НЕКА ЈЕ СА СРЕЋОМ!
На Видовдан, 28. јуна, као што то раде у последњих десет година у Ужичкој гимназији, састала се поново генерације школске 1956/57. године. После шест деценија, њих двадесет четворо се састало да обележе јубилеј своје матуре, да евоцирају успомене из школских дана.
У наставничкој канцеларији срдачно су се сусрели, баш као некада. Пренели су поздраве и оних који нису могли да дођу, неко због здравствених разлога, својих или својих ближњих, као и оних који живе далеко. А њих двадесет четворо, поприлично очувани и доброг здравља за своје године, после обиласка школе, отишли су у „Табану“ на ручак.
Била је то генерација у којој су стасали многи успешни људи. Једна од њих је Мира Симић, девојачко презиме било јој је Тодорић. Свој радни век провела је као професор немачког језика.
– У тој нашој генерацији било је шест одељења, а одељења су се обележавала словима. Полагали смо велику матура на класичан начин. Од тада се виђамо сваких 10 година, а када смо напунили 50 година матуре, договорили смо се да се виђамо сваке године на Видовдан. Тада, као и данас, направимо сусрет и ручак, испричамо. Они који живе у Београду, а међу њима сам и ја, сваког првог четвртка у месецу се окупљамо у нашој кафаници у којој ручамо, причамо, попијемо, евоцирамо успомене из школе, насмејемо се и тако са напуњеним батеријама задовољни се враћамо кућама. Наша генерација је изузетно успешна. Има много инжeњера, стоматолога, лекара, професора, наставника, многи живе у иностранству. Нажалост, многих нема више. Направили смо помен у цркви и када је свештеник читао, изненадили смо се колико их нема – рекла је Мира.
Један од матураната је и Војислав Станисављевић.
– Сву школу сам завршио у Ужицу и додатно факултет у Београду. Живео сам и радио једно време у Сарајеву. Радио сам у великом предузећу, где сам водио развој. Након тога дошао сам у Ужице и био директор „Првог партизана“ Наменске. Вратио сам се у Ужице да живим, јер сам Ужичанин. Веома сам срећан што фабрика „Први партизан“ напредује, што помаже развој овог града. А на ове наше свечаности матуре обавезно долазим и, пошто живим у Ужицу, практично сам домаћин. Ниједну годину нисам прескочио, ово је јубиларна и надам се, док будем жив, да ћу и даље долазити – рекао је Станисављевић.
Славка Теодоровић, девојачки Илић, дошла је из Немачке да би се видела са својим вршњацима.
– Живим у Немачкој од 1970. године. Завршила сам стоматолошки факултет, имала сам своју ординацију у Немачкој, радила сам до моје 65 године и онда сам престала. Имам једну ћерку и троје унучади, а зет ми је Немац. Врло често долазим у Србију. Једино нисам била претпрошле године на матури, јер сам имала неке обавезе, али сам на свим јубиларним била. Одржавам контакте са великим бројем мојих другарица и другова. Када сам у Београду, долазим на те састанке сваког првог четвртка у месецу и веома се лепо проведемо – рекла је Славка.
Матурант Милорад Милинковић живи у Њујорку, али и он редовно долази на све прославе матуре.
– Овде сам завршио Ужичку гимназију и полагао велику матуру. У Београду сам завршио Економски факултет. Запослио сам се у војној индустрији „Милан Благојевић“ Лучани и ту сам радио четири године. Када је Влајко Брковић, тадашњи директор Ваљаонице бакра, решио да отвори извозну службу, огласио је у новинама да тражи младе економисте, како би се формирала извозна служба Ваљаонице бакра. По том конкурсу дошао сам у Ваљаоницу и одмах постао референт извоза за Америку. Влајко је слао младе људе да се дошколују. Ја сам похађао енглески језик, после тога ме је послао на праксу у Њујорк три месеца. У то време Ваљаоницу бакра је у Америци заступала фирма „Импекс метал“, која је била „Генексова“ фирма. Када сам се вратио, Влајко Брковић ме је лично на четири године послао поново у Америку да отворим фирму Ваљаонице бакра, али сам остао пет и по година.
У Севојно у Ваљаоницу бакра сам се вратио 1987. године и био сам главни у извозној служби за цео свет. У Њујорк су ме поново послали 1982. године да бих тамо водио фирму и ту био све до 1986. године. Када је мој мандат истекао, тада је почела и да се распада Југославија. Овде није могло много шта да се очекује, нити да се сазна, док се у страним новинама могло све прочитати и све се знало. Једна је истина, а то је да је Влајко Брковић најзаслужнији човек за развој Ужица. Он је човек који је имао исти однос према свим запосленима, од чистачице до директора билог ког погона. Он је развио и Ужице, и добар део Србије и некадашње Југославије – рекао је Милинковић, који је одавно пензионер и има сина и ћерку који живе у Њујорку, а у Србију, односно у Ужице, редовно долази у кућу на Белој земљи.
Владан и Рада Мићевић су такође били на прослави шест деценија матуре. Владе се сећа колумни из Ужичке недеље у којима је писао о старим ужичким столарима, конобарима и другим обичним људима. Са поносом каже да се његовим материјалом мало користио Лале Милосављевић у својој књизи, а да га је за те текстове у нашим новинама питао да користи и ужички историчар Илија Мисаиловић. Жао му је што због болести на матуру није могао да дође Бране Веснић, некадашњи фотограф у општини Ужице, за кога каже да има непроцењиву колекцију фотографија. Жао му је што ту нису и неки други матуранти.
– Раштркани смо по свету, неки у Португалији, неки у Америци, Немачкој, Хрватској. Тешко нас је окупити. Много је и 60 година живота, а камоли јубилеј од 60 година. Па ми смо људи од близу 80 година – рекао је Владе.
Душан Петровић из Бајине Баште сећа се да је овде завршио Ужичку гимназију, а онда отишао у Београд, затим у Немачку.
– Радио сам у једној немачкој великој конструктивној фирми у машинству, у штампарији, најпознатијој у то време. Фирма се звала „Роланд“. Ту сам завршио радни век. Сада живим у Франкфурту, путујем мало у Естонију, јер тамо имам нека позананства, одем до Русије, мало у Србију и тако последњих година. Долазим редовно на годишњице матуре и то ми је посебно драго. Али, зуб времена чини своје, неки смо здравији, неки не, сваким даном нас је мање. Ја ћу долазити док будем могао – каже Петровић.
Свако од њих има свој животни пут. Постали су сви добри људи, неки више, неки мање успешни, али када се састану преовладава жамор и смех. Сви се радо сећају директора тадашње гимназије Васка Вајовића, а за професоре кажу да су били јако строги. Такође, и сама унутрашњост Ужичке гимназије се од тог времена много променила. Кажу да су кабинети прелепи, учионице модерне и посебно воле што гимназија има велику библиотеку.
Звездана Глигоријевић
