ГОСТ КОМЕНТАТОР УЖИЧКЕ НЕДЕЉЕ 1017 : КОНСТАНТНО СМАЊИВАТИ ЈАВНУ ПОТРОШЊУ
Прошло је седамнаест година како у различитим медијима пишем и говорим о реформама које треба да се десе у Србији, да би иста била лепо место за бизнис, а последично и лепо место за живот, јер доброг живота нема без добрих фирми. Србија је у 21. веку напредовала, много спорије него што сам се надао, спорије него што је могла и што су се надали, чак и људи са минималним очекивањима. Како било, примиче нам се трећа деценија 21. века, као и осма година власти СНС, па је време за сумирање где смо стигли, шта смо пропустили и шта нам ваља радити, да не маштамо о томе да сви имају за хлеб, ципеле, огрев, кров над главом и понеки скромни ужитак.
Данашња Србија је земља која је базично сигурна. Јавни дуг је под контролом и опада као проценат БДП, инфлација је ниска, курс стабилан, каматне стопе су значајно опале, али ризик пословања нажалост није, буџет Републике Србије је уравнотежен. Разваљене јавне финансије и земља која хита у банкрот су наша прошлост и то је остварено школским примером програма стабилизације у сарадњи са ММФ-ом, али и другим светским и европским финансијским институцијама. Србија данас није на прагу да постане парија светских финансија и то нико озбиљан не може спорити. Стабилизација се могла остварити другачије, на пример сечењем субвенција и мало интелигентнијим програмима смањења масе плата у јавном сектору у време кризе, као и структурним реформама јавних предузећа. Како било, одабрали смо то што јесмо и постигли стабилност. Данас је тешко замислити инфлацију од преко 10%, динар који депресира, камате на девизе које су двоцифрене и државу која се задужује са каматом од преко 5% да би финансирала зјапећи дефицит.
Међутим, то је суштински само програм гашења пожара, који је готово увек резултат елементарне неурачунљивости, где се на наилазак кризе реагује повећањем јавне потрошње, уместо смањењем пореза. Да бисмо заиста имали брз раст плата, квалитетан раст који не зависи од субвенција и Божје воље и који изворе раста тражи у експанзији извоза, структурне реформе су наредни корак. Након што је решен проблем фирми у реструктурирању и донекле реформисан јавни сектор, нестало је или није уопште било храбрости за опсежне структурне реформе које би Србију учиниле брзо растућом привредом. Цена оклевања је да не пребацујемо 5% раста БДП у најбољим годинама, а да фактори као што су суша или проблеми са експлоатацијом лигнита, могу да раст спусте испод 4% у време глобалне експанзије. Земља која је на нивоу Србије не би смела расти испод 5% у време експанзије, а у најбољим годинама и 6-7%, а у време глобалне кризе не би требала улазити у рецесију. Шта је оно што би храбра реформска влада учинила, (на пример, она коју би водила Странка модерне Србије), жртвујући можда и део подршке, свесна, ако и изгуби изборе, да је њен повратак у наредном изборном циклусу известан?
Јавна потрошња има своје место, посебно јавне инвестиције. Међутим, релативно висока јавна потрошња, истискује приватну потрошњу и приватне инвестиције. Другим речима, све чиме се држава хвали, плаћено је тиме што су приватне фирме одустале од запошљавања, подизања плата и приватних инвестиција. Имајући у виду да је приватни власник тај који ризикује свој новац, врло је вероватно да се далеко опрезније односи према новцу који инвестира и да су такве инвестиције оне које дају већи принос. Другим речима, храбра влада би изашла са осмогодишњим планом смањења учешћа јавне потрошње у БДП-у, да би стимулисала приватно генерисан раст који је супериорнији. Ово значи да се држава сваке године одрекне нове масе прихода који су последица раста БДП и да уместо у државну потрошњу, то одрицање оде у смањење пореза и доприноса. Сваке године учешће јавне потрошње у БДП-у би могло падати, што би увећало приватне инвестиције и створило одржив раст, како фирми, тако и плата. Ова мера средњорочно је много боља од субвенција и око ње треба постићи национални консензус, не само у оквиру власти, него и већег дела друштва.
Друго, потребно је наставити са дерегулацијом, сечењем парафискалних намета свих врста, дигитализацијом и неговањем једнакости у односу државе и привреде, где правила и рокови једнако вреде за обе стране. У оквиру ове групе структурних реформи, неопходно је обезбедити предвидљивост, посебно за мала и средња предузећа, као и разумне и једноставно дефинисане обавезе према држави. Мала и средња предузећа (МСП) у 99% случајева неће отићи из Србији, неће изнети свој профит, нити ће имати скромну нето додату домаћу вредност. Држава која хоће брже стопе раста мора бринути о МСП кроз стварање доброг окружења, јер се до сада углавном бринула за велике и најчешће стране фирме, које се иначе одлично брину саме за себе.
Треће, јавне фирме настављају да буду генератори проблема, иако су многи проблеми гурнути под тепих кроз креативан однос према амортизацији великих делова инфраструктуре. Већина јавних фирми има вишак запослених, обавезе према држави које нису примерене предузећима (на пример Србијагас) или су још увек истинске аутономије неефикасности у оквиру Србије, као, на пример, ЕПС. За велика јавна предузећа одличан потез би била докапитализација кроз улагање мањинског инвеститора, који би био одговоран за корпоративно управљање и потом извођење јавних предузећа на берзу кроз ИПО. Уско повезане са реформом јавних предузећа су јавне набавке, које треба кроз дигитализацију учинити транспарентним и доступним на једном месту, а критеријум најниже цене у одсуству квалитета, техничке понуде морају пратити јасно дефинисани услови квалитета.
Четврто, потребно је створити услове за раст базиран на знању, који доноси велику додатну вредност. У том смислу неопходно је интегрисати српско тржиште новца и капитала у тржиште ЕУ и поједноставити прописе у овој области. Такође, неопходно је стално освежавање прописа, јер је развој у овој области веома брз.
Пето, борба против корупције треба да буде превасходно усмерена на смањење броја тачка где корупција може настати, могућност да се иста услуга државе добије на више места, као и на смањење дискреционог тумачења где год је то објективно могуће. Транспарентност јавне управе је такође предуслов за борбу против корупције.
Шесто, потребно је отпочети рационализацију у великим системима, као што су здравство и школство, са једне стане и спровести мере на унапређењу перформанси и мотивације запослених.
Коначно, од мера које су системског карактера и не тангирају само привреду, неопходно је започети и извести реформу судског система, а посебно радити на развоју приватних арбитража као финалних тела одлучивања, пренети на ниже нивое власти надлежности и изворне приходе и изнад свега убрзати ЕУ интеграције Србије. Владавина права и неповредивост приватног власништва су предуслов да све што је побројано доведе до максималних ефеката. Уколико владавина права остане само жеља, а приватно власништво и даље буде релативно, не постоји реформа која ће створити одрживу брзо растућу привреду.
Александар Стевановић
Копредседник Странке модерне Србије и народни посланик
