USPEŠNI UŽIČANI: ZORAN JANJIĆ, VLASNIK „MAŠO KOMERCA“
Proizvodno-trgovinsko preduzeće “Mašo komerc“ sa Bele Zemlje, osnovano je 06. novembra 1992. godine. Proizvodnjom ličnih zaštinih sredstava bavi se od 1999. godine. Direktor i vlasnik preduzeća, Zoran Janjić, svoje veliko iskustvo u radu sa polimerima, godinama je sticao u „Prvom Partizanu“, a potom je svoje znanje primenio u svojoj firmi, čija je osnovna delatnost proizvodnja visokokvalitetnih ličnih zaštitnih sredstava za zaštitu glave. U „Mašo komercu“ je zaokružen proces proizvodnje zaštitnih šlemova i nadgradnja tih šlemova, a repromaterijal nabavlja od renomiranih dobavljača. Preduzeće se, pored proizvodnje i prodaje svojih proizvoda, bavi i trgovinom (veleprodajom) svih ostalih sredstava i opreme za bezbednost i zdravlje na radu drugih proizvođača. Zoran Janjić je jedan od retkih proizvođača koji ima sertifikate od Instituta Nikola Tesla u Beogradu, Instituta za zaštitu na radu u Novom Sadu, Tehničkog opitnog centra (TOC) u Beogradu, poseduje CE znak i standard EN 397, radi plasiranja svojih proizvoda na Evropsko tržište, kao i prestižni TIF sertifikat.
Nekada je u Užicu bilo više proizvođača HTZ opreme, ali danas, pored „Mašo komerca“, postoji samo još jedno preduzeće. Prema rečima Zorana Janjića, na to su uticali veliki uvoznici sa kineskom, korejskom i tajvanskom robom. I njemu preti ta opasnost, jer kako kaže, on je mali u odnosu na velike uvoznike, kod kojih je i novac i moć.
– Došao sam u situaciju da posle 16 godina zatvorim preduzeće. Prinuđen sam da se bavim i trgovinom, a ne samo proizvodnjom. Postoje veliki trgovci, koji uvoze iz Kine, Koreje i Tajvana i onda ne vredi počinjati bilo kakvu proizvodnju, jer će se izgubiti i vreme i novac. To znači da se može proizvoditi samo nešto što se ne uvozi iz tih zemalja. Meni ne bi bilo loše da mi je konkurencija Evropa, jer bih sada imao najmanje 30 zaposlenih – rekao je Janjić i dodao da je uvezao šlem iz Italije, ali da ga niko ne pita za njega.
Pored problema jevtine uvozne robe, kako kaže Janjić, posotoje saplitanja na svakom koraku, naročito kada je reč o tenderima. Njegov šlem je jeftin i možda bi po ceni mogao da parira uvoznicima, ali moćni imaju ima više veza, nego što se to na prvi pogled čini.
– Ja nema ucenjivački kapacitet. Radim za industriju, a ne za široku potrošnju i prodavnice. Pojavljujem se u nekim većim firmama, ali ne stalno, jer znam da ne mogu da prođem na tenderu. Uglavnom se pojavim kada dolazi do nekih promena u firmi, pa se ostali povuku, jer se nečega plaše. I tada ja mogu da uđem. To funkcioniše godinu – dve, dok se stari ponovo ne ohrabre, pa krenu i onda traže svoga čoveka i sklanjaju se ti koji su do tada radili – rekao je Zoran i kao primer naveo „Ju-Es stila“.
Kada su nastale promene u našoj čeličani, svi dobavljači su se povukli iz raznih razloga, a Zoran je video svoju šansu.
– Za dve i po godine sam isporučio 8.500 šlemova. To je bilo 2004. i 2005. godine i pola 2006. godine. Moje preduzeće je stalno imalo unapred spremnu robu za njih. „Sartid“ je tada bio u stečaju i svi veliki dobavljači su se povukli, a ja, kao proizvođač, hoću i moram da radim, a to što bih radio za „Sartid“ ili tadašnji „Ju-Es stil“, bila bi mi dobra referenca. Tada je Amerikanac Šulc bio nadležan za sve fabrike čelika u okviru „Ju-Es stila“, šta može, a šta ne može da uđe. I ja sam se pojavio. Na moje veliko zadovoljstvo, razlog zbog koga su se svi drugi povukli, meni je uplata stizala redovno, svakog 30. u mesecu. Nisam morao da idem u banku da vidim da li je bilo priliva, znao sam da je tu. I tako sam radio dve i po godine, dok ovi veliki nisu saznali da „Ju-Es stil“ redovno plaća. Kada su saznali, a u tom momentu je Šulc otišao u penziju, promenila se garnitura na čelu preduzeća, prođe mesec dana mene niko ne zove, niti traži isporuku. Kada sam pitao šta se dešava, rekli su mi da moji šlemovi imaju etički problem, kao boja na šlemovima. Kada sam pitao kome da se obratim za to, zašto i meni nije ponuđeno da se javim na tender, jer nisam imao reklamaciju, kazali su da su odabrali drugog dobavljača. Savetovali su mi da njemu dajem moju robu, koju će on distriburita za njih. Nisam hteo, jer je taj drugi dobavljač tada bio manji od mene, a sada je postao mnogo velika firma – ispričao je Zoran svoj poslovni aranžman sa našom čeličanom.
On kaže da je tada dobro zarađivao i sve ulagao u alate, sve je finansirano iz tekućih poslovanja, tako da mu nisu bile potrebne pozajmice, pa čak ni ulazak u dozvoljeni minus.
– I umesto sada, kada sve imam, i prostor i alate, da poslujem normalno, da napredujem još, u poslednje četiri godine ne mogu da se izvučem iz kredita. Svi kasne sa plaćanjem i po godinu dana, pola godine, a ako uplate za tri meseca, to je super. Zakonski rok plaćanja 45 dana je jedno, a drugo je praksa. To je pravilo za javna preduzeća i oni to poštuju, ali ja ne radim za njih – rekao je Zoran.
On kaže da ne priznaje komentare da mi samo treba da radimo i da će sve biti u redu.
– Međutim, mi, domaći proizvođači, imamo puno prepreka, saplitanja, kanale, koje treba da prođemo. Koliko god se država trudila, bilo koja vlast da je u pitanju, tu je ljudski faktor preovlađujući. Kod javnih nabavki, kada idete kod jačih firmi, a išao sam da nešto pokušam, da dokažem, kada je moj posao u pitanju, baca se akcenat na deo dokuemntacije, da li ste registrovani, da li sam osuđivan, da li je moja firma pod stečajem, da li sam opterećen i slično. Ja sam registrovan u Agenciji za privredne registre za ponuđača, ali i dalje traže sve te gluposti. Pa ko je lud da konkuriše, ako nema svu tu dokumentaciju. Dugo radim i mnogo toga znam. Suština prevare tendera je u tehničkoj dokumentaciji. Kada izađete pred tendersku komisiju, oni gledaju papire, koje se odnose na moju firmu i mene, i kada sve to bude u redu i dođe se do tehničke dokumentacije, oni zatvore i kaže to će gledati neka druga komisija. I kraj. Gde nastaje problem? Šlem je jeftina roba, ko paklica malo boljih cigareta. Suština je u tome što, ako su i naveli da trebaju šlem po tim standardima, oni dodaju, na primer, da šlem mora imati rupice ili točkić pozadi. To dodaju, jer su se pre raspisivanja tendera već dogovorili sa dobavljačem kako da izbace ostale učesnike na tenderu, jer znaju da, recimo, moj šlem nema rupice. A te rupice navedu da su potrebne zbog ventilacije. U standardu objektivno postoji da šlem može da ima rupice, ali, ako šlem nema drugačiju ventilaciju. Ima šlemova sa drugim hlađenjem, kao na primer moj, koji se pravi po italijanskim standardima. To je slučaj kod EPS-a, oni traže te rupice na vrhu šlema, a nije ih briga da kada se neki radnik po snegu i mrazu penje na dalekovod i nosi šlem koji ima rupe. Takav šlem bi možda mogao da se koristi u Africi, gde u godinu dana ima samo jedan mesec hladnih dana. A da ne govorim o tome da li šlem atestiran na struju. Naravno da nije, jer kod nas ne postoji takva ustanova – objasnio je naš sagovornik.
Kao najsvežiji primer naveo je RTB „Bor“ sa čijim, kako kaže, „stručnjacima“ je imao prepisku.
– Tražili su 50 šlemova. Nije to neka količina, ali i za toliko je ovim velikim stalo. Onda je taj neki gospodin, magistar zaštite na radu, odgovorio mom distributeru da se moj šlem ne uzima, iako je taj šlem sertifikovan od ovlašćene kuće. Dakle moj šlem ima sertifikat i tu bi trebalo da je kraj. Navodeći razloge da ne uzme šlem od mene, jer decenijama uzima od istog, navodi da moj šlem ima posebno bočne deformacije. Na osnovu čega je zaključio? Da li ga je ispitivao? Naravno da nije, jer nema laboratoriju. Naveo je da se šlem lako savija pod pritiskom rukom i smatra, kako navodi, da nije zadovaljavajući kvalitet šlema za industrijske uslove, a da može da odgovara za posetioce, a ne za svakodnevne potrebe u industriji. Dakle, sertifikovani i ispitan šlem on ispituje rukom, a jedino vojska ima opremu za ispitivanje šlema. Još kao primedbu zašto se odbija moj šlem napisao je da je oblik šlema originalan, ali da nije idealan. A šta je to idealno? Koja je to šoljica za kafu idealna? Jako me je isprovocirala ta reč da nije za indsutriju. Ispitao ga je rukom i odakativnom metodom, a ja sam morao da platim 5.000 evra da mi ispitaju šlem – rekao je Janjić.
Pošto retko koja kuća ima sertifikate kao što ima „Mašo komerc“, zbog toga se našao i na udaru Evropske inspekcije za sertifikaciju.
– Tokom 2007. godine su ukinuti svi naši standardi i uvedeni evropski standardi. Odjednom smo svi mi došli u situaciju da naša roba više ne može na tržište, zato što u Srbiji ne postoji nijedna laboratorija koja akredituje po EN standardu. Onda sam otišao u Milano da radim ispitivanje šlema u akreditvanoj laboratoriji. Tako sam dobio iz Luksemburga TIF sertifikat. A kada priložim moj sertifikat svi misle da sam ga lažirao, pa su me ti naši veliki uvoznici preko njihovih matičnih firmi u Engleskoj prijavili, posle trećeg meseca kada sam dobio sertifikat. Došla mi je Evropska inspekcija za sertifikaciju da me kontroliše. Ja se obratim kući u Milanu i pusti im na imejl to što sam dobio od Evropske inspekcije. Odgovorili su mi da oni nemaju bilo kakve veze sa mnom, jer na tom sertifikatu lepo piše broj sertifikata, ko mi je dao i gde je i kada zaveden sertifikat. Iz Milana su mi još poručili da se nikada nije desilo da zovnu onoga ko je dobio sertifikat, nego zovu kuću koja je izdala sertifikat i dodali da im ništa ne odgovaram. Nikada mi se više niko nije obratio zbog sertifikata. Posedujem sertifikat jedne od najjačih akreditacionih kuća, a to je TIF. I sada u celoj priči, ja ne mogu opet da prodam moj šlem – objasnio je Zoran.
Pored problema sa tenderskom dokumentacijom, njemu, ali i drugim proizvođačima preti opasnost od fantomskih firmi.
– Mnoge firme svesno odu u blokadu, a onda taj isti vlasnik osnuje drugu firmu, na razne načine iz te stare firme prevuče opremu i pare u tu novu firmu, a dobavljačima ostaje dužan mnogo para. I mene su tako prevarili, iako sam prethodno proverio njegov status. Imao je svu dokumentaciju, bankarske menice, država mu je dala mogućnost da radi. Posle 29 dana ta firma nestala je sa mape, nema je nigde, fizički ih nema. Ima takvih nekoliko slučajeva u zemlji, pa i u Užicu. Zbog svih ovih razloga Zoran je morao da počne da se bavi i trgovinom HTZ opreme, pa u svom asortimanu ima: radna odela, mantile, kombinezone, pantalone, jakne, majice, rukavice, zaštitne cipele i čizme, kabanice, kecelje, sredstva za zaštitu disajnih organa, antipadnu opremu i ostalu opremu po potrebi.
Zvezdana Gligorijević
