У данашњем одсуству емпатије поздрављам вас пријатељи са великим – грлим вас и љубим. Желим здравља и сваку срећу.
У кавезу који нас полако окружује одређују нам све, па и то шта ће нас чинити срећним. Све постаје ријалити. Нормалност се полако губи. Престали смо да примећујемо друге људе око себе. Видимо их само као плен.
Пре 100 година ниједно село није дозвољавало да се самохрана мајка осети несигурном. Село би јој помогло да пооре, покоси, да довуче дрва, да очисти снег, да има хлеба. Наши дедови су разговарали, договарали се, знало се ко мудро збори. Мудрост се уважавала. Постојао је Бог и постојала је правда. Постојала је и држава. Моћна, конкретна и представљала је плодно тло за развој заједнице и заједништва.
Данас би ту исту мајку зеленаши опљачкали, отели све, а суд и судије би се побринули да то тако и буде зато што више нема људи. Данас се узима сиромашнима и даје богатима. А држава ћути.
Чини ми се да сам својевремено један свој текст завршио мишљу да нисмо рођени само због себе, рођени смо и због других људи. Данас не видимо друге, видимо само себе. А постоје људи који су у правом смислу речи рођени због других људи. О њима се мало пише. Не учествују у шоу програмима. Не мислимо на њих, осим када нам затребају. А они нас лече, спашавају животе, образују, васпитавају. Они се појављују када закаже држава и шире дух солидарности који многе одржава у животу.
Да би разумели свет, да би могли наслутити како ће се догађаји развијати, не смемо слепо веровати. Глобализација је најбољи пример. Глобализује се тржиште, експлоатација радника, зеленашење и пљачка од стране банака. Чак се и криминал и мафија глобализују. Само се хуманост и солидарност свесно потискују и ограничавају. Свест и самосвест о томе се у Србији затрпава ријалитијем, музичким фонтанама, јарболима, новогодишњим украсима, тунелима. Преци нам се преврћу у гробу. Болест која нас је захватила прети и да нас уништи. У буђењу је спас.
Наравно, кад нисмо способни као друштво да препознамо своје заблуде, онда нисмо ни свесни опасности које те заблуде доносе. У Србији је у овој години убијено 30 жена. Готово да не прође дан да новине и телевизија не извештавају о другим убиствима и насиљу сваке врсте. Разрачунавање криминалаца и мафије на улици никог не чини сигурним. Одраз болести друштва. Насиље постаје начин живота. Ниоткуд дијагнозе, ниоткуд терапије. Анестезирано друштво шареним лажама, обећањима, себичношћу и похлепом завршиће у некој Домановићевој вртачи или бездану.
Што пре препознамо природу зверињака у коме живимо, пре ћемо видети кавез кога се морамо ослободити. Али стање порицања, у коме се стално говори да није оно што јесте, збуњује неодлучне, несвесне, безвољне. Све што господари овде чине је брутална принуда. Само треба видети корбач у њиховим рукама и неправду која се шири. Из њиховог порицања се види њихова неодговорност и неспремност да се суоче са истином. Управо супротно од оног што су наши дедови радили.
Одувек постоји сукоб између тржишта и демократије. Одувек су елите богатих чиниле да ограниче демократију, да би спречиле амбиције већине за Владом која почива на економској и социјалној правди. Данашњи господари дуго већ нападају и руше социјалну државу, доносећи неправду, експлоатацију, варварство и послушнике.
Немојте сумњати да свако од нас може да живи пристојно од свог рада, без бриге за егзистенцију и без сиромаштва. Само је потребно направити праведну прерасподелу добара која се стварају. Али управо то спречава похлепна мањина. Она тајно успоставља правила погубна по већину. Она купује политичаре који спроводе њен наум, убеђују већину како се она заправо бори за бољи живот свих, за веће плате, за сигурност, за бољу будућност.
Но не смемо бити наивни, она највећи успех убеђивања постиже у времену криза, зато они кризе производе из дана у дан. Готово широм света. Утицај на масе зависи од појединаца. Они који мање знају имају мање информација, лакше прихватају убеђивање и њих је највише. Они који више знају и што им је квалитет знања виши и проверен својим искуством и искуством других, тврд су орах сваком манипулатору. Мало људи поседује много знања, а много људи поседује мало или готово нимало. Та чињеница подстиче сваког манипулатора и убеђивача. Вера да ће се манипулација смањити, а самим тим и сиромаштво, да ће се степен правде повећати као и опште благостање човечанства, врло су варљиве. Сведоци смо неостварених нада у 21. век. Сведоци смо све веће суровости светских корпорација, глади у Африци, плата радника од којих не могу да преживе.
Пандорину кутију зла коју смо отворили 90-их још нисмо успели да затворимо. Бојим се да неки нису ни спремни на то. Ако тако остане, полако ће се сви удаљавати од нас. Остаћемо сами, а зло ће нас лако прогутати.
Све што имамо су озбиљни проблеми. Разумно је запитати се могу ли озбиљне проблеме да решавају људи који нису способни да озбиљне проблеме схвате озбиљно. Бојим се да су данас на делу преваранти, креатори свести и голи, сурови интерес. Верујем да сваког од нас боли чињеница да десет посто деце у Србији живи у апсолутном сиромаштву и тридесет посто на ивици сиромаштва. То је резултат деловања људи који само знају за манипулацију и креирање свести. Они нису способни да предвиде последице које може да изазове њихово деловање. Оно што они могу да предвиде само су последице блиске њиховим интересима. Одувек и свугде је било да што је ауторитарнији систем, то су могућности да се манипулише веће, али и погубније по заједницу.
Да ли ће се мањина која више зна, школована је, располаже информацијама, зна како свет функционише, ставити на страну правде или неправде, хуманости или покварености, добра или зла – то је већ питање карактера.
Један Тесла је своју науку посветио добробити целог човечанства. Требало би да следимо његов пут. Јер, нисмо рођени само због себе, рођени смо и због других људи.
Здравко Тошић
