NEKA JE SA SREĆOM!
Na Vidovdan, 28. juna, kao što to rade u poslednjih deset godina u Užičkoj gimnaziji, sastala se ponovo generacije školske 1956/57. godine. Posle šest decenija, njih dvadeset četvoro se sastalo da obeleže jubilej svoje mature, da evociraju uspomene iz školskih dana.
U nastavničkoj kancelariji srdačno su se susreli, baš kao nekada. Preneli su pozdrave i onih koji nisu mogli da dođu, neko zbog zdravstvenih razloga, svojih ili svojih bližnjih, kao i onih koji žive daleko. A njih dvadeset četvoro, poprilično očuvani i dobrog zdravlja za svoje godine, posle obilaska škole, otišli su u „Tabanu“ na ručak.
Bila je to generacija u kojoj su stasali mnogi uspešni ljudi. Jedna od njih je Mira Simić, devojačko prezime bilo joj je Todorić. Svoj radni vek provela je kao profesor nemačkog jezika.
– U toj našoj generaciji bilo je šest odeljenja, a odeljenja su se obeležavala slovima. Polagali smo veliku matura na klasičan način. Od tada se viđamo svakih 10 godina, a kada smo napunili 50 godina mature, dogovorili smo se da se viđamo svake godine na Vidovdan. Tada, kao i danas, napravimo susret i ručak, ispričamo. Oni koji žive u Beogradu, a među njima sam i ja, svakog prvog četvrtka u mesecu se okupljamo u našoj kafanici u kojoj ručamo, pričamo, popijemo, evociramo uspomene iz škole, nasmejemo se i tako sa napunjenim baterijama zadovoljni se vraćamo kućama. Naša generacija je izuzetno uspešna. Ima mnogo inženjera, stomatologa, lekara, profesora, nastavnika, mnogi žive u inostranstvu. Nažalost, mnogih nema više. Napravili smo pomen u crkvi i kada je sveštenik čitao, iznenadili smo se koliko ih nema – rekla je Mira.
Jedan od maturanata je i Vojislav Stanisavljević.
– Svu školu sam završio u Užicu i dodatno fakultet u Beogradu. Živeo sam i radio jedno vreme u Sarajevu. Radio sam u velikom preduzeću, gde sam vodio razvoj. Nakon toga došao sam u Užice i bio direktor „Prvog partizana“ Namenske. Vratio sam se u Užice da živim, jer sam Užičanin. Veoma sam srećan što fabrika „Prvi partizan“ napreduje, što pomaže razvoj ovog grada. A na ove naše svečanosti mature obavezno dolazim i, pošto živim u Užicu, praktično sam domaćin. Nijednu godinu nisam preskočio, ovo je jubilarna i nadam se, dok budem živ, da ću i dalje dolaziti – rekao je Stanisavljević.
Slavka Teodorović, devojački Ilić, došla je iz Nemačke da bi se videla sa svojim vršnjacima.
– Živim u Nemačkoj od 1970. godine. Završila sam stomatološki fakultet, imala sam svoju ordinaciju u Nemačkoj, radila sam do moje 65 godine i onda sam prestala. Imam jednu ćerku i troje unučadi, a zet mi je Nemac. Vrlo često dolazim u Srbiju. Jedino nisam bila pretprošle godine na maturi, jer sam imala neke obaveze, ali sam na svim jubilarnim bila. Održavam kontakte sa velikim brojem mojih drugarica i drugova. Kada sam u Beogradu, dolazim na te sastanke svakog prvog četvrtka u mesecu i veoma se lepo provedemo – rekla je Slavka.
Maturant Milorad Milinković živi u Njujorku, ali i on redovno dolazi na sve proslave mature.
– Ovde sam završio Užičku gimnaziju i polagao veliku maturu. U Beogradu sam završio Ekonomski fakultet. Zaposlio sam se u vojnoj industriji „Milan Blagojević“ Lučani i tu sam radio četiri godine. Kada je Vlajko Brković, tadašnji direktor Valjaonice bakra, rešio da otvori izvoznu službu, oglasio je u novinama da traži mlade ekonomiste, kako bi se formirala izvozna služba Valjaonice bakra. Po tom konkursu došao sam u Valjaonicu i odmah postao referent izvoza za Ameriku. Vlajko je slao mlade ljude da se doškoluju. Ja sam pohađao engleski jezik, posle toga me je poslao na praksu u Njujork tri meseca. U to vreme Valjaonicu bakra je u Americi zastupala firma „Impeks metal“, koja je bila „Geneksova“ firma. Kada sam se vratio, Vlajko Brković me je lično na četiri godine poslao ponovo u Ameriku da otvorim firmu Valjaonice bakra, ali sam ostao pet i po godina.
U Sevojno u Valjaonicu bakra sam se vratio 1987. godine i bio sam glavni u izvoznoj službi za ceo svet. U Njujork su me ponovo poslali 1982. godine da bih tamo vodio firmu i tu bio sve do 1986. godine. Kada je moj mandat istekao, tada je počela i da se raspada Jugoslavija. Ovde nije moglo mnogo šta da se očekuje, niti da se sazna, dok se u stranim novinama moglo sve pročitati i sve se znalo. Jedna je istina, a to je da je Vlajko Brković najzaslužniji čovek za razvoj Užica. On je čovek koji je imao isti odnos prema svim zaposlenima, od čistačice do direktora bilog kog pogona. On je razvio i Užice, i dobar deo Srbije i nekadašnje Jugoslavije – rekao je Milinković, koji je odavno penzioner i ima sina i ćerku koji žive u Njujorku, a u Srbiju, odnosno u Užice, redovno dolazi u kuću na Beloj zemlji.
Vladan i Rada Mićević su takođe bili na proslavi šest decenija mature. Vlade se seća kolumni iz Užičke nedelje u kojima je pisao o starim užičkim stolarima, konobarima i drugim običnim ljudima. Sa ponosom kaže da se njegovim materijalom malo koristio Lale Milosavljević u svojoj knjizi, a da ga je za te tekstove u našim novinama pitao da koristi i užički istoričar Ilija Misailović. Žao mu je što zbog bolesti na maturu nije mogao da dođe Brane Vesnić, nekadašnji fotograf u opštini Užice, za koga kaže da ima neprocenjivu kolekciju fotografija. Žao mu je što tu nisu i neki drugi maturanti.
– Raštrkani smo po svetu, neki u Portugaliji, neki u Americi, Nemačkoj, Hrvatskoj. Teško nas je okupiti. Mnogo je i 60 godina života, a kamoli jubilej od 60 godina. Pa mi smo ljudi od blizu 80 godina – rekao je Vlade.
Dušan Petrović iz Bajine Bašte seća se da je ovde završio Užičku gimnaziju, a onda otišao u Beograd, zatim u Nemačku.
– Radio sam u jednoj nemačkoj velikoj konstruktivnoj firmi u mašinstvu, u štampariji, najpoznatijoj u to vreme. Firma se zvala „Roland“. Tu sam završio radni vek. Sada živim u Frankfurtu, putujem malo u Estoniju, jer tamo imam neka pozananstva, odem do Rusije, malo u Srbiju i tako poslednjih godina. Dolazim redovno na godišnjice mature i to mi je posebno drago. Ali, zub vremena čini svoje, neki smo zdraviji, neki ne, svakim danom nas je manje. Ja ću dolaziti dok budem mogao – kaže Petrović.
Svako od njih ima svoj životni put. Postali su svi dobri ljudi, neki više, neki manje uspešni, ali kada se sastanu preovladava žamor i smeh. Svi se rado sećaju direktora tadašnje gimnazije Vaska Vajovića, a za profesore kažu da su bili jako strogi. Takođe, i sama unutrašnjost Užičke gimnazije se od tog vremena mnogo promenila. Kažu da su kabineti prelepi, učionice moderne i posebno vole što gimnazija ima veliku biblioteku.
Zvezdana Gligorijević
