VIŠE NEMA DOMA „PETAR RADOVANOVIĆ“
Nakon transformacije doma „Petar Radovanović“ ugasila se ustanova u kojoj su bila smeštena deca bez roditeljskog staranja. Od te ustanove, koja je ugašena posle 104 godine, ostao je dom za učenike i otvoreno je novo preduzeće – Gradski centar za usluge socijalne zaštite. Da li je to pravo rešenje ili se moglo naći neko drugo, kako je dom nekada funkcionisao, razgovarali smo sa Radom Mitrovićem, jednom od direktorki sad već bivšeg Doma.
Rada Mitrović je sedamnaest godina radila u domu „Petar Radovanović“, pet godina kao vaspitačica, sedam kao koordinatorka stručnog rada, a od 2001. do 2006. godine obavljala je dužnost direktorke ustanove. Nakon toga odlazi u Novi Sad, gde je obavljala dužnost direktorke novoformiranog Pokrajinskog zavoda za socijalnu zaštitu, do penzionisanja 2017. godine. I pored toga što se Zavod u kome je radila bavio unapređenjem i razvojem sistema socijalne zaštite u Pokrajini, nastavila je sa posebnom pažnjom da prati šta se dešava u domu „Petar Radovanović“ u Užicu.
Na početku razgovora podsetila je da je ovaj dom osnovan pre više od 100 godina. Tokom Prvog svetskog rata u tu ustanovu su smeštana deca ratna siročad, a kasnije, nakon Drugog svetskog rata i deca iz siromašnijih porodica iz okolnih naselja i opština, koja su se školovala u Užicu. Deca lišena roditeljskog staranja dolazila su na zahtev nadležnih centara za socijalni rad iz raznih krajeva Srbije, a ranije u vreme SFRJ i sa šireg područja. Učenici srednjih škola u dom su dolazili na osnovu konkursa za smeštaj, koji je raspisivan svake školske godine.
– Krajem pedesetih godina u domu „Petar Radovanović“, dok su se školovali, živeli su poznati književnici iz našeg kraja Ljubivoje Ršumović i Milovan Vitezović. Decenijama su te dve, uslovno rečeno, različite delatnosti uspešno i na zadovoljstvo sve dece koja su „prošla kroz dom“ koegzistirale. Zajednički imenitelj je bio da su u ustanovi živela deca i mladi, doduše jedni iz porodica koje nisu bile u stanju da adekvatno odgovore roditeljskim obavezama, a drugi iz funkcionalnih porodica, koje su podržavale svoju decu u ambiciji da se školuju za željeno zanimanje u drugom gradu. Razlika je bila samo u izvoru finansiranja. Doduše, obe delatnosti su finansirane iz republičkog budžeta, ali jedna iz socijalne zaštite, a druga iz prosvete – navela je Rada Mitrović.
Šta su bili nedostaci ovakve strukture korisnika i organizacije rada?
– Iskreno, sa aspekta interesa korisnika ja ozbiljnije nedostatke nisam videla. Deca i mladi lišeni roditeljskog staranja i mladi na internatu su bili istog uzrasta, istih razvojnih potreba i u radu sa njima primenjivan je isti vaspitni program. Živeći zajedno, oni su jedni od drugih imala šta dobro da nauče.
– Kroz projekat „Stariji brat, starija sestra“ naša najmlađa deca su, birajući svog starijeg brata ili sestru sa internata, odlazili u njihove porodice i na taj način imala priliku da iskuse život u porodičnom okruženju. Naši mladi na internatu su razvijali empatiju i razumevanje za decu/mlade koje život nije mazio. Izvestan broj njih je, mada su završili srednju Medicinsku ili Umetničku školu, kasnije završili FPN i postali socijalni radnici. Jedna naša učenica je doktor nauka i profesorka na Fakultetu za socijalni rad u Nišu. Svi oni ističu presudan uticaj boravka u domu „Petar Radovanović“ na njihovo konačno profesionalno opredeljenje – kaže bivša direktorka.
Prema njenim rečima, „tokom devedestih godina prošlog veka bilo je govora da treba ukinuti internat za srednjoškolsku omladinu, kao da za svu decu i mlade (bez obzira koje Ministarstvo finansira njihov boravak u domu) ne važe isti vaspitni modeli“.
– S obzirom da na području Zapadne Srbije u to vreme nije bilo ustanove za smeštaj starijih lica, a sledeći logiku „sve usluge socijalne zaštite na jednom mestu“ (bez obzira na specifične potrebe starijih korisnika) bilo je, na svu sreću, nerealizovanog razmišljanja da se kapacitet korišćen za srednjoškolsku omladinu pretvori u dom za starije. Tužno je što decenijama nismo uspeli da prevaziđemo birokratski pristup i logiku u planiranju, razvijanju i pružanju usluga korisnicima, pa tako usluge organizujemo „po resorima“, umesto da pratimo realne životne potrebe.
– Kada je reč o zbrinjavanju dece lišene roditeljskog staranja, nedvosmisleno da je smeštaj u instituciju uvek bio najlošije rešenje. Međutim, uvek su centri za socijalni rad najpre pokušavali da obezbede smeštaj deteta u srodničku ili hraniteljsku porodicu. Tek ako se u tome ne uspe, deca su dolazila u dom na privremeni smeštaj, dok se ne pronađe bolje rešenje. Meni je oduvek smetao izrazito negativan stav prema ustanovama kao nekakvom strašnom mestu za odrastanje dece, mada smo svakodnevno svedoci zlostavljanja i zanemarivanja dece i u porodicama. Hoću da kažem da ništa nije crno-belo. Moram pri tom da kažem da sam ja ponosna na svu decu koja su porasla u našem domu. Sigurno bi bilo bolje da su mogli da odrastaju u porodici, ali, uprkos tome, postali su sjajni ljudi, koji danas imaju svoje porodice, svoju decu – objasnila je naša sagovornica.
Ona kaže da su negde od 2001. godine intenzivno počeli da se rade planovi transformacije ustanova za smeštaj dece i omladine lišene roditeljskog staranja.
– Naravno, to je proces koji još uvek nije do kraja završen. Trebalo je u međuvremenu razvijati druge oblike zaštite, pre svega hraniteljstvo, kako bi se deca iz domova izmestila u porodice, a druga deca iz nefunkcionalnih porodica nesmetano odmah mogla takođe da odlaze u odgovarajuće hraniteljske porodice. Ja sam negde videla realnu mogućnost da se dom „Petar Radovanović“ transformiše u regionalni Centar za porodični smeštaj i usvojenje, čime bi se nastavila tradicija rada na zbrinjavanju dece u Užicu. Osim tog,a dom je imao i materijalne i ljudske resurse za tako nešto, ali se to, nažalost, nije dogodilo. I tako, dom „Petar Radovanović“ je ukinut, ugašen.
– Sa pozicije rukovodioca jednog od dva Zavoda u Srbiji, imala sam prilike da vidim kako pojedine sredine, ustanove i njihovi rukovodioci lobiraju, imajući jasan plan ili viziju u kom pravcu treba da se transformiše njihova ustanova. Tužno je bilo slušati olako dato obrazloženje ovdašnjih gradskih vlasti da oni sa ukidanjem doma nemaju ništa (!?), a morali bi da imaju mnogo toga, i da je to odluka Ministarstva. Isto kao i u slučaju smanjenja kapaciteta za internat (mada realne potrebe kazuju nešto drugo) i pripajanja Domu učenika u Koštici. Da li je moguće da je Srbija toliko bogata zemlja, pa se iz republičkog budžeta ulože velika finansijska sredstva (preko oba ministarstva) za rekonstrukciju i savremeno opremanje objekata doma „Petar Radovanović“ u kome je bilo preko 250 korisnika i 50 zaposlenih, a onda se broj korisnika tog ogromnog prostora srubi na 100. Koliko to kvadrata stambenog, trpezarijskog, kuhinjskog, čitaoničkog, magacinskog prostora…sada dođe po glavi korisnika? Pa ova ustanova ima i dve fiskulturne sale i još što-šta od prostora. O lokaciji objekta i blizini škola da i ne govorimo. Ispade da se godinama razmišljalo o transformaciji, a onda olako donela neracionalna odluka. Jasno, nadležna ministarstva su donela odluku, ali ko iskazuje potrebe zajednice i predlaže najcelishodnija rešenja tim Ministarstvima? I da, ne bih da preskočim, lokalna samouprava se velikodušno pobrinula za zaposlene, da li i na valjan način, to najbolje znaju ti ljudi.
– I na kraju, rekla bih da je dobro što je lokalna samouprava osnovala Gradski centar za pružanje usluga u socijalnoj zaštiti, samo je pitanje u kojoj meri gradski budžet može da podrži pokretanje i održivost svih usluga predviđenih statutom ovog Centra. I da, šta ćemo sa pristupačnošću prostora, deobi tekućih troškova i troškova održavanja sa domom iz Koštice. A tek dom Koštica na dve lokacije…Rečju, zašto jednostavno kad može ovako – zaključila je Rada Mitrović.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 1017)
