička je primetio da imam smisla za ritmiku i dao mi je mogućnost da pravim sastave. U tom smislu sam baš napredovala. U srednjoj školi sam pravila sastave kada su bili sletovi u školi i gradu, imali smo svoju scenu. Ja sam završila Pedagošku i posle sam se dokvalifikovala na fakultetu. U Gimnaziji sam počela da radim 1959. godine, imala sam neko znanje i smisao za ritmiku. Tek kada sam na fakultetu prošla kroz sistematsko obrazovanje i počela da radim u Gimnaziji, počela sam sa devojčicama da radim i takmičarski deo. Naredne godine, 1960. godine smo se venčali Milijan i ja – seća se Gordana rane mladosti.
I Milijan je ubrzo počeo da radi u Gimnaziji kao profesor fizičkog vaspitanja i orbazovanja. Prvo je radio u Tehničkoj školi, zatim godinu dana u Valjaonici bakra, ali je sebe video u školi.
– Programski zadaci u nastavi fizičkog vaspitanja su bili raznoliki. Jedan od zadataka je bio i ples sa kompozicijama, što je vrlo retko ko od nas nastavnika to učio, pa je Gordana često priskakala u pomoć. Međutim, kada sam došao da radim, bio sam potpuno razočaran odnosom profesora prema nastavi fizičkog. U to vreme časovi fizičkog vaspitanja su bili tipa “vodite decu negde, samo da nam ne smetaju ovde”. To je strašno bilo i za nas neshvatljivo. Te 1961. godine, kada sam se zaposlio u Gimnaziji, zatekao sam 13 kanti za đubre u dvorištu, gde je, navodno, bila sportska učionica, i bubnjaru u ćošku. Pacovi su šetali tamo-amo, a mi smo tu trebali da držimo časove. Za to u školi nikoga nije bila briga, jer je matematika bila neprikosnovena, geografija i ostali predmeti u svom stilu, dok su „veštine”, kako su nazivali likovno, muzičko i fizičko, a meni je to jako smetalo, bilo kako se snađemo. Onda sam na nastavničkom veću izneo problem oko 13 kanti za đubre i jedna profesorka srpskog jezika, koja je bila strah i trepet, rekla direktoru Vasku Vajoviću, kako ja treba da sklonim decu iz škole za vreme fizičkog da ne bi smetala. A ja, iako mlad, skupim snage i očitam slovo toj profesorki o značaju fizičke kulture i obrazovanja, da ne razume potrebu za fizičkim vežbanjem i rekao sam joj, ako želi da ukine časove fizičkog ,neka piše Ministarstvu prosvete. Od tada mi više nikada ništa nije spominjala, a posle mog govora ostala je zgranuta i sva je drhtala. Ja sam bio vrlo energičan i ponekad neprijatan, ali u tom smislu da se nivo fizičke kulture podigne na viši nivo. Mislim da smo Gordana i ja fizičko vaspitanje i kulturu u Gimnaziji podigli na zavidan nivo, postao je predmet koji mora da se uvažava, jer je to osnov za podizanje zdrave ličnosti. To su bila naša shvatanja i mislim da je to naš najveći uspeh, veći i od medalja, koje smo osvajali na školskim olimpijskim igrama, koje su takođe bile značajne – rekao je Milijan.
Gordana je prva uvela časove ritmike i plesa u redovne časove. Milijan nije imao afiniteta prema tome, pa su spajali devojčice za ritmiku kod Gordane, a dečake kod Milijana. Ubrzo, skoro svaka manifestacija i proslava u gradu, Gordana je dobijala zadatak iz opštine da pripremi muzički sastav i ilustruje ga sa decom.
– Uvek sam to rado prihvatala, mada nikada to nije bilo plaćeno. To je bio moj doprinos određenim situacijama. To je bila prilika da se deca prikažu pred masom, da stidljiva deca izađu iz ćoškova. Naravno, nisu mogla sva deca koja su trenirala da učestvuju, već ona koja su imala najviše smisla za to, dok su ostala i dalje trenirala. Cilj mog rada je prvenstveno bio vaspitni i zdravstveni, pa tek posle takmičenja. Osvajali smo medalje, ali nikada nismo mogli biti prvi pored Beograda. Naime, ja sam u Gimnaziji radila 25 godina, a onda sam prešla u Pedagošku akademiju, baš zbog sale, jer smo se uveliko takmičili. Mi smo imali sekciju u Gimnaziji, ali su dolazile i devojčice iz škole „Nada Matić“. Bilo je dosta zainteresovane dece da se uključe u sekciju. Onda je “Prvi partizan” pokazao interesovanje, pomagali su nam, kupovali rekvizite, garderobu za neke scene, trikoe za takmičenja. To je i dalje bila školska sekcija, ali za potrebe “Partizana”. Izvela sam ekipu devojčicu iz “Nade Matić” na Školske olimpijske igre i za svoju školu osvojile su srebrnu medalju. Ali, opet kažem, nama osvajanje medalja nije bio cilj. Nama je bilo bitno da radimo nešto što će biti korisno za decu – kazala je Gordana.
– Mi nismo otišli da studiramo DIF zato da bi našli neko uhlebljenje. To je u nama bila ljubav prema fizičkom vežbanju i to smo hteli da prenesemo na decu. U programu je jasno stajalo da kod dece treba stvoriti naviku ili potrebu za kretanjem. Jedno od mojih razmišljanja tokom rada u školi i u pisanju magistarskog rada stavio sam moju izreku: Smisao života je u kretanju. Nama je osnovno bilo da deca stvore naviku za kretanjem. Mi smo uspevali u tome, ali u nekim slučajevima i nismo – rekao je Milijan.
On zna da ga pojedini nisu voleli, jer je Milijan znao da „zategne“ oko ocene.
– Nisam dozvoljavao da neko popunjava uspeh mojom ocenom. Imao sam slučaj da je čak i Ministarstvo prosvete rešavalo jedan slučaj. Učenik, koji je bio genije, nije dolazio na moje časove, a kada je bio, ponašao se nemoguće. Kada je došao kraj godine, ja sam mu dao dvojku, a svi su navalili na mene da mu dam 5, da bi bio „vukovac“. Nisam popuštao, jedino što sam uradio dao sam mu 3. Još je zavitlavao svoje drugove što su dolazili na fizičko, a njegove fizičke sposobnosti su bile na najnižem nivou. Nisam bio baš popularan kod njegovih roditelja – seća se naš sagovornik.
On smatra da je najgore u školi to što dolazi grabež za tom maksimalnom ocenom iz bilo kog predmeta, pogotovu dece od uticajnih i poznatih roditelja.
– Ako se u školi poremeti osnovna ideja vaspitnog obrazovanja, sigurno će se odraziti na društvo, što se već i odražava. Kada sam odlazio u penziju, nisam mogao više da držim onaj nivo koji sam držao. Inače, za mene i Gordanu rad sa decom je jedna humani posao, nešto najlepše, i zato bodrim moje mlađe kolege, jer imaju daleko bolje uslove nego mi. Treba se boriti za kriterijume. Smatram da škola mora da se drži jednog nivoa, programskih zadataka, i vaspitnih i obrazovnih, i mora da postoji jedna određena radna disciplina. A kod nas je sve više javašluka i to je veliki problem za društvo. Sada su bolji uslovi, ali je manji entuzijazma profesora – upozorio je Milijan i dodao da mu je neshvatljivo da u školi više nema kroseva u prirodi, ni izleta i pošumljavanja.
Podsetio je da izreka „u zdravom telu, zdrav duh“, nije potpuna, već bi trebalo da glasi: „Treba se moliti, da bude zdrav duh u zdravom telu”.
Posvećeni školi i obrazovanju fizičke nastave, ovaj bračni par je dobijao mnoga priznanja, odlikovanja, medalje, zahvalnice…
– Prvi pobednici Olimijskih školskih igara je bila Užička gimnazija i Gordana i ja, kao i škola, dobili smo najveće republičko priznanje. Dugo je taj trofej u obliku amblema stajao u nastavničkoj kancelariji u Gimnaziji, a nakon mog odlaska u penziju 1998. godine, neko ga je sklonio. Imam dosta priznanja iz atletike, muške ekipe. Uvek smo bili pri vrhu. Znalo se uglavnom da će prvo mesto uzeti Beograd, a za ostala dva mesta je bilo između nas, Paraćina i Smedereva, dok su svi ostali gradovi bili daleko iza nas – rekao je Milijan.
Treba pomenuti da je Milijan bio trener atletičara srednjih i dugih staza. Jedno vreme je trenirao Slavka Kuzmanovića, a kao svoj najveći uspeh smatra što je Dragomir Žunić Žuna dugo vreme držao rekord prvaka države na 10.000 m.
– Sada kada ga čovek vidi, prosto ne može da veruje da je to taj čovek. On treba da se ponosi tim. Ali, uvek je bio nekako skroman – rekao je profesor o Žuniću, a zatim pomenuo i Karapetrovića, prvaka države u pionirima u krosu u Novom Sadu.
Milijan je poručio svojim mlađim kolegama da ne dozvole da im se remete časovi, da se bore za bolje uslove, ali i da poštuju učenike koji imaju vannastavne aktivnosti u sportu i da bi ih zbog toga trebalo nagraditi ocenom više.
Gordana je na kraju, preturajući po mnogobrojnim fotografijama, istakla da je svaka generacija imala svoje favoritkinje u gimastici, ali da posebno pamti Katarinu Mihajlović, Vesnu Radibratović, Jelicu Pavlović, Maju Gulan…
Zvezdana Gligorijević
