ВИШЕ НЕМА ДОМА „ПЕТАР РАДОВАНОВИЋ“
Након трансформације дома „Петар Радовановић“ угасила се установа у којој су била смештена деца без родитељског старања. Од те установе, која је угашена после 104 године, остао је дом за ученике и отворено је ново предузеће – Градски центар за услуге социјалне заштите. Да ли је то право решење или се могло наћи неко друго, како је дом некада функционисао, разговарали смо са Радом Митровићем, једном од директорки сад већ бившег Дома.
Рада Митровић је седамнаест година радила у дому „Петар Радовановић“, пет година као васпитачица, седам као координаторка стручног рада, а од 2001. до 2006. године обављала је дужност директорке установе. Након тога одлази у Нови Сад, где је обављала дужност директорке новоформираног Покрајинског завода за социјалну заштиту, до пензионисања 2017. године. И поред тога што се Завод у коме је радила бавио унапређењем и развојем система социјалне заштите у Покрајини, наставила је са посебном пажњом да прати шта се дешава у дому „Петар Радовановић“ у Ужицу.
На почетку разговора подсетила је да је овај дом основан пре више од 100 година. Током Првог светског рата у ту установу су смештана деца ратна сирочад, а касније, након Другог светског рата и деца из сиромашнијих породица из околних насеља и општина, која су се школовала у Ужицу. Деца лишена родитељског старања долазила су на захтев надлежних центара за социјални рад из разних крајева Србије, а раније у време СФРЈ и са ширег подручја. Ученици средњих школа у дом су долазили на основу конкурса за смештај, који је расписиван сваке школске године.
– Крајем педесетих година у дому „Петар Радовановић“, док су се школовали, живели су познати књижевници из нашег краја Љубивоје Ршумовић и Милован Витезовић. Деценијама су те две, условно речено, различите делатности успешно и на задовољство све деце која су „прошла кроз дом“ коегзистирале. Заједнички именитељ је био да су у установи живела деца и млади, додуше једни из породица које нису биле у стању да адекватно одговоре родитељским обавезама, а други из функционалних породица, које су подржавале своју децу у амбицији да се школују за жељено занимање у другом граду. Разлика је била само у извору финансирања. Додуше, обе делатности су финансиране из републичког буџета, али једна из социјалне заштите, а друга из просвете – навела је Рада Митровић.
Шта су били недостаци овакве структуре корисника и организације рада?
– Искрено, са аспекта интереса корисника ја озбиљније недостатке нисам видела. Деца и млади лишени родитељског старања и млади на интернату су били истог узраста, истих развојних потреба и у раду са њима примењиван је исти васпитни програм. Живећи заједно, они су једни од других имала шта добро да науче.
– Кроз пројекат „Старији брат, старија сестра“ наша најмлађа деца су, бирајући свог старијег брата или сестру са интерната, одлазили у њихове породице и на тај начин имала прилику да искусе живот у породичном окружењу. Наши млади на интернату су развијали емпатију и разумевање за децу/младе које живот није мазио. Известан број њих је, мада су завршили средњу Медицинску или Уметничку школу, касније завршили ФПН и постали социјални радници. Једна наша ученица је доктор наука и професорка на Факултету за социјални рад у Нишу. Сви они истичу пресудан утицај боравка у дому „Петар Радовановић“ на њихово коначно професионално опредељење – каже бивша директорка.
Према њеним речима, „током деведестих година прошлог века било је говора да треба укинути интернат за средњошколску омладину, као да за сву децу и младе (без обзира које Министарство финансира њихов боравак у дому) не важе исти васпитни модели“.
– С обзиром да на подручју Западне Србије у то време није било установе за смештај старијих лица, а следећи логику „све услуге социјалне заштите на једном месту“ (без обзира на специфичне потребе старијих корисника) било је, на сву срећу, нереализованог размишљања да се капацитет коришћен за средњошколску омладину претвори у дом за старије. Тужно је што деценијама нисмо успели да превазиђемо бирократски приступ и логику у планирању, развијању и пружању услуга корисницима, па тако услуге организујемо „по ресорима“, уместо да пратимо реалне животне потребе.
– Када је реч о збрињавању деце лишене родитељског старања, недвосмислено да је смештај у институцију увек био најлошије решење. Међутим, увек су центри за социјални рад најпре покушавали да обезбеде смештај детета у сродничку или хранитељску породицу. Тек ако се у томе не успе, деца су долазила у дом на привремени смештај, док се не пронађе боље решење. Мени је одувек сметао изразито негативан став према установама као некаквом страшном месту за одрастање деце, мада смо свакодневно сведоци злостављања и занемаривања деце и у породицама. Хоћу да кажем да ништа није црно-бело. Морам при том да кажем да сам ја поносна на сву децу која су порасла у нашем дому. Сигурно би било боље да су могли да одрастају у породици, али, упркос томе, постали су сјајни људи, који данас имају своје породице, своју децу – објаснила је наша саговорница.
Она каже да су негде од 2001. године интензивно почели да се раде планови трансформације установа за смештај деце и омладине лишене родитељског старања.
– Наравно, то је процес који још увек није до краја завршен. Требало је у међувремену развијати друге облике заштите, пре свега хранитељство, како би се деца из домова изместила у породице, а друга деца из нефункционалних породица несметано одмах могла такође да одлазе у одговарајуће хранитељске породице. Ја сам негде видела реалну могућност да се дом „Петар Радовановић“ трансформише у регионални Центар за породични смештај и усвојење, чиме би се наставила традиција рада на збрињавању деце у Ужицу. Осим тог,а дом је имао и материјалне и људске ресурсе за тако нешто, али се то, нажалост, није догодило. И тако, дом „Петар Радовановић“ је укинут, угашен.
– Са позиције руководиоца једног од два Завода у Србији, имала сам прилике да видим како поједине средине, установе и њихови руководиоци лобирају, имајући јасан план или визију у ком правцу треба да се трансформише њихова установа. Тужно је било слушати олако дато образложење овдашњих градских власти да они са укидањем дома немају ништа (!?), а морали би да имају много тога, и да је то одлука Министарства. Исто као и у случају смањења капацитета за интернат (мада реалне потребе казују нешто друго) и припајања Дому ученика у Коштици. Да ли је могуће да је Србија толико богата земља, па се из републичког буџета уложе велика финансијска средства (преко оба министарства) за реконструкцију и савремено опремање објеката дома „Петар Радовановић“ у коме је било преко 250 корисника и 50 запослених, а онда се број корисника тог огромног простора сруби на 100. Колико то квадрата стамбеног, трпезаријског, кухињског, читаоничког, магацинског простора…сада дође по глави корисника? Па ова установа има и две фискултурне сале и још што-шта од простора. О локацији објекта и близини школа да и не говоримо. Испаде да се годинама размишљало о трансформацији, а онда олако донела нерационална одлука. Јасно, надлежна министарства су донела одлуку, али ко исказује потребе заједнице и предлаже најцелисходнија решења тим Министарствима? И да, не бих да прескочим, локална самоуправа се великодушно побринула за запослене, да ли и на ваљан начин, то најбоље знају ти људи.
– И на крају, рекла бих да је добро што је локална самоуправа основала Градски центар за пружање услуга у социјалној заштити, само је питање у којој мери градски буџет може да подржи покретање и одрживост свих услуга предвиђених статутом овог Центра. И да, шта ћемо са приступачношћу простора, деоби текућих трошкова и трошкова одржавања са домом из Коштице. А тек дом Коштица на две локације…Речју, зашто једноставно кад може овако – закључила је Рада Митровић.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1017)
